Поводом тзв. „Америчког раскола“
(Из необјављеног, само за Синодске Оце Архијереје намењеног, а за превазилажење тзв. „Америчког раскола“ написаног, текста Архимандрита Атанасија Јевтића: „Историја и анализа Америчког раскола и предлози за његово превазилажење“, завршеног фебруара 1990. године. Изводи су бирани из првог дела текста по основном критеријуму ове књиге, и изостављени неки други моменти. Данас, када је српски Амерички раскол Литургијски превазиђен, овај текст може бити објављен.)
Дијаспора је поодавно један од најсложенијих проблема читавог Православља, и зато је с разлогом стављена на дневни ред будућег Васељенског Сабора Православне Цркве. Да одмах буде јасно: Дијаспора, као и код Јевреја у Светом Писму, није по себи неко зло. Она је била неизбежност и изазов за Израиљ Божији, стари и нови, тј. за Цркву. Ако ништа друго, Дијаспора све нас, као заједницу Народа Божијег у историји, подсећа на путнички и крсни статус Цркве у овом свету и веку: „у свету смо, али нисмо од овога света“, у Дому смо Божијем, али је Домострој (Икономија) још у току; Царство Божије је већ присутно, али смо још на путу ка Царству, ка Небеској Отаџбини.
.Дијаспора је пред Православну Цркву поставила два битна проблема: питање провере исправности нашег схватања Цркве, оног које се у последњим вековима код многих од нас усталило, и питање мисије Цркве у свету. Најпре, Дијаспора нас је подсетила, и на свој начин присилила, да не заборавимо битну мисију Православља у савременом свету, а то је могуће само уз излажење из наших уских националних оквира у којима нам прети опасност изолације. Дијаспора је била и још увек остаје мисионарско подручје Православља. Посебно је Америка (САД) још увек мисионарски простор. Српски црквени живот у САД једва да има 100 година од свог настанка. Ово самим тим значи да на америчку црквену стварност и остала подручја Дијаспоре треба гледати још увек као на мисионарске просторе Цркве и тако с њима економисати (=примењивати црквену икономију).
Друго, Дијаспора је пред све Аутокефалне Православне Цркве ставила један битан проблем православне Еклисиологије (=богословља о Цркви=Црквословља), на који смо, изгледа, под утицајем новије светске и националне политичке историје, почели заборављати. Наиме, основни принцип организације древне Цркве Истока – а на Истоку је Црква и рођена и са Истока се Јеванђеље раширило по свету, како је подсећао још Свети Василије и Оци II Васељенског Сабора – био одувек географски; не национални и државни, него просторни, помесни. Када ми, пак, у последњих пар векова, чујемо реч „Помесна Црква“, ми обично под тим мислимо „национална Црква“ (или чак, како злобно кажу извесни римокатолички теолози: „државна Црква“). У древној, пак, Цркви то је значило, и само то: Црква дотичног места – града, области, земље, без обзира на нацију, расу или боју верних који у том месту живе.
Овакво схватање имало је две важне последице. Најпре је из тога произашао један од темељних и Неизменљивих Канона древне Цркве, кога је формулисао I Васељенски Сабор у 8. Правилу: „У једном граду не могу бити два Епископа“, него само један (видети и 35. Апостолско и 16. Прводругог Сабора). Тај један Епископ у једном граду (обично и са околином, али је околина могла имати и своје самосталне Епископе – Хоро-епископе) био је Епископ свих верника тога града, без обзира на етнички и други састав (отуда се Епископ првобитно звао не по граду, него по грађанима: „Епископ Антиохијаца“ итд., па је то касније постепено прешло у „Епископ Антиохије“ или „Антиохијски“).
Из овога проистиче и друго темељно правило древне Цркве: да Епископа бирају и хиротонишу сви Епископи дотичне околине, покрајине, а када се постепено развио Митрополитски, и у наставку Патријарашки систем организације Цркве, онда је то бивало и уз сагласност Митрополита (Патријарха) те области (Канон 4. I Васељенског Сабора). Права Патријарха и Патријаршија одавде су произашла, али никад нису укинула свагдашњу темељну важност горњег правила (отуда при распаду Патријаршија, као нпр. наше Пећске у 18. веку, одмах ступа на снагу локална, помесна организација суседних Епископa).
