Notes On Ecumenism

Видовдански интервју са Епископом западноамеричким Максимом
Београд, 28. јуни 2017.

[Илустрације су преузете из монографије The Christian Heritage of Kosovo and Metohija]

1. Преосвећени Владико, у данашњем савременом, постмодерном и мултикултуралном друштву, намеће се потреба правилног разумевања традиције и односа према предању, оној у којој смо рођени и коју наслеђујемо. Ову потребу можда и највише осећају млади људи пред којима се, чини се, као никад пре налази лепеза различитих традиција и предања у својим крајностима. Како Ви то видите, посебно у светлу Видовдана?

Одговор: Оштроумни оксфордски православни епископ, Калист Вер, иначе почасни доктор Универзитета у Београду, рекао је да „традиција није у томе да нешто понављаш, него да будеш веран истој на стваралачки начин“. За нас хришћане, традиција (или предање) је пре свега литургијско преношење Тајне Христа унутар Цркве као богочовечанске заједнице. С једне стране, нема ничег узбудљивијег од тог преношења „живог живота“ и убризгавање истог у нове нараштаје живих чланова православних парохија, нпр. у Земуну, Паризу, Требињу или Њујорку. Било речито или ћутке, све то открива једну богочовечанску стварност у историјском и културном контексту. С друге стране, наше предање је пребогато симболима и врло је сложено садржајима. Неко је приметио да православни имају тако богату и слојевиту традицију да не знају како да рукују њоме. У томе има истине, али то богатство су дарови наших доброчинитеља, „знаних и незнаних“; то предање је један пример „православног капитализма“. Треба пазити да критеријум није форма (обрасци) него садржај (јеванђелски Христос). Француски писац Кристијан Бобен је рекао: „Оно што је у Јеванђељима добро јесте управо то што их никада нико није прочитао“. Не може се Јеванђеље „прочитати“ или сасвим појмити. Стога је пред свима нама једна узбудљива, често трагична, борба за oпит, за доживљај, за право искуство, за ,,искуство Истине“.

Традиција је зависна од прошлости, садашњости и будућности, али је важно њено садашње живљење, почевши од јутарњег буђења. Наша молитва је, тако мислим, есхатолошко умивање наших очију за виђење правих ствари које нам долазе као залог из будућности. Било да смо велики или мали, богати или убоги, смирено се кајемо пред Живим Богом, на начин како се умивамо ујутру или како једемо свој свакодневни хлеб. О томе нам сведочи видовданска етика потекла на заветној постојбини Српске земље – Косову и Метохији. Свест да се послужи Богу и роду, покретала је не само моћне и богате да подижу Цркве и Манастире, него и прости народ да их гради и поново, из рушевина и пепела, обнавља и подиже. У овом смислу, несебичну љубав и бригу према Косову показивао је посебно проф. Душан Батаковић, тај витез српске дипломатије и доајен српске историографије, који нас је уочи овог Видовдана прерано напустио, преселивши се у вечни живот.

Критеријум шта је у нашем чувању и обогаћивању традиције вредно а шта не – даће будућност. Понекад размишљам: утешно је то што није толико битно шта ће о нама рећи савременици, него како ће нас схватити нека будућа генерација. Ово није „одлагање одговорности“, него више ослањање на суд времена, које је најбоље решето, и на Божију правду која суди љубављу а не законом.

2. У једном од најзначајнијих есеја XX века, Традиције и индивидуални таленат, Т. С. Елиот је био врло опрезан када је говорио о значењу традиције. Као одлику традиције он је одбацио просто преношење облика или искуства из генерације у генерацију. Написао је моћне речи: „Традиција се не може наследити; ако вам је потребна, морате је стећи великим трудом“. Шта заправо значи улазак у предање и усвајање традиције и коју улогу она има у животу сваког појединца?

Одговор: Треба бити свестан потребе новог примања сопствене традиције и прилагођавања себе изворној, једном за свагда преданој, апостолској вери. Ту последњу реч нема појединац (био он теолог или не) него Црква. Међутим, Црква не сме да буде пуки јерархијски ауторитет који с врха диктира одлуке; Црква је заједница, црквена општина устројена као догађај заједничарења. Традицији су страни како усамљене индивидуе тако и изоловани ауторитети. Она надахњује, мења и освећује цело биће човека и све што оно ствара: погледајте израз црквених икона, мелодију химни и архитектонску одежду црквених здања – све са добродошлицом дочекује човека. Кад још постоје и свештеници отвореног срца за оне који куцају на врата храма, тада традиција постаје живот. Када тога нема…

Мислим да су два момента битна. Труд јесте потребан, али благослови не долазе притиском на дугме, него изненада. Апостоли су чекали обећани силазак Светога Духа, али је Он ипак изненада сишао на њих. „И уједанпут (ἄφνω) настаде шум са неба као хујање силног ветра“ (ДАп. 2,2). Дакле, предање као изненађење.

