A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Гордана Пешаковић је декан Пословног факултета Херзинг универзитета у Орланду и вероватно данас једина жена српског порекла која је на челу једне овакве институције у Америци.

У Аме­ри­ци има око 4.000 уни­вер­зи­те­та, што и ни­је вест за но­ви­не, али је­сте ако се зна да је Срп­ки­ња на че­лу јед­ног од њих. Гор­да­на Пе­ша­ко­вић је де­кан По­слов­ног фа­кул­те­та Хер­зинг уни­вер­зи­те­та у Ор­лан­ду на Фло­ри­ди и ве­ро­ват­но је да­нас је­ди­на же­на срп­ског по­ре­кла ко­ја је на че­лу јед­не ова­кве ин­сти­ту­ци­је у Аме­ри­ци. Го­сту­ју­ћи је про­фе­сор на уни­вер­зи­те­ти­ма у Ки­ни, Ар­ген­ти­ни, Тај­лан­ду, Чи­леу...

Ова не­ве­ро­ват­на же­на пу­на енер­ги­је и иде­ја, ко­ја при­ча као да пре­да­је књи­жев­ност, уз лек­ци­је о ме­ђу­на­род­ном би­зни­су, учи Аме­ри­кан­це о ме­то­да­ма на­уч­но­и­стра­жи­вач­ког ра­да, ми­кро и ма­кро еко­но­ми­ји... На­пи­са­ла је шест књи­га по­е­зи­је и јед­ну пу­то­пи­са, има при­ја­те­ље ши­ром пла­не­те, а ко­ре­не ни­је за­бо­ра­ви­ла: ини­ци­ја­тор је ак­ци­је „Бе­о­град­ски чи­тач”, че­сто је у Ср­би­ји, где и пре­да­је, а ка­да за­тре­ба, зна до­бро да спре­ми под­ва­рак.

У Аме­ри­ци жи­ви већ 24 го­ди­не. У САД је оти­шла на­кон док­то­ри­ра­ња на Еко­ном­ском фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду. Пре­по­зна­ли су по­тен­ци­јал и уме­сто три ме­се­ца пост­док­тор­ских сту­ди­ја, Гор­да­на је оста­ла пр­во као на­уч­ни ис­тра­жи­вач, а по­сле и као про­фе­сор, па де­кан. Пи­та­мо је шта је у опи­су по­сла пр­вог чо­ве­ка јед­ног аме­рич­ког фа­кул­те­та и да ли се по чи­тав дан нер­ви­ра због па­ра, као што је то слу­чај на срп­ским уни­вер­зи­те­ти­ма.

– Не, не ју­рим па­ре – од­го­ва­ра с осме­хом – то углав­ном ра­ди рек­тор­ка. Во­лим да пре­да­јем, иако то ни­је уоби­ча­је­но за де­ка­не и по­све­ће­на сам сту­ден­ти­ма и уна­пре­ђе­њу ква­ли­те­та на­ста­ве. Раз­ви­ла сам ма­стер и док­тор­ски про­грам из ме­ђу­на­род­ног по­сло­ва­ња. А уз по­моћ ко­ле­га и при­ја­те­ља ши­ром све­та, ор­га­ни­зо­ва­ла сам пред­мет ко­ји за циљ има упо­зна­ва­ње и раз­у­ме­ва­ње по­сло­ва­ња и све­о­бу­хват­но функ­ци­о­ни­са­ње дру­штва јед­не зе­мље. Би­ли смо на Тај­лан­ду, у Син­га­пу­ру, Ин­ди­ји, два пу­та у Ср­би­ји, Швај­цар­ској, Ар­ген­ти­ни, Бра­зи­лу, Чи­леу, Дан­ској, До­ми­ни­кан­ској Ре­пу­бли­ци…

Си­стем сту­ди­ја је дру­га­чи­ји не­го у Ср­би­ји, а ова про­фе­сор­ка је и, број­ним пу­то­ва­њи­ма сво­јих сту­ден­та по све­ту, уне­ла још јед­ну но­ви­ну у на­чин пре­да­ва­ња:

– Од­нос са сту­ден­ти­ма је дру­га­чи­ји не­го у Ср­би­ји. Учи се у ма­лим гру­па­ма, зна­мо сва­ког сту­ден­та по име­ну и пре­зи­ме­ну, шта им се де­ша­ва у жи­во­ту, зна­мо ка­ко да их мо­ти­ви­ше­мо да по­стиг­ну нај­бо­љи ре­зул­тат.

