Призрен у Америци

На позив Његовог Преосвештенства Епископа Западноамеричког Г. Максима, професор Призренске богословије г. Дејан Ристић гостовао је у Епархији за време прославе Епархијских Дана, крајем августа и почетком септембра 2018. године, заједно са три богослова, Миланом Костићем, Димитријем Николићем и Марком Стриковићем. Професор Ристић предаје у Богословији Св. Кирила и Методија у Призрену, од њене обнове 2011. године. Ово је његова друга посета Америци.

Радосни смо и веома почаствовани због прилике која нам се пружила, благодарећи братољубљу и гостопримству Епископа Максима на првом месту, а затим и свих његових саслужитеља и сатрудника, да посетимо Америку, и у њој две Епархије Српске Православне Цркве, Источноамеричку и Западноамеричку.
Дружење, сусрети, богослужења, разговори, песма, обиласци наших Светиња и осталих знаменитости, срдачно гостопримство домаћина свештеника и америчких Срба и њихова љубав према Цркви и Отаџбини. Све је још увек свеже и живо у нама: панораме градова, Њујорка, Лос Анђелеса, Сан Франциска, Сан Дијега, бескрај Атлантика и Пацифика, мирис лаванде и најбољих калифорнијских вина, контраст између светског сјаја метежног Холивуда и подвижничког тиховања манастира Платине, саборовање у Патерсону, Колми, Сакраменту, Мораги, Саратоги, Џексону, Сан Маркосу, Сан Габријелу, Алхамбри.
У многим местима широм Америке сусрели смо се са свештеницима који су своја богословска образовања стицали у Призренској богословији, која од свог оснивања, 1871. године, врши јеванђелску мисију, негујући и дарујући свом народу пастире и учитеље, патријархе, епископе, свештенике, ђаконе - широм васељене, тако да ни не чуди чињеница да њених ученика има и преко океана, у далекој Америци.

Њујорк – Црква Светог Саве на Менхетну, изгорела у пожару 2016. године, обнавља се, као и грчка црква Светог Николе, срушена кобног 11. септембра 2001. године. На месту где су биле две срушене куле ”Близнакиње” потресно спомен обележје са именима невино пострадалих у терористичком нападу 2001. године. Огромна количина воде слива се са све четри стране и тоне на средини у амбис. Пред очима нам се излазе слике запаљених зграда богословије у Призрену, Саборне цркве, цркве Светог Спаса, Епископије, Светих Арханђела, злодела албанских екстремиста. Има сличности. . . има и разлике.
На Тајм Скверу врви као у мравињаку. Огромни екрани, рекламе, све шљашти и светлуца 24 сата. Улични забављачи изводе перформансе. Ту је каубој са гитаром, ту јунаци Волта Дизнија, Мерилин Монро, Супермен, Бетмен, Трамп. . . сви расположени за селфи са пролазницима.

Искорак из вреве у Централ парк. После њујоршког асфалта и бетона, исцељујући додир са природом.

Патерсон – Света Литургија на Преображење Господње и дружење са нашим народом у црквеној сали. Свештеник Ђокан Мајсторовић видно ганут поздравио је богословце који су певали песме са Косова и Метохије и говорили о животу у Призрену и Призренској богословији. Млади богослови су поручили да је Косово и Метохија наша Света земља на којој треба, не само да страдамо и умиремо, него да се рађамо и живимо. Сви су врло емотивно реаговали слушајући песме и говоре, а посебно Химну обновљене Призренске богословије Славни Граде на Бистрици.

Пенсилванија – Са нашим домаћином, оцем Ђоканом, посетили смо грчки манастир Покрова Пресвете Богородице, један од двадесет манастира које је на Америчком континенту основао Старац Јефрем Филотејски. Духовна оаза са дивним сестринством, по узору на филотејски метох, манастир Св. Арханђела Михаила на острву Тасосу у Грчкој. У гостопримници иконе новојављених Светих Стараца Порфирија, Пајсија, Јакова. . .
Следећа наша станица – манастир Светог Тихона, у коме је Свети Владика Николај проживео своје последње дане и упокојио се у Господу. На неколико корака од собе у којој се упокојио, сада је Параклис посвећен њему. Отпевасмо „Златоусти проповедниче васкрслог Христа, путовођо рода српског крстоносног у векове“. . .
На манастирском гробљу – бели камени руски Крст на гробу о. Александра Шмемана. Со Свјатими упокој, Христе, овог познатог богослова и учитеља. У повртку ка Њујорку обишли смо имање Српске цркве, на око сто километара од центра Њујорка, на Сребрним језерима, где наш народ организује окупљања и дружења.

