Studied: College of Architecture, Nis 1960-1964
Studied fine art and decorative painting in Belgrade, Venice, Paris and Amsterdam.
The appeal of Lale Djuric's handsome screens, whether installed in a home or a commercial environment, is both sculptural and pictorial. Djuric first worked as a stage designer for the National Theater in Belgrade. Moving to Paris, he executed murals for the design firm Dalmas.
.In the 1970s he established his own gallery, "Lale Space", on East 72nd Street in Manhattan. There he displayed his first folding panels, which only incidentally recall Oriental panels. Their smooth surfaces and provocative colors, distributed in successive perpendicular "zones," are simultaneously decorative and suggestive, theatrical and tranquil. According to Dr. Vladimir Petric of Harvard University their architectural character: " Does not prevent the viewer from 'reading' Lale's paintings [screens] as vast landscapes suggestive of clouds, lakes, mountains, trees, soil, water, and fire, steel and rust."
РАДОВАН ЛАЛЕ ЂУРИЋ рођен је у Нишу 7. маја 1945. године. Више се чинило да ће бити професионални фудбалер него сликар. Али, онда је напустио Ниш, једно време радио у Београду као сценограф и дизајнер у Народном позоришту, а затим се отиснуо у бели свет преко Венеције, Амстердама и Париза до Њујорка, где живи већ три и по деценије. Његови радови су у приватним колекцијама широм Америке и Европе. Излагао је у Југославији, Италији, Холандији, Немачкој, Шпанији, Француској, Белгији, Швајцарској, Канади, Аустралији, САД. Пре њујоркшког Арт студија, имао их је и у Београду, Венецији, Паризу и Амстердаму. У Њујорку је имао и воркшопове, шоурумове, дизајнерски студио и галерију "Lale Space" ("Простор Лале"). Позната је и његова дизајнерска продукција "Радован" у којој настају "скупи комади" уникатног намештаја од трешњиног дрвета, лампе скулптуре и решења за уређење пословног и кућног ентеријера. Један је од иницијатора и оснивача Нишке арт фондације, у оквиру које је била организована ексклузивна изложба изума Леонарда да Винчија.
Talenat je jedna od najvećih vrednosti na svetu
Blic 28. 12. 2009.
Spiritus movens "Niš art fondacije" i glavni krivac za sve što je ona uradila. A to, između ostalog, znači: konkurs za mlade likovne umetnike (2009. održan četvrtu godinu za redom) koji podrazumeva nagrade među najvećima u Evropi (10.000, 5.000 i 3.000 EU za 1, 2. i 3. mesto), izlaganje njihovih dela u tri grada u dve galerije koje je fondacija otvorila (Niš, Beograd) i galeriji Matice Srpske (Novi Sad), izložba u čast Olje Ivanjicki, otkupljena autorska prava za predstavu "Kosa" u "Ateljeu 212"...
Radovan Lale Đurić slika impozantna platna čije se cene mere sa više desetina hiljada dolara i popriličnom brzinom iz njegovog ateljea u Njujorku odlaze na razne svetske destinacije. Boje i palete jesu, veli, njegov svet i njegov život, ali se svojim opusom u Srbiji ne bavi. Medija se kloni. Publicitet, kaže, nije njegov tonalitet. Ali, ističe, briga za mlade - jeste. Za mlade u Srbiji. Zbog njih dolazi više puta godišnje. Zbog njih se, katkad uz namrgođenost, hvata u koštac sa svakovrsnim administrativnim i drugim problemima koji ga ovde sačekuju iza raznih ćoškova. Zbog njih će, često napominje, nemoguće učiniti mogućim.
"Talenat je jedna od najvećih vrednosti na svetu", kaže. I dodaje: "Ako neko to ne zna ili neće da zna, to je njegova stvar. Ja znam. I podržavam. Tu, u zemlji u kojoj sam rođen". U toj brizi o mladima u Srbiji, ističe neretko, desna i leva ruka su mu Neda Arnerić i Jovan Ćirilov. Bila je i Olja Ivanjicki. Umela je s pijetetom i oduševljenjem da govori o njihovoj saradnji, o aktivnostima "Niš art fondacije", o Laletovim naporima... Priredio je jesenas, nakon smrti proslavljene slikarke, izložbu radova mladih umetnika koje je Olja svojevremeno na konkursima izdvajala ističući njihovu likovnu posebnost. Pominju se i njegovi gestovi iz prethodnih godina; najčešće izložba "Leonardovi izumi" i predstava "Odabrani i uništeni" u režiji Kokana Mladenovića, rađena po tekstovima tri mlada dramska pisca.
Privlače ga povremeno, kaže ponekad, i mladi talenti iz drugih umetnosti. Zato je, između ostalog, otkupio prava za mjuzikl "Kosa", čija je premijera početkom februara u "Atelju 212". Zato i više nego kada je o pravima reč brine o tom pozorišnom projektu. "Kosa" je, kaže, bila odraz i obeležje i talenta i hrabrosti i mladosti njegove generacije. A sunca treba i današnjoj deci, veli parafrazirajući čuvenu rečenicu iz poznatog mjuzikla.
Njegov životni put je uzbudljiva, gotovo romaneskna priča o kojoj vrlo retko i sporadično govori jer, kako kaže, "nema se tu šta ni kriti ni hvaliti, samo, mene ne zanima da o sebi pričam a za druge je mnogo korisnije da neguju sopstvenu hrabrost i žive od svojih a ne od mojih uzbuđenja. Život biva dostojan lepih reči kada je ispunjen, ne samo kada je lagodan, a on je uvek na strani onih koji ga slede".
Rođen je 1945. u selu Ljubatovica kod Niša. Nije voleo školu, ali jeste fudbal. Kao vrlo mlad odlučio je da ode. U Beograd je stigao švercujući se u vozu. Radio je u slikarnici Narodnog pozorišta. Boravio na mansardi bez kupatila. Kada mu je bilo 26, otišao je u Veneciju, a dve godine potom u Njujork gde živi i radi više od 35 godina. Sa Merilin, zanosnom jevrejkom, s kojom odavno ne živi, ali su i danas bliski, pre 29 godina dobio je sina Vuka. O njegovoj bogatoj, zanimljivoj, a zašto ne reći, i plodonosnoj likovnoj biografiji, drugom prilikom. Pričajući u nekom trenutku čime meri vrednost uspeha rekao je: "Ostvarenim željama. Uvek sam želeo da radim ono što volim, kao i da to činim u uslovima potpuno slobode. Sanjao sam atelje i uz atelje galeriju. I izborio sam se, između ostalog, i za mogućnost da na Menhetnu, u staroj zgradi, na uglu otmene 72. ulice i Avenije Jork, ostvarim taj veliki san. Danas moje njujorško carstvo ima oko 600 kvadrata. I to je, uz sve moje lične potrebe svojevrstan centar srpsko-američkog prijateljstva. On je uvek na raspolaganju onima koji to zaslužuju."
Druželjubiv i ćutljiv, poznat je i po svojoj krilatici - lajf iz gud - tvrdeći da je ona zakon i kad sve deluje crno, teško i nemoguće. A upitan da kaže kako bi se to na srpskom moglo reći, kao iz topa glasno odgovori: "Pa, lajf iz bjutiful."