У Ор­лан­ду је око 500 сту­де­на­та, а на чи­та­вом уни­вер­зи­те­ту, ко­ји има че­ти­ри фа­кул­те­та и де­вет кам­пу­са ши­ром Аме­ри­ке, око 6.000 ака­де­ма­ца. По­што је у пи­та­њу при­ват­ни уни­вер­зи­тет, не­ма при­јем­ног ис­пи­та, а ма­стер про­грам, ре­ци­мо, ко­шта око 25.000 до­ла­ра. Сту­ден­ти­ма су на рас­по­ла­га­њу сти­пен­ди­је ко­је да­је фа­кул­тет, др­жа­ва, али и раз­не фир­ме и фон­да­ци­је.

– Ин­декс има­ју и мла­ди и ста­ри­ји, од 18 до 55 го­ди­на јер је жи­вот­на и по­слов­на фи­ло­зо­фи­ја да ни­ка­да ни­си стар за шко­лу, за уса­вр­ша­ва­ње или про­ме­ну ка­ри­је­ре. Мо­ји сту­ден­ти има­ју сво­је би­зни­се, ра­де за про­фит­не и не­про­фит­не ор­га­ни­за­ци­је, има­мо и ме­ђу­на­род­не сту­ден­те и упра­во та раз­ли­чи­тост је на­ше нај­ве­ће бла­го. Са­ра­ђу­је­мо с фа­кул­те­ти­ма из Дан­ске, Ки­не, Ин­ди­је, а од про­шле го­ди­не има­мо и сту­ден­те из Ср­би­је, с Уни­вер­зи­те­та Син­ги­ду­нум – при­ча Пе­ша­ко­ви­ће­ва.

Ка­да је реч о мла­дој ге­не­ра­ци­ји, не­ма ве­ли­ке раз­ли­ке из­ме­ђу Ср­би­је и Аме­ри­ке – од­ра­ста „па­лац ге­не­ра­ци­ја”, ко­јој је све до­ступ­но пу­тем мо­бил­ног те­ле­фо­на, кон­цен­тра­ци­ја је увек иза­зов, с осме­хом до­да­је Гор­да­на, што зах­те­ва и дру­га­чи­је ме­то­де пре­да­ва­ња, од­но­сно да се и про­фе­со­ри при­ла­го­ђа­ва­ју но­вом вре­ме­ну.

– Окре­ну­ти смо окру­же­њу, ма­лим и сред­њим пред­у­зе­ћи­ма. Мо­ји сту­ден­ти у окви­ру за­вр­шног пред­ме­та на ма­ги­стра­ту­ри, на при­мер, ра­де по­слов­ни план пра­вих ком­па­ни­ја, план при­вред­ног раз­во­ја гра­да. Су­шти­на обра­зо­ва­ња је да по­мог­неш дру­ги­ма и то­ме учи­мо сту­ден­те – при­ча про­фе­сор­ка и на­во­ди при­мер же­не ко­ја је по­кре­ну­ла фон­да­ци­ју за по­моћ же­на­ма ко­је про­ла­зе кроз те­шке жи­вот­не про­бле­ме, од раз­во­да и бо­ле­сти до гу­бит­ка по­сла. Ова див­на иде­ја ни­је би­ла по­слов­но раз­ра­ђе­на ка­ко тре­ба и ту су на сце­ну сту­пи­ли Гор­да­ни­ни сту­ден­ти, ко­ји су на кра­ју рас­пла­ка­ли вла­сни­цу фон­да­ци­је ка­да је ви­де­ла но­ви по­слов­ни план ко­ји су сту­ден­ти ура­ди­ли.

