Епископ Николај говори нам о Михаилу Пупину
„JA САМ БИО ГОВЕДАР У БАНАТУ, ПА САМ УЗЕТ ОД СВОЈИХ ГОВЕДА ДА ЈАВЉАМ ЉУДИМА ЧУДЕСНА ДЕЛА ГОСПОДЊА У ПРИРОДИ...“
Михаило Пупин као човек, научник, родољуб и православац
Епископ г. Николај, који се сада налази у Сремским Карловцима и учествује на седницама Св. Архијерејског Синода био je добар пријатељ са пок. Михаилом Пупином. Замолили смо га због тога да нам каже штогод из својих успомена на нашег великог научника.
„Није он био само мој пријатељ него целог нашег народа и целог човечанства! казао нам je епископ г. Николај. Но шта бих вам могао рећи тако на брзу руку? Последње дело Пупиново, које ми ja дошло до руке била je књига са насловом „Роман науке“. У тој књизи Пупин описује развитак американске цивилизације од парног котла, који се подлагао дрветом до последњих електричних мотора и од коњских постиљона до поштанских авиона. Слично томе, мислим и о Пупину би се могла написати књига под насловом „Роман живота М. Пупина“, који се из сељачког орања идворског развио и уздигао до пантеона првих људи двадесетога века.
.ОД ШЕГРТА ДО ПРЕДСЕДНИКА УНИВЕРЗИТЕТСКОГ КЛУБА
Седео сам у красној дворани Уииверзитетског клуба у Њујорку са претседником тога клуба. Председник се paспитивао о нашем народу до најмањих подробности.
- Пева ли се још уз гусле као некада? питао je.
Универзитетски клуб није најраскошнији али je најзнаменитији и најдостојанственији у целој Америци.
- A да ли наше девојке и жене још ткају онако лепе шарене ћилимове? питао je председник клуба.
Нашем столу прилазили су научници, државници, епископи, уметници, новинари, и сваки се од њих здравио са председником као са старим пријатељем.
- Хало, Majкел!
Или:
- Хало, пријатељу!
- A држе ли се у народу још мобе на њивама, да не знаш кад ти пре дан прође?
Одговарао сам на питања не скидајући очију са његове лавовске главе и широког лица. А у себи сам мислио: То је, дакле, син оне побожне Банаћанке, Олимпијаде, која je дала свету овог уистини Олимпијског човека. То je оно шегрче, које je некад, са фесом на глави журило улицама оног модерног Вавилона. То je сада - славни Михаило Пупин, председник Универзитетског клуба у Њујорку.
Био сам пун радости што je Бог даровао нашем сељачком народу једног таквог човека, кога цео амерички континент поштује као једног од својих великана. Но радост ми се помутила одмах сутрадан, кад сам у једном југословенском американском листу прочитао вулгарне нападе на Пупина под заглаљем „Пупин - највећи изрод“.
Тако je то било онда. И на Пупину се оправдала она реч из Јеванђеља: „Нико није пророк у роду овоме“.
„ПРСТ JE BEЋЕ ЧУДО ОД РАДИА“
Пупин je доминирао сваким скупом људи, у коме би се нашао, и то не само речитошћу и логиком него некако целом својом појавом, целином своје импресивне и јаке личности.
- Објасните ми радио, г. професоре! рече једна госпођа за столом у Норфолку. Како то да он преноси глас на даљину без жица?
- Па ето тако, одговори Пупин, то je сасвим просто. Преноси се глас најпре електриком пa ваздухом na опет електриком. Сасвим просто, као кад ми бацамо јабуке једно другом из руке у руке!
- To je за мене ипак велико чудо, настави Американка.
- Никако чудо, као што ниje никако чудо ма шта од онога што je човек смислио и конструисао.
- Да, тако ви научници увек! Никакво чудо! срди се госпођа. Међутим, зa мене je чудо и телефон и радио и све остало.