Код Епископа Иринеја – Епископ источноамерички Г. Иринеј дочекао нас је у новом Епархијском двору, који је лично, зналачки и са пуно укуса уредио. Присетили смо се посете Епископа Иринеја Призрену, када је 2015. године био на освећењу обновљене Призренске богословије. У разговору, овај одлучни Епископ, говорио је оно што ће српски православни Епископи Сједињених Америчких Држава каснијев званично објавити, тј. да је против поделе Косова и Метохије, јер у светској историји нема примера да неки народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје. Забринуто је говорио о кампањи која се води против Епископâ и Цркве.
Пошто је обећао једно online предавање призренским богословима, о православној мисији у Америци, Епископ Иринеј је даривао Призренце и благословио њихов наставак путовања и лет на западну обалу.

Алхамбра – На аеродрому у Лос Анђелесу дочекао нас је отац Владан, млади ђакон Епископа Максима. Прво нас је одвезао на обалу Пацифика, знајући да ће умор од летења одмах да нас прође.
Стигли смо на крај света. Залазак сунца затекао нас је босе на обали. Плаветнило океана постепено се претварало у ужарено злато, рефлектујући залазеће сунце и светиљке на доку. Пријатан ветар, магија боја и бескрај океана нису нас тако лако пустили да пођемо пут Алхамбре, код нашег домаћина Епископа Максима.
„Добро дошли, Призренци“, викнуо је Епископ ширећи руке. Наш сусрет у Алхамбри био је само наставак дугогодишњих сусрета и дружења у царском Призрену. Тројица ученика који су овога пута дошли у Америку, сада већ као матуранти, били су ђаци прваци када су Епископу Максиму у дворишту Призренске богословије, у хладу старе липе, певали „Расти, расти, мој зелени боре“, а он њима „Еј, у Призрену зелена јабука“. И како су из године у годину богословци расли и сазревали, тако су постајали све озбиљнији, па када је Епископ опет дошао, певали су заједно „Покајанија отверзи ми двери, Жизнодавче“, а следеће године већ су покретали озбиљне теме, тражећи од Епископа Максима да им каже нешто о природи, личности, ο општењу Бога и човека. . .

Холивуд – Сат времена трајао је обилазак отвореним аутобусом и разгледање комплекса „Универзал“ студија у Холивуду. Огромне хале у којима се снимају сцене за холивудске филмове, читава ненасељена насеља и тргови – само фасаде, базен са макетом ајкуле, атракција по познатом филму Ајкула; макета великог авиона који као да се тек срушио, макете смрсканих аутомобила из којих куља дим. Улазимо аутобусом у халу, у којој је снимљена језива сцена у метроу, а сада се одвија пред нашим очима. Чује се шкрипа шина, експлозија, упозоравајућа сирена и ротационо светло, каблови варниче, вода шикља и слива се низ степенице. . . Постаје нам јасније шта је то филмска индустрија. Аутобус излази из хале, вожња се наставља. Заустављамо се пред двориштем и кућом испред које је паркиран аутомобил олдтајмер. То је место где је снимљен филм „Психо“. Из куће излази „психопата“ са лешом жене у рукама, отвара гепек, оставља леш, узима нож и претећи полази према нашем аутобусу. Шофер даје гас и спасава нас.
У другом делу комплекса „Универзал“ студија, где је забавни парк са разним атракцијама за посетиоце, дефилују ликови из холивудских остварења. Ту је дворац Харија Потера, Хогвордс, и читаво село са вештачким снегом на крововима, летећим метлама и чаробним штапићима. Редови пред тобоганом. . . Недалеко одатле ред за путовање кроз свет диносауруса. Сатима се чека пред халом у којој се улази у свет Трансформерса. Деца се тискају око Шрека, Фионе, Симсонових. . .
У вечерњим сатима напуштамо овај планетарни расадник фикције, толико вољен од стране савременог човечанства, и толико уносан својим изумитељима.

