Eisenhower je predstavio američko piće generalu Žukovu. Rus je htio još, ali Coca Cola nije smjela nalikovati na Coca Colu.

Tu nastupa crnogorski migrant Mladin Zarubica.

Pričali smo s njegovom djecom.

Globalno prepoznat pjenušavi napitak tamne boje. Coca-Cola.

Piće koje simbolizira kapitalizam i Ameriku.

No manje je poznato kako se u svrhu “diplomatskog rješenja” proizvodila prozirna Coca-Cola s čepom crvene zvijezde. Napravili su je Amerikanci kako bi podmitili Ruse, točnije slavnoga generala Georgija Žukova osobno.

Mladin Zarubica, dijete roditelja koji su migrirali iz Crne Gore u Ameriku, odigrat će u tome ključnu ulogu. Na osobnu molbu predsjednika Harryja Trumana, Zarubica se nakon Drugog svjetskog rata vraća u Europu kako bi u Lambachu uspostavio punionicu Coca-Cole s ciljem da podigne moral američkim trupama.

Prozirne Coca-Cole dosjetio se kao diplomatskog rješenja kako bi izbjegao blokadu transporta sirovina i samog proizvoda koji su im radili Rusi.

Predsjednik Truman bio je zabrinut brojem vojnika koji su pili rakiju sumnjive kvalitete i od toga oslijepili. Činjenica da je rat bio gotov, a oni se još nisu mogli povući i vratiti kući, mnoge vojnike je bacila u očaj. Kao moralnu podršku za “home sick” vojnike, predsjednik im je želio poslati nešto što bi mogli piti umjesto alkohola, a ujedno bi ih podsjećalo na dom.

Bezalkoholno piće koje je 1886. lansirao ljekarnik John S. Pemberton u obliku gustog tamnosmeđeg sirupa protiv umora, slabosti i glavobolje, koje se razrjeđuje soda vodom, a kao brend je već postojalo više od 60 godina na američkom tržištu, bilo je idealno za to.

Napitak je u Europi postao dostupan samo američkoj vojsci i njihovoj rodbini.

Navijači ga prozvali Ludi Srbin

Zarubica je bio igrač američkog nogometa iz UCLA-a, kojega su navijači prozvali “Mad Serb” (Ludi Srbin), a potom ratni zapovjednik PT brodova u Južnom Pacifiku. Slovio je kao uporan, dosjetljiv, kreativan i neustrašiv.

Impresioniran njegovom osobnošću, 1946. godine predsjednik Harry Truman osobno mu je uručio “kartu za Beč”. U to vrijeme je austrijski glavni grad bio podijeljen između saveznika na četiri okupacijske zone koje kontroliraju trupe SAD-a, Sovjetskog Saveza, Velike Britanije i Francuske. Zadatak Mladina Zarubice bio je uspostaviti i upogoniti tvornicu Coca-Cole u Lambachu u Austriji.

Zbog velikog uspjeha, to je dodatno rezultiralo upogonjenjem dodatnih 38 tvornica Coca-Cole u Europi u roku od samo dvije godine.

Također je kupio isto toliko skladišnih prostora, dijelom kako bi se Pepsi držao izvan područja, a dijelom kako bi stvorio što veće zalihe sirovina kako bi iskoristio pogodnost prijevoza čije troškove je snosila vojska.

Tvrtkom su upravljali američka vojska i Coca-Cola Export company, a tako će i ostati sve do 1953. godine.

Zarubica je sa sobom poveo i suprugu Anitu, kćer poznate norveške pijanistice i omiljenog hollywoodskog učitelja pjevanja koji je radio s najvećim zvijezdama.

- Otac i majka imali su zanimljive priče iz Austrije. Rat je tek završio i bilo je opasno biti tamo. No instinkt moga oca često ih je spasio od nevolja. Jedne noći, kad su se vozili mračnom cestom, samo je bez razloga zaustavio automobil. Izašao je pogledati te je otkrio da je most ispred njih raznesen i da bi poginuli da su pokušali nastaviti - priča nam Fionn Zarubica.