Тада професор Пупин уздине свој кажипрст десне руке пa упита:
- Шта je ово?
Сви се изненадисмо таквом питању, не знајући шта Пупин смера тим да каже. И радознала госпођа ћутала je и гледала.
- Ово je, јелʼте, прст професора Михаила Пупина. Ви кажете, радио je чудо. А ja вам кажем, да све железнице што даноноћно јуре са краја у крај овог континента, сви телеграфи, телефони, парни и електрични котлови, и телескоп мога пријатеља Едисона, и све остале вештачке направе, као и сва наша американска цивилизација скупа све то представља једну просту и слабу детињску направу у сравњењу са органским саставом и конструкцијом једнога човечјега прста.
- Овај један прст веће je чудо, госпођо, од свега што су људи саздали у Америци досада. A шта тек да кажемо о чуду целе васионе? Нисмо ми научници чудотворци него Онај који је створио овај прст. A то je Господ Бог. Зато се у нашој православној цркви о Богојављењу тамо на плавом Дунаву пева једна песма која гласи „Велики си Господе, и чудна су дела Твоја. Ти си Бог који једини твориш чудеса!“.
Све jе то Пупин тако убедљиво изговорио, да jе и она госпођа изгубила страх од радиа и схватила, да радио није никакво чудо за обожавање.
ПУПИН МЕЂУ НАУЧНИЦИМА
Но не само да je Пупин доминирао обичним друштвом, састављеним од непосвећених у тајне науке, него je он био доминирајућа личност и у друштву научника. Сећам се једног таквог друштва на чају у стану председника Колумбије Универзитета г. Николе Батлера, где су били многи професори, све саме знаменитости у научном свету. Повела се реч о Пупиновој тадашњој полемици са сер Оливером Лоџом, ранијим председником Академије наука у Енглеској. Наиме, Лоџ je тврдио, попут старих историјских професора, да je цео међупростор у васиони испуњен етром. Пупин je то порицао.
- Па шта мислите ви, Пупине, упита га неко од његових колега, шта се налази између наше атмосфере и рецимо сунца и звезда?
- Електрични таласи, одговори Пупин. Ми немамо никаквог фактичног сазнања о етру, а о електричним таласима имамо, јер видимо феномене тих таласа у електрици коју искоришћујемо. И не само да je васионски међупростор испуњен електричним таласима него и сва тела и сва бића. Пронаћи ће се нека справа, помоћу које ћe људи моћи видети ореол светлости око сваког предмета у свету као оно око свехитељских глава. То je зрачење електричних таласа у сваком предмету, које у стварнооти постоји али које ми не можемо голим оком да видимо.
- Да, рече на то неко од присутних, само што ореол око светитељске главе долази од унутарње светлости духа a не од неког физичког зрачења.
- Ми, господо, још не знамо шта су у суштини електрични таласи. Ми познајемо само њихове феномене. Велико je питање да ли су електрични таласи уопште физичка реалност или духовна или пак неки најфинији прелаз из једне у другу. Ви знате, да се у науци ликвидирало с појмовима о грубој материји. Бар ми овде у Америци не држимо се више старих европских заблуда о материји. Може се говорити само о грубим (за наше очи) феноменима једне реалности, која je једва мање утанчана и фина него што су наше мисли. За мене то нијe божанство - као што je стар био за старе - али je праг божанства, праг духовног света. Јер преко тога прага мисао моja нема на чега да се заустави него једино на Господу Богу, коме je мене учила моја мајка Пијада.
Сви су ћутали као у богомољи.
ЗВОНО СЛОБОДЕ
Кад je Пупин пo други пут после Рата посетио нашу земљу 1921 године рече ми једог дана:
- Причајте ми штогод о Охриду. По чему je Охрид знаменит?
Ja сам му причао о природном положају Охрида, о светињама, о народу, о деци, и тако редом.
- Али шта je најважније знати о Охриду? стави ми он чисто американско питање.