Из свега овога истовремено произилази и основно еклисиолошко (=догматско) правило древне Католичанске (=Саборне) Православне Цркве: да локалне Цркве нису стриктно омеђене „самосталним“ или „аутокефалним“ Црквама, чије би оне биле само „јединице“ (тј. делови зависни и потчињени), него је свака Епархија (=Епископална Црква) сматрана пуном Црквом Божијом (и свака такође називана Католичанском – в. Св. Игњатије и Мартиријум Св. Поликарпа), ал то истовремено није значило да је она изолована, „самостална“ или „осамостаљена“, „аутокефална“, него је била у непрекидној вези, у узајамнозависној литургијској заједници, у евхаристијском општењу са другим Црквама. Свака Епископска Црква је тако била истовремено и непотчињена другој и опет зависна од свих осталих истих таквих Епископоцентричних Православних Цркава.
Организационе целине, као што су системи: Митрополитски, Патријарашки, Аутокефални, никада нису могли ићи на штету и окрњење целовитости и пуноће (католичанскости) сваке Епископске, Помесне али Католичанске Цркве, која је зато била увек само једна у једном месту и простору. Прожимање пак двеју или више Епископских Цркава у истом граду или истој области био би еклисиолошки нон-сенс, јер би то било порицање да је Црква Божија Једна и јединствена.
Јединство свих Епископоцентричних Цркава било је јединство у Једноме Христу, Једноме Духу, једној вери и благодати, једном непрекинутом евхаристијском литургијском општењу, које је у себе укључивало сва остала јединства, очувавајући целовитост и пуноћу сваке Епископске Цркве у сваком месту. Ето зашто је Епископоцентрична структура у Православној Цркви била и остала неповредива и непроменљива кроз све епохе историје Цркве, а сви организацијски системи у које су се повезивале Епископске Цркве (Митрополитски, Патријарашки, Аутокефални) били су променљиве трајности и састава. Епископоцентрична структура Православне Цркве је Евхаристијска, догматска и непроменљива, а остале организационе структуре су историјски настале и променљиве су.
Када је касније, на IV Васељенском Сабору (Канон 17) усвојено Правило: „да политичким (=државним) и јавним облицима организације следи и поредак Црквених парикија“ (тј. организовање нових Епископија), то је опет значило само локалну, помесну организацију Цркава, углавном коинцидентну административној подели грађанско-државних територија (нарочито при настанку нових градова, формирању нових државно-управних јединица или пак и нових држава). То опет није био национални, него територијални принцип организовања црквене администрације (управе), па се тако дошло и до тзв. „националних“ Цркава, тј. Цркава организованих у веће управне целине на територији националних држава. Ово опет није безусловно значило да су у ту Цркву улазили само верни једне (највеће) нације, него сви православни хришћани те државне територије. (Када је Српска Православна Црква после I Светског рата допустила Руској емиграцији да има своју самосталну црквену организацију на терену Српске Патријаршије, то је било само привремено, икономијско решење, а оно је имало свој преседан у 7. веку: кад је Кипарски Епископат, због најезде Варвара, пребегао са народом у пределе Мале Азије, на терен Цариградске Патријаршије, па је то било дозвољено 39. Трулским Каноном, само док се Кипар не ослободи).
Овај принцип коинциденције (географског поклапања) државно-политичке и црквене административне организације (који и није увек важио, нпр. за Пећску Патријаршију под Макаријем Соколовићем и Арсенијем Чарнојевићем) у задња два-три века, на жалост, претворен је најчешће у принцип строго „националне“ организације Цркве, што су олако прихватиле скоро све новије Аутокефалне Цркве, а Цариградска и остале старе Патријаршије нису никада (мада се Цариградска у 20. веку колебала, па је сматрала да сви Грци у Дијаспори припадају њој, али и не само Грци!, док је Александријска остала једна за целу Африку, толеришући привремено појаву руских, српских и др. парохија, али не и присуство других Епископа осим својих; а Антиохијска се такође почела колебати између географског и националног принципа, док је Јерусалимска остала чисто територијална).