Prva i najveća tvornica koju je osnovao bila je u Lambachu, gdje se neprestano punilo dvadeset i četiri tisuće boca Coca-Cole u 24 sata. Međutim, namirnice poput šećera u poslijeratnoj Austriji imale su cijenu zlata.

To je dovelo proizvodnju pred puno zapreka. Kako bi se pošiljke zaštitile od razbojnika s crnog tržišta, šećerni vlak na putu za Austriju čuvalo je 500 vojnika.

No to nisu bile jedine zapreke za koje je Zarubica trebao pronaći kreativno rješenje. Kad bi sirovine i tehnička oprema i stigli do odredišta, ruski vojnici bi ih često tijekom noći ukrali.

- Moj otac, s velikim smislom za humor kakav imaju slavenski narodi, otišao bi s ekipom i sljedeću noć ukrao sve natrag. Postala je to njihova igra jer su shvatili da će sve što ukradu ovi ukrasti natrag - prisjeća se Fionn očevih priča.

Međutim, sovjetske snage su počele blokirati kamione koji su dostavljali sirovinu za proizvodnju Coca-Cole.

Zarubica je trebao smisliti diplomatsko rješenje koje će ukloniti tu zapreku. Zapovjednik savezničkih snaga u Europi, Dwight Eisenhower, predstavio je američko piće svom novom prijatelju, generalu Georgiju Konstantinoviču Žukovu.

Ona se svidjela poglavaru sovjetske vojske pa je pitao generala Marka Clarka, zaduženog za američku zonu, može li dobiti još, ali pod jednim uvjetom: ova Coca-Cola ne smije nalikovati na Coca-Colu.

Ruski general pio Coca Colu, a svi mislili da je mineralna

Žukov je znao da nije primjereno da glavni ruski ratni heroj pije američki imperijalistički simbol. Riječ je ubrzo stigla do Zarubice.

- Tad je moj otac odlučio odigrati diplomatsku kartu na jako kreativan način. Napravio je Coca-Colu, ali nije dodao boju na kraju. Boja nije nikako utjecala na okus pića, dakle mogla je biti ružičasta ili plava. ‘Bijelu Colu’ je zatim napunio u prozirne flaše s bijelim čepovima koje su u sredini imale crvene zvijezde te ih slao Žukovu. Crveni general bi sjedio na sastancima i projekcijama u kinima s čašom Coca-Cole za koju su svi mislili da je mineralna voda - rekla nam je Mladinova kći.

No to nije bilo sve. Zarubica je zbog te geste dobio ono što je i želio.

Tranzit Coca-Cole iz Lambacha kroz rusku zonu do bečkog skladišta tekao je neometano. Dok su drugi često čekali tjednima kako bi im ruska birokracija dopustila da prođu, Coca-Cola više nikad nije zaustavljena.

- Moja prva pošiljka za Žukova bila je pedeset sanduka. Bijela Coca-Cola za crvene Ruse. To je bila duboka, mračna tajna - rekao je Zarubica u knjizi “For God, Country and Coca-Cola”.

Sve što je sadržavalo šećer bilo je valuta na crnom tržištu, pa tako i Coca-Cola. Američki vojnici su je često mijenjali za seks ili novac. Tek napokon 1953. godine Coca-Cola se počela službeno prodati civilima. Prve je godine u Ennsu prodana 2681 kutija. Reakcija je bila kontroverzna. “Piće koje je gubitak civilizacije za Austriju”, uzvikivali su konzervativci.

“Smeđa prijetnja više nije od nacističke Njemačke, nego od Amerike”, vikali su komunisti. Boca bezalkoholnog pića je 1957. godine u restoranima stajala 195 šilinga. Za usporedbu: kilogram kruha tad je stajao pet šilinga. Mnogi se prisjećaju kako su je prvi put pili kao šampanjac.