Сан Дијего – Са платоа испред улаза у српску цркву Светог Георгија у Сан Дијегу поглед пуца на пучину Тихог океана. Домаћин, отац Братислав Кршић, уредник ”Стазе Православља”, званичнe публикацијe Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци. Обрадовали смо се када је предложио да ђаци и професори Призренске богословије почну да пишу текстове за Стазу Православља. После домаћинске трпезе, о. Брацо нас је повео на видиковац, да нам панорама Сан Дијега, града распростртог на обали Тихог океана, заувек остане у сећању.

Винарија Ополо – Путујући са Епископом Максимом из Алхамбре према Колми, посетили смо чувену винарију Ополо, у којој се за потребе Западноамеричке епархије прави изврсно слатко вино за Свету Литургију – Sebastian Wine. Власник винарије, г. Рик, расположен и љубазан, уведе нас у салон простране лепе куће на пропланку. Инсистирао је да бело вино од шпанске сорте грожђа Албарињо пробамо на тераси, чији обод и читаву низбрдицу красе правилно засађени густи љубичасти жбунови лаванде. Куцнувши се и приневши чаше, са погледом на брежуљке и винограде, и осетивши свеж мирис вина који се мешао са благим мирисом лаванде, озарени пили смо. Задовољни осмех нашег искусног домаћина није силазио са његовог лица. Имали смо, међутим, и ми чиме да се похвалимо – наравно, хочанским винима. Наиме, када је, г. Рик, чуо да је Свети Симеон, отац Светога Саве, још крајем 12. века, даровао Хиландару два винограда у Великој Хочи, надомак Призрена, у којој се и данас традиционално праве вина, пожелео је да се наше дружење настави и у Призрену и у Великој Хочи.

Колма – Певајући Достојно јест по византијском напеву допратили смо литијски Епископа Максима до Богородичине цркве у Колми. Доста нашег народа се окупило на Божанственој Литургији. После Свете Литургије обилазак гробља и дружење са одборницима и народом. Гробље је у власништву Првог српског добротворног друштва, основаног 1880. године. У Колми се негује здрав дух заједништва. Срби и Црногорци овде су браћа – један народ.

Сакраменто – После Вечерње са Епископом Максимом, разговорали смо са парохијанима оца Дана, који je завршио богословију у Призрену. Живо интересовање за стање на Косову и Метохији и Призрену народ је показао мноштвом питања. Светом Литургијом сутрадан началствовао је Епископ Максим. Сусрет у порти после Свете Литургије са рођеном сестром блаженопочивше игуманије Пећке Патријаршије, Мати Февроније, подсетио нас је на ту српску хероину, која је на страшном месту постојала и сачувала Пећаршију онда када је било најтеже. У току ручка, у црквеној сали, богословци су наступили и представили свој музички диск „Славни граде“.