Дијаспора, и посебно Америка, је све Православне Цркве привремено избацила из тог древног поретка-предања никад не прекинутог и не порекнутог, јер неотуђиво је и непроменљиво правило црквене организације по географском принципу – и све Православне Цркве су, по Црквеној економији, прећутно прихватиле то стање измешаности више црквених јурисдикција на истом терену и чак више Епископa у истом граду (тако у САД имамо близу 20 православних јурисдикција, а само у Њујорку око 10 православних Епископа, који се најчешће хиротонишу изван територије Њујорка, обично преко океана!). Овај, у правом смислу, канонски хаос у Дијаспори прихваћен је од Православних Цркава само привремено, због мисионарског карактера тих подручја, и тај свеправославни консензус треба поштовати.
Не треба, међутим, то стање овековечивати и сматрати за нормално да свака Православна Црква, као аутокефална (а та „аутокефалност“ јој је дошла по „националном“ принципу“), има законите претензије на „васељенску јурисдикцију“ над својим верницима по свету на основу њихове „националне припадности“. Оваква каква је, православна Дијаспора је прихваћена привремено као мисионарско подручје и у мисионарске сврхе, и зато све Православне Цркве на њу примењују широку црквену икономију, али су све Цркве свесне да то стање није нормално и не сме остати вечито. Наравно, није појава „националних Цркава“ била по себи неко зло, али кад оне остају у оквирима поклапања државно-националне и црквене организационе управе (администрације), тј. кад се не поклапају границе Цркве и државе, али никада оваква аутокефална организација не сме да потисне и замени собом првобитну Еклисиологију о Епископоцентричним Помесним Црквама. Другим речима, постојеће аутокефалне Цркве не смеју заступати неку „националну Еклисиологију“, какве у Православљу нема, нити може бити, као што нема ни „националне вере“, нити „националне Цркве“, јер би се тада Црква одрекла своје универзалне мисије и свог идентитета: да је свака локална Епископална Црква „Једна, Света, Саборна (Католичанска) и Апостолска“ и да са свима Епископалним Православним Црквама у свету опет чини „Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“ Христову.
У Дијаспори, какво је сада стање, прети опасност да се древна Евхаристијско-Епископална Еклисиологија замени неком новијом („национал-аутокефалном“) и зато сви истински и трезвени православни Епископи-теолози говоре о потреби да се вратимо на светопредањску Еклисиологију, па је зато и стављена Дијаспора као тема на дневни ред будућег Васељенског Сабора Православља, на којем ће, уверени смо, доћи до организовања Православне Цркве у Дијаспори по помесном принципу: „један Епископ у једном граду“ (а ако је град велики, онда се дели на центар и више периферија, као нпр. данас Атина, али само један Епископ може имати звање Атинског или Њујоршког, а те Епископије градских предграђa или периферијa се не смеју прожимати). [Напомена: Једна Аутокефална Православна Црква за целу Америку, тј. САД, јесте неминовност будућности, ако желимо да Православље тамо остане и да се православни верни тамо „хране са њиве, а не из саксија“, како је говорио Свети Владика Николај. Ово опет не значи да је оправдано једнострано оформљење руске Митрополије у „Православну Цркву Америке“, без свеправославне сагласности и заједништва свих Православних Цркава у САД (чак ни Московска Патријаршија није успоштовала права те Цркве, којој је једносмерно дала „аутокефалију“, а задржала је тамо неке парохије и има свог Епископа у САД). Видовити ВЛАДИКА НИКОЛАЈ је негде пред смрт (†марта 1956) предвиђао и писао и говорио: „Можда није далеко време када ће