- Најважније је, мислим, то што je Охрид био колевка словенског хришћанства на Балкану.
Пупину се допао тај израз, па je неколино пута поновио: „Колевка словенског Хришћанства на Балкану“.
- Е, баш ми је, вели, драго. Значи, нисам се преварио.
Други дан позва ме к себи, па рече:
- Седите да вам причам зашто ми je драго што je Охрид, колевка словенског хришћанства на Балкану. Кад je Бугарска, на жалост, напала Србију, пa док још Америка није ступила у Рат, ja сам једнога дана отишао био у Вашингтон пo позиву президента Вилзона. Вилзон ме je нешто питао о начину, како би се могло општити испод воде међу двема подморницама. Одговорио сам му, да je то у начелу могућно, пошто се глас водом боље преноси него ваздухом, само треба да се смисле начини и конструишу апарати. И примио сам се да радим на том послу. Том приликом одржао сам једно предавање „о југословенству и значају српског рата“. Предавању je присуствовао и бугарски посланик. После предавања задржим се са њим у разговору. Ја почнем прекоравати краља Фердинанда што je напао Србију у најтежем часу у њеној историји, и тако поновио погрешку краља Милана, а посланик je бранио свога краља. Тада му ja кажем: Ипак знајте да ће Србија победити. И тада ћe се Бугарска кајати због свог напада на своју браћу. Посланик je сa увереношћу говорио, да je са Србијом зa увек свршено. Ha то му ja предложим: Хајде да се кладимо. И то овако: Ако Бугарска остане победилац ви да купите једно велико звоно за Охрид и упишете на звону оно што ви хоћете. Ако ли Србија победи, као и што хоће ако Бог да, ja ћу набавити једно велико звоно за Охрид и назваћу га Звоно слободе. Посланик на то пристане и ми се пријатељоки растанемо. Ето, сад разумете, зашто ми је драго што je Охрид био колевка словенског хршћанства на Балкану. Јер увиђам, да с таквом титулом Охрид заслужује не само Звоно слободе него и већи дар. При уласку у Америку сваки путник види на обали Кип слободе. Нека и сваки путник, који долази у Охрид, у тај гранични град наше земље, чуje Звоно слободе.
И заиста Пупин je одмах поручио у Љубљани преко свога пријатеља др. Ника Жупанића, велико звоно од 2.300 килограма, које, ево, већ четрнаест година бруји у Светоклиментском Граду, а коje je прекјуче огласило смрт свога дародавца. И Пупиново звоно на Кајмакчалану такође ће објавити смрт великог родољуба.
Узгред да напоменем, да je Пупин и више учинио за Охрид.Установио je један фонд за охридску сиротињу од 100.000 динара, да се из тог фонда помаже сиротиња и то наглашено и хришћанска и муслиманска. Из благодарности зa то, Охридска општина назвала je једну од најлепших својих улица - ону што води Гимназији и Охридским Изворима - Пупинова улица.
СРБИН - И У ДАНИМА СТИДА И У ДАНИМА СЛАВЕ
Професор Пупин никада није пред Американцима скривао своје српско порекло. Било јe у нашој новијој политичкој историји догађаја, од којих су се наши угледни представници на страни морали руменити од стида. И Пупин je руменио, али се никада свог народа и народног имена није одрицао. Чак ме je често изненадило, да cе он и гордио што je рођен у једном незнатном селу и у једном малом народу.
Ретко у коме јавном предавању пред публиком американском да он није споменуо, да je Србин пo рођењу и да je из села Идвора од сељачких родитеља. Једног дана кад смо били у његовој кући у Норфолку, он ми пружи своје штампано предавање „О гласу“, које je одприлике овако почињало: „Kao што je пророк Амос најпре био говедар у Текују a потом узет од говеда да јавља вољу Господњу, тако сам и ja био говедар у Банату, па сам узет од својих говеда да јављам људима чудесна дела Господња у природи“.