Осим елемента изненађења, ту је и моменат занетости. „Занео си ме љубавном чежњом, Христе, и изменио ме Твојом божанском љубављу“. Обратимо пажњу да Светитељи, попут оца Порфирија Кавсокаливита, говоре о еросу, опијености, лудости. Тај грчки старац Порфирије се простодушно молио једном светитељу: „Еј бре, свети Максиме, дај нам и Ти да доживимо ту свету лудост“!

Желим да наша помесна Црква у овом народу још видљивије пружа зреле плодове утехе свакоме и да насићује сваку глад, од детета до зрелог човека. Да ли размишљамо о томе да у Цркви уметник може да пронађе најузвишенији склад (чули сте да је недавно португалски композитор постао српски ђакон?), да модерни философ открије мудрост, а биолог или психијатар – смисао своје науке? Црква не дарива само спокој у смирај дана, него осмишљава авантуру на отвореном узбурканом мору живота. И после свега тога можеш, попут Одисеја Елитија, да узвикнеш: „Боже мој, колико си само плавог потрошио да се заклониш од нашег погледа“! Када путујеш тим хоризонтима, тада схватиш да се и у српском поднебљу одвија вековечна тајна обновљења и покајања.

3. Традиција на првом месту обухвата осећање историје, али укључује не само оно што је прошло у прошлости, него шта је садашње у прошлости. То осећање историје приморава човека да не буде прожет само својим временом и генерацијом, већ је прожет осећањем да читава европска мисао, почев од Хомера и античких философа и у оквиру ње читава философија и књижевност његове земље, истовремено егзистирају и сачињавају један поредак.

Одговор: Светосавски духовно-интелектуални универзум не уклапа се лако у дилеме „модернизма“ или „традиционализма“. У нашем случају, ради се у уласку у живе токове кирило-методијевског предања, надахнутог Фотијевим „раним византијским хуманизмом“. Дивно је то што наше наслеђе у историјском и философском смислу конституишу не само Свети Оци него и Хомер и класици. Ипак, треба знати да је хришћанство, у једном стваралачком процесу, преобразило класичну културу. Тако је демократска форма управљања у Цркви преображена у синодалну; поезија и философија су преточене у химнографију и литургијско богословље; уметност позоришта и искуство трагедије су преиначени у иконографију и тајноводство богослужења. Mutatis mutandis, чини ми се да данас не уочавамо ту потребу црквеног одговора на модерне изазове, попут либералне етике, симулације стварности, релативизма вредности, последица стреса, технологије, интернета, више-димензионалне структуре друштва. Мало ко зна у ком правцу ће гравитирати људско друштво у блиској будућности, али је проблем што одсуствује здрава запитаност о свему томе код националне и црквене елите.

4. Честа појава је дубок јаз између старе и младе генерације. Очито је да старије генерације енергично желе да задрже примат у тумачењу стварности, при томе неретко показујући своје слабости (острашћеност, прикривене или отворене претње, застрашивања, медијски рат, својеврсне хајке, увреде и сл.). Где су узроци томе и како се то превазилази? Да ли је то неминовност?

Одговор: Христос је осудио сваку посесивну тежњу за ексклузивним тумачењем стварности којe су држали фарисеји. Интимно сам против „саморазумљивих ствари“, па тиме и против монопола ex cathedra у тумачењу истине. То је толико страно Православљу! Прикривене или отворене претње, хајке, уцењивања и сл. јесу пратеће манифестације живота света, али, видимо, и појединаца у Цркви. Како их превазићи? Треба погледати на Христа и унутар широког хоризонта Цркве – схваћене не просто као јерархије него као антрополошко-космичке тајне – сведочити на свом микро-плану холистичку слику Божијег света и творевине.

Црква, а ту мислим и на јерархију, треба да помогне истицањем јасних критеријума код усвајања културних образаца. У прошлости, то је бивало уз помоћ теолошких критеријума. Данас мало ко о томе размишља. Например, да ли користити iPad у св. Литургији? Ако треба, под којим онда околностима треба? Замислите, читате молитву на вечерњи, а као нотификација искочи вам вест да је председник републике поднео оставку или да је „Звезда“ изгубила од „Партизана“! Или, ко данас брине о адиктивном понашању код свештеника? У Грчкој се одржавају симпосиони на тему терапеутских решења за психичку исцрпљеност клирикâ. Имате самозване гуру-интернет-саветнике по разним форумима који проводе огромно време бесомучно крстарећи по нету и умишљајући да помажу савременом хришћанину. Истовремено, ти исти „саветници верника“ дају оцене о „демонском“ интернету и слично томе, док су истовремено класичан пример овисника о нечему што још увек није сасвим јасно дефинисано. Да ли је савет који они дају за тренутну употребу или се дотиче дубљих слојева бића? И да ли је уопште могуће духовно помагати „са дистанце“?