у Америци бити створена једна Православна Црква Америке, у којој ће се ујединити сви православни народи Америке. То ће бити јединствена Православна Црква са једним центром и седиштем црквене власти у Америци. Примећујем и сада код појединих православних народа, овде, такву тежњу и такво расположење… Када, Божјим Промислом, дође и сазри време за остварење јединства, биће то радост многих. Не сумњам да ће великодостојници и поглавари наших Цркава, Европе, Азије и Африке, руковођени мудрошћу Светога Духа, показати љубав и разумевање, дајући сагласност и благослов за успостављање једне нове сестринске Цркве у Америци“. Што се тиче Срба, додаје Епископ Николај, „ми Срби желимо да то (стварање једне аутокефалне Цркве у САД) гурнемо што даље у будућност… Али СПЦ треба да је далековидна, и да мисли о будућности свога народа у овој земљи. Зато јој је потребно више Епископa (у САД) са интензивним мисионарским и пастирским радом“ (Николајево писмо Епископу Дионисију од 27. 8. 1951, као и писма другим лицима тог времена, затим његов говор на VII Црквено-народном Сабору у Либертивилу 1952, и његов чланак у Сабрана Дела, књ. XIII, стр. 578, Химелстир 1986).]
Све што смо до сада рекли има везе са Српском Дијаспором. Пре свега, то нам указује на сасвим нормалну примену широке црквене икономије и на њу с циљем превазилажења нашег раскола.
Српска Православна Епархија у САД и Канади постоји од 1921. године (дотле је била под јурисдикцијом Руске Цркве, најстарије на тлу Америке). Први Епископ, администратор, био је Епископ Николај Охридски, који је и предложио изабраног 1925.г. првог Епископа Америчко-канадске Епархије, Мардарија Ускоковића, човека који је много радио и урадио, али и многе горчине поднео од тамошње српске црквене Дијаспоре. То је ваљда неизбежна судбина свих мисионара и апостолских радника. Године 1927. одржан је I Црквено-народни Сабор и донет нацрт Устава Америчко-канадске Епархије. Свети Архијерејски Сабор у Београду је 1928.г. одобрио „административну организацију“ Америчко-Канадске Епархије (АКЕ) и коначно је 24/11. маја 1939. одобрио Устав ове Епархије – једини посебни Устав једне Епархије у Српској Православној Цркви, чиме је већ наглашена посебна ситуација наше Дијаспоре.
Са православног еклисиолошког гледишта одмах се може констатовати да овај Устав АКЕ, макар и признат од Архијерејског Сабора, већ је садржавао извесне еклисиолошке проблеме, који у Дијаспори ни до данас нису успешно решени. Да се усудимо да приметимо, са истог гореизложеног основа православне Еклисиологије и канонског Предања, да ни Устав СПЦ, донет 1931. и ревидиран 1947.г. и до данас дорађиван, као и слични Устави осталих Православних Цркава данас, никако не могу собом да замене или потисну еклисиолошку и канонску традицију Православља, јер чак ни сами Св. Канони не исцрпљују пуно канонско-еклисиолошко Предање Цркве. Једноставно зато што су сви ти Устави, текстови пре свега административно-правни, световно-јуридички, а живо биће Цркве, као Богочовечански организам, не може се ни сместити ни ограничити правним системом (свеједно колико усавршаваним), јер Црква није ентитет правног поретка, него благодатног. Ово још не значи да правно, тачније канонско, нема места у Цркви и црквеном поретку и управи, него само значи да никада Црква и Црквени живот и њено руковођење људи ка спасењу не може се свести само на правни ниво и на јуридички менталитет. Зато су Св. Канони тако широки, чак „непрецизни“, јер су снисходљиво-икономични, и увек су у поседу слободног располагања пастирско-сотириолошке самосвести Цркве Бога Спаситеља, а никад изнад Цркве и њене благодатно-спасоносне мисије.