За време наших ратова са Аустријом, Пупин je одржао пo америчким универзитетима многа предавања, у којима je врло често сравњивао ту неравну борбу са борбом Давида и Голиjaтa. Кад су пo свршетку Рата Американци правили овациje победоноској Србији, Пупин je одговорио на поздраве:
- Мени je велико задовољотво у томе што се библијска прича о Давиду и Голијату потврдила и у наше дане, а још je веће што је баш мој народ у овоме рату одиграо часну улогу праведног Давида a не ону неправедног Голијата.
После Рата Пупин je био председник Југословеноко-америчког комитета. Једној седници тога комитета присуствовао сам и ja. Наравно, Пупин je водио прву реч и доминирао као и увек. После седнице ja се поздравим с једним знаменитим адвокатом из Вол Стрита, Чадборном, и заблагодарим му на труду за наш народ. На то ће ми он одмах одговорити:
- Немате шта да ми благодарите. Ja се добро наплаћујем за доласке на ове седнице. Од професора Пупина увек се толико научим и толико духовно оснажим, да ja то не бих могао купити ни за какве пape.
Једног дана сретнем се пред Пупиновим станом у 72 улици са епископом њујоршким г.Манингом.
Идем, каже, професору, да му се захвалим што je у нашој катедрали поставио микрофоне. Па, ће онда додати: Професор Пупин не само да je велики човек него je тако свестрано велики, да ja не знам кога бих могао другог с њим сравнити.
И заиста Пупин je имао свестрано интересовање за све и дубок интуитивни смисао за све. Међу црквеним људима широм целе Америке он je уживао поштовање исто онако као и међу научницима, пословним људима, књижевницима, уметницима и политичарима. На сваком том пољу он je учинио нешто значајно, по чему ћe га сви спомињати.
Пупин je тако рећи за један дан постао славан књижевник. И то под старост. А постао je одједном славан својом књигом „Од сељака до проналазача“. Нико дотле ни слутио није - можда ни он сам - да се у њему скрива један велики литерарни таленат. То његово дело постало je једно од стaндарних дела америчке литературе, и Пупин је стао у ред најчитанијих писаца у Америци, а баш у том делу најбоље je илустрована његова родољубива душа.
ШТО ЈЕ ЖЕЛЕО, СВЕ JE ПОСТИГАО
- Нисам ja дошао у Америку као печалбар, да зарадим пape. Ja сам пошао за знањем, и знање ми јe донело имање, а не обратно. Имање je дошло као нешто споредно. Ja сам најпре искао „царства небеснаго“, по Јеванђељу, а остало све што имам дошло je уз то.
Тако je обично одговарао Пупин онима, који су у њему пре свега гледали имућног човека.
За Пупина се може рећи, да je постигао све што je желео и на чему се у животу трудио. Желео je велико знање, и добио га је. Годинама и годинама трудио се да уједини српски народ у Америци у један савез. И после великог труда и великих горчина доживео je да види уједињени Српски народни савез и да буде почасни доживотни председник његов. Желео je, да његов народ буде славан у свету и да правда веговог народа победи. И то je доживео.
Трудио се много, да Српска православна црква у Америци буде организована и добије свог епископа. И то je дочекао.
Желео je да што више учини добрих дела и у своjoj отаџбини и у Америци. И то му je дато.
И све остало. За Пупина се тако може рећи она библијска: „Богат данима и сит живота упокоји се и приложи се онима својим“.
И ми сви који смо имали срећу да га имамо и својим назовемо сада њему да пожелимо вечни живот и вечни покој. Нека би душа његова прешла преко онога „прага“ и уселила се у царство вечне и непроменљиве стварности, где су и сви остали прави светосавски синови...“
Поштовани и уважени епископ, док je говорио о славном научнику и великом православцу пок. Пупину био je искрено узбуђен.
„Политика“ бр. 9637, од 17 марта 1935 г.
