Сербика Американа, 29. 01. 2017. године
Повод за овај разговор је текст објављен у нашем угледном дневном листу ”Политика” о отвореној изложби у Њујорку, која обележава 75 година од оснивања Јасеновца и која је најављена као највећа поставка о Јасеновцу која је приређена у иностранству. По ономе што смо имали прилике да прочитамо, стиче се утисак да је реч о импресивној организацији, како по важним учесницима из различитих држава, тако и по представницима важних институција.
Поменуте дневне новине често извештавају о многим заједничким и појединачним, на првом месту културним и уметничким догађајима и успесима Срба у Америци. Отуда се родила идеја код млађе генерације читалаца да Епископу западноамеричком Максиму предложе сарадњу и дијалог у форми интервјуа на различите савремене актуелне теме, друштвене појаве и уметничке токове. Интервјуе овог епископа смо имали прилике да читамо. Управо су ови интервјуи продубили жељу да на одређена питања чујемо и његово мишљење.
Ваше Преосвештенство, како Вам се чини наш предлог за овом врстом дијалога?
Одговор: Идеја је добра. Стојим вам на располагању.
Логор Јасеновац је био највећи концентрациони логор у Независној Држави Хрватској на простору окупиране Југославије за време Другог светског рата. Обележава се 75 година од оснивања концентрационог логора у Јасеновцу. Какав однос према страдању и злочину треба да негује хришћанин?
Одговор: Хришћанин је позван да о таквим трагичним питањима размишља, пре свега молитвено. Брига за жртву доводи до културе сећања која се опире немару и амнезији, о чему је код нас најбоље писао проф. Богољуб Шијаковић. Наш однос према историји је сложен и дубок, али он мора бити уравнотежен визијом Царства Божијег. Историографија се о томе изјашњава узимајући у обзир историјску перспективу. Опроштај који прати спомен на жртву (која није жртва у вакууму него резултат злочина) јесте кључан да би се избегле грешке историје. Историја је и „пролегомена за будућност“, да се послужим мудрим Пекићевим речима. За хришћанина, пак, будућност већ сада делује у историји силом Духа Светога и ослобађа нас стега прошлости. Стога сматрам да индивидуалну психолошку свест треба да прожима једна друга свест која води до опроштаја. Праштање је лековито и то сваки човек може да зна. Ми се не можемо вратити у прошлост и избрисати зло – то једино може Господ. Oд момента када нам опрости неки грех, Господ га више никад не користи као евиденцију против нас. „Јер ћу бити милостив неправдама његовим, и нећу више спомињати грехе њихове и безакоња њихова“ (Јевр. 8, 12). Због тога се молимо Њему да то учини и за нас, али и за жртве и за злочинце. Ипак, опроштај не значи излагање новим злоупотребама. Тада могу постати кривац што подстичем злочинца. Култура сећања значи да желим да заштитим себе и злочинца. Замислите хришћанина-жртву који жели да уђе у Царство Божије а није спреман да опрости злочинцу! То је незамисливо са Христовог становишта, који је Оца небеског молио да опрости Његовим непријатељима. Међу најстрашнијим стиховима у целокупној Библији јесу Христове речи у Мт. 6, 15: „Ако не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша“. Ово су стихови које нећете видети на мајицама, скрин сејверима, или графитима, а бојим се да се не чују довољно у црквеним проповедима.
Питање о геноциду је увек посебно осетљиво питање, који год народ да је у питању. Поготово је тешко разумети и објаснити демонску логику зла, где страдају невини људи, а посебно је тешко прихватити страдање деце. У меморијалном центру Доња Градина налази се и највеће дечије гробље на свету.
Одговор: Страдање невине деце је скандал. Црква је установила празник сећања на 14.000 Витлејемске дечице, али не „маше“ тим чином пред очима злочинаца нити им говори: Видите шта сте учинили, нећемо вам то заборавити! Треба истаћи да по црквеним Оцима зло нема суштину не због тога што је оно нема у садашњем историјском постојању (напротив, ми можемо видети осуштињење и оличење зла у историји), него зато што га неће имати у будућности. Максим Исповедник је рекао да је зло „лишење моћи која је дата природи ради остварења од Бога назначеног циља“). Јер, суштину и биће има само оно што ће постојати вечно. Будућност је гравитациона сила Цркве, а зло нема будућности.
Свети Сава је показао прави однос према злочинцима. Када је зли Стрез умро (иако се Сава молио не за његову смрт него за покајање), Сава се вратио кући тужан, јер, иако је спасао земљу, није успео да Стреза побуди на покајање и спасе његову душу. И док је његов брат краљ Стефан плакао од радости и захвалности, Сава је остао нем од жалости за губитком једне душе!
Услед прекрајања и оспоравања овог стравичног историјског злочина од стране оних који носе највећу одговорност, услед препуцавања са бројем жртава као да се не говори о људским животима, многи тврде да је Јасеновац великосрпски мит. Какав је ваш одговор?