У српском расколу у САД, нарочито око суђења Епископу Дионисију, на површину ће избити скоро неизбежни сукоб између Св. Канонa и Устава (и Устава Америчко-канадске Епархије и Устава СПЦ), јер су по среди две различите ствари: канонско-еклисиолошки, и јуридичко-законски приступ животу Цркве и економисању спасења њених чланова. Тај сукоб у модерном законодавству – и световном и тзв. „позитивно-црквеном“ – углавном увек испада на штету Св. канонa, док је Византија и Средњевековна Србија то избегавала јасним уздизањем канонa изнад позитивног законодавства (сходно 13. Новели Јустинијановој и Номоканону Св. Фотија, што је затим прешло и у Крмчију Светога Саве).
Овај свој Устав Америчко-канадска Епархија је, пре и после расцепа, стално хтела да ревидира, а то је и учинила 1978. и 1981.г., док су четири новонастале Епархије Српске Патријаршије у Дијаспори свој Устав ревидирале 1980-81.г. (потврђен од АС 20.5.1982). Међутим, проблеми у тим Уставима су у многоме остали нерешени, еклисиолошки непревазиђени. Један од главних проблема је то што су ти Устави ипак остајали пре свега конзисторијско-правни текстови, који се само површински „позивају“ на Каноне, док су Св. Канони савим друге, црквене, пастирско-сотириолошке природе и назначења. Свети Канони су управо израз победе благодати над законом, а сви ови Устави су вештачка „замена“ за канонско Црквословље. [Напомена: Канон 2. VII Васељенског Сабора каже да сваки Епископ треба добро и пажљиво (=са истраживањем) да познаје Св. Каноне, но исто тако „и Св. Јеванђеље, и Божанску књигу Апостолa, и сво Свето Писмо… јер суштина наше јерархије јесу богопредане речи, тј. истинско познавање Божанских Писама“. Исти Сабор у 1. Канону вели да „свештенослужитељима су правила канонских одредаба (буквално: распоређењa) – сведочанства и исправљења Господња“, тј. сведочанства о спасоносној љубави Божијој према човеку и целебна исправљења (=лекови) „за лечење душа и исцељење страсти“, како вели 2. Правило Трулског Сабора. – Према овим местима, и многим другима код Св. Отаца канонистa, Свети Канони су, по својој еклисиолошкој садржини и намени, не сувопарне законске „регуле“, мртво слово умртвљујућег „закона“, него благодатна упутства, или „закон Духа живота у Христу“ (Рм.8,2), правила и норме новог живота и понашања у Цркви као Телу Христа Спаса (ср. Гал.6,14-16), оног живота који започевши траје Божанским снисхођењем и спасоносним покајањем, тј. применом Богочовечанске икономије ради спасења људи. Однос Канонa и законa Свети Јаков описује у 2,13 (речима): „Милост слави победу над судом“.]
Кључни проблем у овим Уставима јесте „место лаикa у Цркви“ (није добро рећи „мирјана“ или „световњака“, јер тај речник је новијег датума и није еклисиолошки оправдан, па зато треба рећи: верникa или лаикa=чланова Лаоса=Народа Божијег). Сви Устави у Православној Цркви углавном деле и поларизују две врсте тела – „црквено-јерархијска“ и „црквено-самоуправна“ – те на тај начин двоје Епископа и „Епархијска тела“, „Црквено(школске) општине“ и „парохије“. Ова подела, која је из Дијаспоре ушла и у СПЦ, понекад поприма трагичне размере, и зато у нашој Цркви већ пар векова имамо познате проблеме „аутономаштва“, „самоуправе“ и слично (Трст, Беч, Карловачка Митрополија, Америка). Канонски и еклисиолошки је та подела на „чланове Црквене општине“ и „парохијане“ бесмислена, као што је и бесмислено и „најмљивање (конкурсом) и отпуштање“ пароха, или такозвани „стални“ и „привремени“ пароси, итд. На тој и таквој основи неизбежни су сукоби Архијереја и „Епархијских тела“, и Пароха и „самоуправне Црквене општине“. Ова питања нису решена ни у АКЕ, пре и после поделе, ни у новоствореним Епархијама СПЦ у Дијаспори. Натезања и чак разна манипулисања ту су мање-више свуда присутна. Све то, на крају, само негује један нездрав и неправославан дух, који се поларизује између папског „клерикализма“ и протестантског „лаицизма“.