– Жи­вим у гра­ду у ко­јем се на­ла­зи „Бе­о­град­ски чи­тач”, скулп­ту­ра по­све­ће­на чи­та­њу књи­га с ре­чи­ма До­си­те­ја Об­ра­до­ви­ћа („Онај ко чи­та мо­же ра­зум про­све­ти­ти, по­бољ­ша­ти ср­це и улеп­ша­ти на­рав”), ко­ја је по­ста­вље­на на са­мом ула­зу у град­ску скуп­шти­ну. У Ке­сел­бе­ри­ју жи­ви око 200 срп­ских по­ро­ди­ца оку­пље­них око пре­ле­пе Цр­кве Све­те Пет­ке. Сва­ке го­ди­не се ор­га­ни­зу­је Срп­ски фе­сти­вал, на ко­јем се Аме­ри­кан­ци упо­зна­ју с на­шом хра­ном, фол­кло­ром, оби­ча­ји­ма, про­да­ју се књи­ге и су­ве­ни­ри… – при­ча нам ова про­фе­сор­ка.

Да под­се­ти­мо оне ко­ји ни­су чу­ли: Гор­да­на је за­јед­но с књи­жев­ни­цом Гор­да­ном Вла­јић и но­ви­нар­ком Та­њом Ши­кић би­ла ини­ци­ја­тор про­јек­та „Бе­о­град­ски чи­тач” и по­ста­вља­ња исто­и­ме­не скулп­ту­ре у пар­ку на Чу­бу­ри. У ме­ђу­вре­ме­ну, ани­ми­ра­ла је над­ле­жне у град­ској упра­ви Ке­сел­бе­ри­ја и до­би­ла њи­хо­ву по­др­шку за по­ста­вља­ње обе­леж­ја ко­је да­нас пред­ста­вља сим­бол кул­тур­не са­рад­ње две зе­мље. Вра­чар­ско обе­леж­је је из­ва­јао два­де­сет­пе­то­го­ди­шњи Бе­о­гра­ђа­нин Ан­дри­ја Ва­си­ље­вић, а на Фло­ри­ди је де­ло ње­го­вог вр­шња­ка из Вла­со­тин­ца Ми­ло­ша Ша­ри­ћа.

Ка­же да во­ли Фло­ри­ду, иако је из­у­зет­но то­пло, „за­хла­ђе­ње” је ка­да бу­де 22 сте­пе­на, али је за­то пре­ле­па при­ро­да, на све стра­не су раз­ли­чи­то ра­сти­ње и пти­це... Жи­ви и хра­ни се јед­но­став­но, што због оба­ве­за, што због ви­со­ке тем­пе­ра­ту­ре и тру­ди се да ба­рем два-три пу­та го­ди­шње до­ђе у Ср­би­ју.

Извор: Политика

SA

 

People Directory

Tomislav Prvulovic

A Life Dedicated to Helping Others

Call him the modern-day Albert Schweitzer - on the front lines, fighting tropical diseases at the source for more than a quarter-century. He has been shot at 15 times in seven different wars, yet has never retreated, and once played a key role in war negotiation settlements between Somalia and Ethiopia.

Professor Tomislav Prvulovic MD, MPH, Ph.D., born in 1936 in a town called Jezero in the former Yugoslavia, has expertise in international public health, bio-terrorism and infectious and tropical diseases. But what sets him apart from conventional doctors is the way he has applied that knowledge.

.
Read more ...

Publishing

Serbian Americans: History—Culture—Press

by Krinka Vidaković-Petrov, translated from Serbian by Milina Jovanović

Learned, lucid, and deeply perceptive, SERBIAN AMERICANS is an immensely rewarding and readable book, which will give historians invaluable new insights, and general readers exciting new ways to approach the history​ of Serbian printed media. Serbian immigration to the U.S. started dates from the first few decades of 19th c. The first papers were published in San Francisco starting in 1893. During the years of the most intense politicization of the Serbian American community, the Serbian printed media developed quickly with a growing number of daily, weekly, monthly and yearly publications. Newspapers were published in Serbian print shops, while the development of printing presses was a precondition for the growth of publishing in general. Among them were various kinds of books: classical Serbian literature, folksong collections, political pamphlets, works of the earliest Serbian American writers in America (poetry, prose and plays), first translations from English to Serbian, books about Serb immigrants, dictionaries, textbooks, primers, etc.

Read more ...