Nakon petogodišnje austrijske avanture, Zarubica se sa suprugom Anitom preselio u Urugvaj, gdje je savjetovao Coca-Colu oko uspostavljanja proizvodnje.

Nakon povratka u Ameriku osnovao je veliku građevinsku tvrtku, a Anita se posvetila osnivanju prve Waldorf škole prema učenju Rudolfa Steinera u Kaliforniji.

Imali su petero djece i živjeli točno prekoputa ikoničnog Chateau Marmont hotela, što je bilo jako uzbudljivo.

- Odrasla sam u kući koja je izvorno bila plesni studio renomirane koreografkinje Agnes DeMille i bila sam odmah do kuće njezina brata Cecila B. DeMillea. Osim što je bio poduzetnik, moj otac je slikao i napisao dva bestselera u 60-im godinama prošlog stoljeća. Jedan je ‘The Year of the Rat’ (Godina štakora). Radi se o agentu savezničke obavještajne službe koji se zamaskirao u njemačkog generala kako bi podmetnuo lažne planove za invaziju Normandije njemačkom Vrhovnom zapovjedništvu u Parizu. Drugi bestseler mu je bio ‘Scutari’ - kaže Fionn.

Manje poznato je kako se Zarubica na prijelomu ‘80-ih i ‘90-ih ponovno vratio u Beč. Ovaj put ne kako bi američkim vojnicima utažio žeđ za domom, nego kako bi pokušao spriječiti rat u tadašnjoj Jugoslaviji.

- Prije smrti je bio umiješan u mirovne pregovore kojima se pokušavao spriječiti rat u Jugoslaviji. U nekoliko navrata se sastao s Karadžićem i Miloševićem u Beču. Nažalost, rat je izbio neposredno nakon njegove smrti. Mislim da bi mu bilo neizmjerno žao kad bi znao da je do toga došlo - zaključila je Fionn Zarubica, koja je i sama provela nekoliko godina u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Srbiji i Bosni i Hercegovini educirajući stručnjake o održavanju i zaštiti umjetnosti i kulturne baštine.

Izvor: PressReader (24sata)

Na programu ovogodišnjeg Festa nalazi se i jedan neobičan, čudesan film. Amerikanac srpskog porekla, Aleksandar Jović, predstaviće publici svojih predaka dokumentarac "Iznad vrha” (Beyond the Peak), svoj prvenac o srpskoj pravoslavnoj zajednici iz Indijane koja je izvela neverovatan poduhvat.

Pri Crkvi Sv. Nikole u Indijanapolisu postoji udruženje duhovnih planinara, da ga tako nazovemo, koje spaja penjanje do najviših vrhova SAD sa molitvom. Njihov vođa je Dejvid Rajković, bivši planinar amater koji je, nakon preranog gubitka mlađeg brata Zakarija, odlučio da prekine desetogodišnju pauzu u penjanju i ode na najvišu tačku na koju može, ne bi li bio što bliže Bogu i zamolio ga da Zakariju obezbedi siguran put do raja.

Naučnica Gordana Vunjak-Novaković nominovana je za finalistkinju prestižne Evropske nagrade za pronalazače 2021 za inovativni doprinos u bio-medicinskom inženjerstvu, objavio je danas Evropski zavod za patente (EZP).

Rad srpsko-američke naučnice rešio je kompleksne probleme u vezi sa zamenom oštećenog tkiva, zbog čega je EZP odlučio da prvi put jedna je od troje finalista u prestižnoj kategoriji „Životno delo“ bude i naučnica iz Srbije.

„Tokom svoje naučne karijere, Gordana Vunjak-Novaković dala je ogroman doprinos inženjerstvu tkiva, jednom od najperspektivnijih načina za produženje ljudskog veka i poboljšanje kvaliteta života“, rekao je predsednik Evropskog zavoda za patente Antonio Kampinos, saopštavajući imena finalista za 2021. godinu.