(…)
Треба ипак признати да у самој тој тежњи црквеног народа, па и његових „телa“, за активним учешћем у животу и раду своје Цркве, очувана је једна изразито православна истина: да је Црква Божија Црква свег народа, свих верујућих у Христа, и да црквени народ има темељну, неодузимљиву улогу у бићу и делању своје Цркве. То је у православној црквеној традицији одувек био безусловни услов сваког правог, истински православног и саборног живота и рада, организације и управљања у Цркви. [Напомена: Подсетићемо само на неке моменте овакве Еклисиологије, заступљене нпр. код изразитог Јерарха канонисте али и Архипастира Цркве Христа Богочовека, Св. Василија Великог. У Писму 230. градоуправитељима (=верницима) града Никопоља, он пише: „Одлуке и распоређења о Црквама доносе они којима су Цркве поверене (=Епископи), али оне бивају прихватане и потврђиване од стране народа“ (од тела верујућих, како су то рекли и Источни Патријарси 1848.г.). Даље Св. Василије као темељ овакве интеракције унутар једног организма Цркве Христове поставља љубав и заједништво свих у Христу (Писма 227 и 229) и завршава горњу поуку Никопољским верницима (којима су Епископи били преместили Епископа и послали им другога): „Тако је оно што је зависило од богољубивих Епископа учињено, а преостало се односи на вас, ако усхтеднете с вољом прихватити датог вам Епископа… и пројавити сложну и сагласну љубав према њему… чиме ће се пројавити и ваша искрена љубав према Богу“.]
Према Еклисиологији Апостола Павла и свих Светих Отаца: Црква је Тело (живи организам) и зато има свој поредак, али је то првенствено животно-органски, тј. канонски поредак, већ према Гал.6,16 и 1Кор.14,40: „све да вам буде благообразно и по поретку“. Из таквог поимања бића, организма (=из којег организма даље извире и организација) Цркве произилази сав литургијско-канонски (коме даље служи сав црквено-правни) поредак Цркве, по којем Цркву сачињавају Епископ-клир-народ (како стално говоримо, и то још разрађеније, у Великој јектенији: „За Преосвећеног Епископа, часно свештенство и ђаконство, за сав клир и народ“), где је очигледно да Епископ није клирик, него глава организма Цркве (а познато је да нити има главе без тела ни тела без главе, осим код мртвог исеченог леша).
Ово значи да су сви и све у Цркви међусобно повезани и условљени, зато што је Црква организам и што је тај организам структуриран, благодатно јерархијски организован. Зато је рекао Св. Кирил Александријски, у свом 1. Канону: „Свака од црквених ствари, када се правилно чини по добром канонском поретку, не причињава нам никакав неред, и ослобађа нас од било какве погрде, и доноси нам похвале од здравомислећих људи“. А његов велики претходник, Св. Дионисије Велики (Архиепископ Александријски из 3. века) рекао је управо против раздора, сукоба и раскола у Цркви, следеће: „Човек треба радије да претрпи свако друго зло само да не поцепа Цркву Божију; и славније је оно мучеништво које човек претрпи да не би поцепао Цркву, него мучеништво које претрпи да не принесе жртву идолима. Јер оно прво мучеништво веће је од овога: овде се страда за једну (своју) душу, а тамо се страда за корист целе Цркве“ (Писмо Св. Дионисија Еп. Новату).
Но раскол у Цркви обично не чини народ, него га најчешће стварају управо свештеници или Епископи. И то не само онда када поведу један део своје пастве у отцепљење од остале Цркве, него и онда када се не понашају саборно, када заборављају да и Епископи нису изнад Цркве (или пароси изнад парохије), или сами уместо целе Цркве, него увек унутар Цркве и са Црквом, „у љубави са свима светима“, како вели Апостол Павле (Еф.3,18), подразумевајући под „светима“ све верне, тј. целину Цркве.