Платина – Возили смо се од Сакрамента између четири и пет сати, манастирским џипом. Волан је био у сигурним рукама монаха који је дошао по нас из манастира Платине. За манастир Светог Германа Аљаског у Платини, Света Гора је урбана средина. Први сусрет, када смо испред манастира у срцу шуме изашли из аутомобила, био је сусрет са необичном тишином. Ни глас, ни звук, ни шум. Можда смо одмах сазнали разлог зашто је о. Серафим Роуз изабрао баш то место за подвиг и молитву. Монаси са којима смо се одмах потом срели стопили су се са околином – тихи, суздржани, мирних покрета. Богослужење у цркви тихо, на енглеском језику, по руском напеву. Једини несташни нарушавалац манастирског мира и спокоја био је симпатични хиперактивни пас Кизо, који се још више узјогунио када је видео нове другаре – три призренска богослова. Неуморно је трчао низбрдо у дубину шуме, јурећи за шишарком или лоптицом за тенис коју би му специјалном пластичном палицом бацали, и још брже се враћао, сав срећан и задихан, са лоптицом у устима.
Посебно интересантан за нас био је разговор са игуманом ове Свете Обитељи, о. Дамаскином. Говорио нам је о Индијанцима Апачима, који живе у Америци у резерватима, као што Срби живе у енклавама на Косову и Метохији, и да ти људи не смеју да буду заборављени, него да Црква треба да покаже своју љубав и пастирску бригу према њима. Игуман сматра да би посета једне групе Индијанаца Апача Косову и Метохији и обилазак наших Светиња био на обострану корист.
Пошто смо на гробу оца Серафима Роуза целивали Крст и отпевали Со свјатими упокој, обишли смо његову усамљену подвижничку келију у шуми, недалеко од манастирске цркве, која величином подсећа на келију Светог Никодима Агиорита на Светој Гори. Ту је о. Серафим писао своја дела, а за потребе своје мисије писаном речју имао је у манастиру и малу штампарију.
Свету Литургију на Велику Госпојину певали су Призренци. После Причешћа и заједничког славског ручка у трпезарији, игуман је благословио да пред братијом и гостима кажемо неколико речи о Косову и Метохији и Призренској богословији. Манастирску тишину заталасали су богословци својим инструментима и косовским песмама. Када је чуо звуке инструмената и гласове својих нових другара, живахни пас Кизо је одмах дотрчао на концерт. Огласио се ритмичним ударањем својим дебелим црним репом о стаклена врата. Његова појава измамила је широке осмехе богословаца и симпатије осталих. Љубав наших домаћина и манастирских гостију најбоље се спонтано изразила кроз девојчицу Катарину Рускињу, која је на растанку детиње раздрагано грлила и љубила богословце, а затим и музички диск који су јој поклонили.

Морага – После тродневног подвига у манастиру Платини, где смо били далеко од цивилизације, без сигнала за телефон и интернет, без струје и воде у конаку у коме смо били смештени у сред шуме, где нам је једина музика била тишина, а друштво кошуте и веверице, и бојазан да нам током ноћи медвед не закуца на врата. . . упутили смо се према дому оца Василија у Морагу, манастирским џипом који је возио јеромонах Пајсије. Поред пута непрегледне плантаже бадема. Разговарали смо о Светој Гори, о духу саборности, о Критском сабору, о фотографији о. Серафима Роуза на којој он, упокојен, затворених очију, подсећа ликом на Господа са студеничког Распећа. . .
Код о. Василија чекала је богата трпеза и дружење са пријатељима, међу којимa је био г. Ђорђе Секулић са супругом Анђом. Он је био богослов у Призрену у време ректора о. Методија Муждеке. Догодовштине из Призренске богословије из тог давно прошлог времена преплитале су се са песмом садашњих призренских ђака. Прихваћени и обасути пажњом и љубављу у дому о. Василија, а затим и у дому Радаковића, код којих смо коначили, осећали смо се као чланови њихових породица.

Сан Франциско – У Сан Франциско ушли смо преко Голден Гејта, грандиозног црвеног моста, у старом црном Мерцедесу, који је возио о. Ђурица, свештеник у Сан Франциску. Са моста видимо острво и чувени затвор Алкатраз. Панораму града, осим са Голден Гејта, видели смо и са брда Твин Пикс, на које смо дошли кривудавим улицама.
Посетили смо у Сономи винарију познате италијанске породице Ђакузи.
Путања наше вечерње шетње улицама у центру Сан Франциска водила је ка обали океана, где се башкаре велики лењи калифорнијски морски лавови. На починак су нас испратили звуци њихових гласова.
Сан Франциско је град познат по либералном активизму. Већу заставу дугиних боја и слободније понашање на улицама нигде нисмо видели. Међутим, у једној таквој средини својим животом неометано живе и православни хришћани, који имају своје породице, цркве, Свету Литургију и Причешће у њој. За Сан Франциско везано је име новојављеног Светитеља Јована Максимовића, чије смо нетљене Свете мошти целивали у Руској цркви у центру града. Сусрет са овим Светим човеком, који је својевремено био професор у Битољској богословији и друговао са још двојицом Светитеља, Владиком Никoлајем и Оцем Јустином (Поповићем), био је пресудан за младог Американца Евгенија Роуза, који се обратио, крстио, замонашио и добио име Серафим, и на послетку основао манастир Светог Германа Аљаског у Платини.
Од Сан Франциска опростили смо се у Српској цркви Светог Јована Крститеља.