Одговор: Сваки народ има одговорност у погледу памћења и неговања успомене на своје мученике. Он је дужан да се сећа сваког пострадалог, с обзиром на ипостасни (личностни) принцип који важи у Цркви и теологији. Црква својом литургијом (проскомидијом, анафором и сл.) помаже хришћанину да оно најдрагоценије смести у онтолошко сећање: жели да се сачува не безлична људска природа, него свачија ”ипостас” – а то повлачи слободу. Резултат тога је отварање за хоризонте једне истинске (с оне стране сентиментализма) егзистенцијалне истине. Сетимо се, у литургијском животу спомињемо сваког појединачног светитеља а и читаве ликове светих (преподобни, равноапостолни, просветитељи итд.). То важи и за мученике. Препознајем да код појединих наших сународника, срећом малобројнијих, Јасеновац функционише као мит јер осећају да се тако најлакше могу супротставити стигматизацији Српског народа. Стиче се утисак да, због кризе идентитета, сећање на страдање није прожето Јеванђељем него инатом, а у ређим случајевима и жељом за осветом. Када је установила празник Светим Новомученицима и њихово спомињање у Литургији, наша Црква је дала меру сећања и предложила прави однос према мучеништву. Да се разумемо, овде се ради о православним „етномученицима“. То је назив настао после 18. века за извесне новије мученике, који су као истакнуте личности у широј хришћанској заједници пострадале услед гоњења њиховог народа од одређених група. Стога ови етномученици уживају поштовање као светитељи због свог сведочења хришћанске вере (Григорије V патријарх цариградски, 1821, јесте најпознатији „етномартир“). Пример односа према етномученицима даје нама блиски Јерменски народ.
Ипак, зашто ми не показујемо довољну бригу и памћење према својим жртвама? Да ли Ви стичете утисак да је ово болно питање и ова непојмива дубина злочина ипак у фокусу појединаца, али не и наше колективне свести? Чиме то објашњавате?
Одговор: Није лако „институционализовати“ мучеништво, јер страдање измиче јуридичкој свести. И мученици лако могу постати идеолошке заставе за обрачун са противницима споља и изнутра. Црква може да помогне држави у којој живи, али је питање колико је последња спремна да чује. Конкретније, имам у виду предлог о изградњи храма посвећеног новомученицима на Старом Сајмишту који је потекао из Цркве, али још увек није реализован. Отуда се нисам зачудио томе да је намера актуелног министра спољних послова Србије „да свету саопшти истину“ о страдању Срба у Јасеновцу пала у воду. Окупљање у Њујорку о Савиндану 2017. године било је прескромно, са малим бројем посетилаца, највише Срба и неколицином Јевреја… Слабом организацијом су потцењене не само жртве него и уметници који су припремили скулптуре и друге вредне изложбене предмете, који приказују жртве, логораше, њихову патњу и бол.
Познато нам је да се Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве још од 2009. године заложио за подизање спомен храма и меморијалног центра ради трајног молитвеног сећања на жртве агресије НАТО пакта, погрома над Српским народом на Косову и Метохији, претходних трагичних грађанских и међуетничких сукоба на тлу бивше Југославије у последњој деценији прошлог века, као и Првог и Другог светског рата и ослободилачких ратова Србије уочи Првог светског рата и уопште жртава сукобâ, терора и насиља током читавог XX века и почетка XXI века. У стручним расправама о подизању меморијалног центра пре седам година постигнута је сагласност да је оснивање меморијалног центра неопходност, да је најпогоднија локација Старо Сајмиште, а да меморијални центар треба да буде спомен на српске жртве у XIX и XX веку и на све недужне који су пали на територији Републике Србије и бивше Југославије. Очигледно, мораћемо да сачекамо.
Свако од нас има одговорност и обавезу да сачува од заборава невино пострадале људе, брутално отргнутих од живота. Да ли и на који начин Ваша епархија чува од заборава ове жртве?
Одговор: Трудимо се да их литургијски негујемо у сећању. У свакој епископској епархији, не само нашој, тече непрекинут богослужбени спомен Свих Светих – захваљујући монасима и ревносним верницима у парохијама. Тако они „чувају памћење“ и „чине спомен“ свим хришћанима који су умрли од глади, жеђи, мача, хладноће (сваког 29. децембра) или свих православних војника који су погинули на бојном пољу (29. априла). У том смислу спомен новомученицима Јасеновачким, који се слави 31. августа, јесте прилика за молитвено сећање.
Који је пут излечења и прихватања ове сурове истине?
Одговор: Излечење се налази у усвајању Христовог ума, те логике која непријатеље воли и као „одмазду“ дарива им живот вечни. Но, прави, онтолошки, опроштај се може десити једино ако смо „у Христу“, никако изван Њега. Тиме ће се флоскула „праштамо, али не заборављамо“ показати као контрадикторна. У психологији је она оправдана: ми нисмо у стању да селективно „избришемо“ догађаје из нашег сећања. Јасно је да су то две различите речи и да постоји процес од опроштаја до заборављања. Међутим, када се молимо Господу да нам опрости наше грехове, ми желимо да их он заборави. У супротном, тражили бисмо половично решење. Међутим, ми у Цркви певамо: „Колико је далеко исток од запада, толико је удаљио од нас безакоња наша“ (Пс. 102, 12). “Згазиће наша безакоња и бацити наше грехе на дно мора” (Михеј, 7,19). Штавише, молимо се и за то да жртве опросте својим злочинцима. Ако праштање није и заборављање, онда су ове библијске речи изгубиле своје значење. Опроштај (συγχώρεσις) на грчком значи омогућити другом да буде крај мене. Мартин Лутер Кинг је то добро објаснио: "Опроштај не значи игнорисање оног што је учињено или стављање погрешне ознаке на злочинство. Оно радије значи да злочинство више не постоји као препрека за однос. Опроштај је катализатор који ствара неопходну атмосферу за свежи и нови почетак. Он је подизање терета или отписивање дуга." Љубав побеђује и покрива мноштво грехова (1Петр. 4, 8). Када Христос опрашта, Он и „заборавља“ (Јерем. 31, 24). Тачно је, његове ране остају симбол страдања, али та знамења имају другу функцију, као и његов Гроб који је постао живоносан и, тиме, спасоносан за све. Наша је нада да ће библијска теологија однети превагу над сентиментализмом. „Милост слави победу над судом“ (Јаков 2, 3).
Владико, хвала Вам на издвојеном времену и одговорима!
Разговор водио ”Сербика Американа тим - београдска група”