На ову целовитост (=католичанскост) Цркве увек су се обазирали, поштовали је и од ње зависили сви Сабори Цркве: Архијерејски, Помесни и Васељенски, који су увек били не изнад и не уместо Цркве, него увек унутар Цркве, увек подлежући познатој свецрквеној рецепцији својих саборских одлука, тј. њиховом усвајању и прихватању од свег живог и одговорног организма Цркве Божије. (Православно богословље о Цркви одавно тврди, нарочито у савременом екуменском дијалогу: да без овог принципа рецепције, тј. свецрквеног прихватања и усвајања, донетих одлука, скоро је немогуће не избећи папство, макар и као „колективно папство“).
Све ово треба имати у виду када је реч о нашој црквеној Дијаспори, коју чим пре треба реорганизовати на оваквим изворним еклисиолошко-литургијским, древноканонским темељима, где ће бити на снази истовремено и црквени јерархијски поредак, али и оно што се лоше назива „самоуправа“ народа Божијег, јер нико у Цркви нема самоуправу, него влада Христоуправа, Светотројична саборност, пуно пре свега литургијско учешће народа Божијег у заједништву Духа Светога (2Кор.13,13), и његово право рецепције, али и једно и друго увек и само у функцији литургијског јединства у Христу као Слави Цркви, пастирско-благодатног заједништва у Светоме Духу.
Поменути Устави који су на снази, само су формално покушали да изразе ту узајамну повезаност и условљеност свих у Цркви, свега клира и народа окупљених око Епископа, па зато говоре о тзв. „представништву“ клира и народа у „црквено-управним телима“, али таква концепција и поставка најчешће заборавља да свештеник у црквеној заједници (парохији, општини) није ту „представник клира“, него духовни отац литургијске заједнице верних, али такав који, као што не може сам да служи Литургију без учешћа верника, тако исто не може сам ни да решава остала питања заједнице (општине) без учешћа лаика (=верника), нити исто тако могу они сами без њега. Још мање је ово могуће без Епископа, који није „представник“ клира, него глава Цркве, економ (управитељ) благодати (1Петр.4,10; 1Сол.4,1), „економ тајни Божијих“, Духом Светим управитељ и координатор и Христов пастир свих, без кога нема Цркве ни било какве „самоуправе“.
Без овакве реорганизације црквене Дијаспоре, скоро да и нема битне разлике између стања у АКЕ, пре и после раскола, и у осталим Епархијама СПЦ у САД и Канади. Другим, речима, треба тежиште црквеног живота и уређења пренети са правног поретка на литургијско-канонски поредак (што није само уско названи „јерархијски“ поредак, него много више и шире од тога), па ће се онда видети како у телу Цркве има много служби, функција, улога, али су све оне у служби изграђивања верних, изграђивања заједнице свих у Христу Светим Духом, изграђивања спасења свију у вери и љубави Једнога Христа.
На крају овог увода о Дијаспори, мислим да је у нашој црквеној подели најважније успоставити литургијско јединство, међусобно евхаристијско општење обе стране. Амерички раскол још није повредио догматску, па ни канонску природу црквеног бића наше Дијаспоре (према 1. канону Св. Василија наша црквена подела у Дијаспори је пре парасинагога, него раскол). Оно што је повређено дa се још залечити применом истински спасоносне, црквено-пастирске икономије. Јер свака рана тражи одговарајући лек, а већа рана већи и ефикаснији лек, па и ова наша црквена рана може и треба бити залечена применом широког црквеног домостроја, црквене икономије (о којој ћемо говорити на крају овог текста). Али, приликом коначног преуређења организације наше црквене Дијаспоре, којом приликом ће највероватније бити потребно реорганизовати многе парохије и неке Епархије, онда треба поставити на истински канонским основама црквено уређење Дијаспоре.