Саратога – На путу ка Џексону гостопримство нам је указао прота Слободан Јовић у свом дому у Саратоги, поред српске цркве Светих Арханђела, која је у изградњи. Подсетили смо се посете Патријарха Иринеја Саратоги 2015. године, када су у пратњи била друга двојица призренских богослова. Отац Слободан нас поведе увече у шетњу, путањом којом шета са Епископом Максимом када му дође у посету. У Саратоги те вечери никога нисмо срели. Чудили смо се где је сав тај народ. Посматрали смо звезде и по њима одређивали у ком правацу је, и колико хиљада километара далеко, Србија.

Џексон – Свештеници, ђакони, монаси, сарадници, верни народ, из свих градова са територије Западноамеричке Епархије, дошли су у Џексон, на прославу Епархијских Дана. Сви су се сабрали око свог Архијереја Максима. Подвиг и радост заједништва. Света Литургија у цркви Светог Саве. Началствовање Епископа, саслуживање свештеника, ђакона и народа, предавање о. Стефана, громогласна беседа о. Николе из Алхамбре, виолончело попадије Биљане, инструменти и гласови призренских богослова – све се сложило у складан мозаик. Сви сложни, збратимљени, облагодаћени.
Враћајући се са Епископом из Џексона, у Град Анђела (Лос Анђелес) ушли смо певајући Пасхалне стихире.

Лос Анђелес – Топао дочек у цркви Светог Саве у Сан Габријелу. Надлежни парох, о. Предраг Бојовић, који је завршио Богословију у Призрену, пожелео је добродошлицу дирљивим речима. Блискост са нашим људима, домаћинима, дружење у порти уз песму и свирку - као да смо у срцу Србије. Духовно зрачење ове парохије, даје прави сјај граду Лос Анђелесу, и има моћ да људе заведене и осиромашене светским сјајем богатства и гламура, препороди и обогати Духом.
Са ђаконом, о. Владаном, ђаконицом Дејаном и њиховим малим сином Максимом, прошетали смо Беверли Хилсом. Опроштајни поглед на Лос Анђелес бацили смо са опсерваторије Грифит, одакле се Град Анђела види као на длану. . .

Народ у Калифорнији срећaн je и благословен зато што за Архијереја има Епископа Максима, човека чији труд и прегалаштво превазилазе границе Западноамеричке Епархије. Колико је само пута посетио и помагао Косово и Метохију, нашу Богословију, страдалнике и сиромашне… Посебно нас радује чињеница да је ново издање капиталне монографије Задужбине Косова и Метохије на енглеском језику родило и ново издање на српском језику, а сада инспирисало и капитално дело Српско хришћанско наслеђе Америке, на коме Епископ Максим даноноћно ради.
Благодарни на аврамовском гостопримству Епископима Максиму и Иринеју, рекао бих закључно да смо сви једни другима потребни. Да будемо отворени једни за друге, да негујемо дух заједништва, саборности, искреног христољубља и братољубља, да задобијемо нову снагу и охрабрени наставимо животни подвиг. Да не посустанемо и не будемо маловерни. Да се не одричемо Косова и Метохије. Да не заборавимо, како би рекао Матија Бећковић, да је Косово најскупља српска реч. Да се опоменемо наших Предака који су вековима истрајавали и дочекали слободу. Да нам памћење не буде кратко, и да будемо свесни одговорности пред људима и пред Богом, пред временом у којем живимо, пред будућношћу и вечношћу.

Вратили смо се на Косово и Метохију охрабрени, пуни снажних утисака.

Twitter