THE SERB NATIONAL FEDERATION IS PROUD TO SPONSOR THE ONLINE SERBIAN PLAY "TWO WOMEN AND ONE WAR" WITH ENGLISH SUBTITLES

The Serb National Federation is pleased to recommend you to watch online the outstanding theatre performance Two Women and One War with Serbian actresses Marija Bergam and Vera Mujović in the leading roles. The performance describes the friendship between the Serbian and American people through the love story of two women who are forgotten heroines of the Great War.

International Essay Contest

Membership in the SNF is NOT Required

The Serb National Federation (SNF) is sponsoring a $10,000 Essay Competition regarding the relationship between the Serbian Diaspora and the Ancestral Homeland.

The International Essay Contest encourages students to think about a strategy to improve the relationship between the Serbian Diaspora and the Ancestral Homeland. Students need to identify the strategy that they believe will strengthen the ties between the Serbian Diaspora and their Ancestral Homeland. The Serb National Federation wants to inspire students to learn more about their Ancestral Homeland and express their ideas in the essay. There are several aspects of the relationship between the Serbian Diaspora and the Ancestral Homeland one can write about, including economic, diplomatic, religious, historical, cultural, and others.

Светска премијера филма „Дара из Јасеновца“ одржана је у девет америчких градова. У чикашком Лендмарк центру нису сви на својим седиштима дочекали крај двочасовне екранизације потресне истините приче из злогласног логора НДХ, неки су у сузама напустили салу. Они који су остали стезали су зубе, а у мраку биоскопа смењивали су се јецаји и уздаси.

Утисак који је српски кандидат за Оскара режисера Предрага Гаге Антонијевића оставио на публику најбоље се могао видети када су се попалила светла после пројекције. Једни су обамрли седели на својим местима, други журно, са марамицама и маскама у рукама, журили ка излазу, док већина није била у стању да да било какав коментар, преноси „Сербиан тајмс“.

„Шта рећи, све сте видели“, био је најчешћи одговор који смо добили.

Како је чојство и јунаштво утицало на Френка Лојда Рајта, најславнијег архитекту 20. века. Син Френка и Олгиване Рајт, Вес, четврти муж кћерке совјетског диктатора Светлане Алилујеве.

ИСТОРИЈА је већ била крупним словима забележила име Френка Лојда Рајта, као једног од првих оснивача модерне архитектуре, када је у његов живот ушла Олгивана (Олга Ивановна Лазаревић), унука великог војводе Марка Миљанова, која је у Талесину, у далекој Аризони, заједно са славним супругом, основала чувену Рајтову фондацију, једну од, можда, најчувенијих школа архитектуре на свету.

Из Црне Горе је отишла као седмогодишња девојчица почетком двадесетог века, када се у Америку одлазило са књажевским пасошем. Животна путања ју је из Медуна одвела у Београд, потом у Русију, а одатле у САД, где ће заувек везати своје име за име једног од најславнијих архитеката света, који ће у једној од својих књига доцније записати: „Душа и инспирација Талисина је Олгивана.“ Том реченицом Рајтов геније је хтео да ода признање својој „највећој инспирацији“ - славној унуци још славнијег црногорског војводе, јунака и писца. И та инспирација учиниће их једним од најпознатијих и најславнијих парова на свету. Касније ће се, кад многе године мину, и сама Олгивана сећати:

Научник Александар Кавчић сваког месеца из Питсбурга, где предаје, на неколико дана долази у родни Београд да провери како напредује штампање школских књига које ће поклонити српској деци

Нећу да Вукову азбуку српској деци продају странци и на томе зарађују, не желим да они додају и исправљају квачице на словима у буквару, јер уџбеник једне земље је јавно добро њених грађана.

Ово је разлог због кога проф. др Александар Кавчић, светски познато име у научним круговима, сваког месеца оставља катедру на Универзитету Карнеги Мелон у Питсбургу, где предаје, прелеће океан и на неколико дана долази у родни Београд да провери како напредује штампање школских књига које ће поклонити српској деци.