Када је негде средином VII века Св. Максим Исповедник писао дело Мистагогија, имао је пред собом цркву Свете Софије у Цариграду (или можда неку другу), па је рекао да је Црква слика Бога по томе што у њу улазе многи људи, жене и деца, различити по роду, врсти, нацији, језику, начинима живљења, узрастима, вештинама, обичајима, занимањима, наукама, достојанствима, судбинама, навикама. И каже он: сви они су међусобно раздељени и већином различити, али у Цркви се препорађају Духом, који свима омогућава да јесу и називају се хришћани. За таквом Црквом жудимо.

5. У појединим деловима света примећује се унеспокојавајућа појава: репресија над сваким ко другачије и слободно мисли, услед многобројних различитих идеологија. Како се носити и како одговорити на ове изазове и нимало лака искушења времена? Да ли смо и ми у сличној опасности?

Одговор: Монопол на побожност је духовно опасна појава. Обратимо пажњу на то да се Христос није супротстављао блудницима, лоповима и сл. него ондашњем јудејском свештенству. У филму „Risen“, Пилат се после Христовог распећа обраћа јеврејским свештеницима следећим циничним речима: „Он више не представља претњу вашем монополу на побожност“ (Risen. Dir. Kevin Reynolds, LD Entertainment, 2016. Film). Једино несигуран човек прибегава репресији.

Треба бити свестан два феномена. Први је да православни данас нису сасвим начисто с тим како се односити према животним реалијама, попут друштва, политике, интелигенције итд. Поједини имају негативан став према култури, други према науци, трећи према технологији… Од највише духовне јерархије очекујемо руковођење, пастирску благу реч, а не казне и прогоне. Уосталом, замислите да свештеници крену да имитирају лоше поступке епископа, где би нас то довело? А главна одлика јеванђелског приступа је преумљенски преображај личности.

С друге стране, ваља бити свестан да култура, цивилизација (једном речју: контекстуалност), природно теже да све подведу под норме и појмове које оне „схватају“ као веродостојне и меродавне. Апсолутизовањем контекста долази се, поред осталог, и до вере у свемоћ људског знања, до утопијске занесености историцизмом и натурализмом, што све лако скончава у научном фактопоклонству. Међутим, Апостол Павле нас учи: „Tако, браћо моја, и ви умресте закону телом Христовим, да припаднете другоме (εἰς τὸ γενέσθαι ὑμᾶς ἑτέρῳ), Ономе који устаде из мртвих, да плод донесемо Богу“ (Рим. 7,4). За трансцендентно(г) се и не може лако отворити неко ко истинитост изводи искључиво из подударања стварности и ума (adaequatio rei et intellectus), неко ко унутар чврсте овостраности није начинио ниједан отвор за онострано. За то је потребан препород срца и ума, чиме се превазилазе закони греха.

6. У дијалогу друштва са светом и друштва са Црквом веома нам недостају једноставне, јасне, истините и охрабрајуће речи које искључују погрешно разумевање и тумачење. Другим речима, услед недостатка добронамерног и отвореног дијалога на свим фронтовима, као и унутарцрквеног дијалога, а онда и дијалога Цркве и света, како поспешити активнију улогу црквене јерархије да дезорјентисаном народу пружи аутентично мишљење Цркве по многим актуелним питањима данашњице?

Одговор: Кажу да је Паскалова сестра, монахиња Пор Роајала, под притиском ауторитетâ да потпише образац противан њеним уверењима, у атомском миру своје келије забележила: „Пошто епископи имају храброст девојчица, девојчице морају имати храброст епископа.“ Дијалог је доста истрошена реч, али не треба од њега одустати чак и у ситуацији када је он пао на ниске гране. Осуђивање или кажњавање без сусрета и погледа у очи нема много везе са хуманошћу и личи на „лоше снове“. Болна зачуђеност Јованке Орлеанке због немилости моћника, посебно уверљиво показана у немом француском филму из 1928, La Passion de Jeanne d'Arc, остаће заувек као тужни показатељ страдања на правди Бога. Тон византијских канона је потресно снисходљив, посебно када се упореди са неким новијим одлукама. Нема сумње да постоје недобронамерни медији, али то не значи да симптом самозаштите и страх од лошег публицитета треба да држи људе спутане. Унеспокојавајуће да они који воле Цркву изнад свега због те љубави задобијају ране.

7. Свети и Велики Сабор 2016. дао је подршку концепту „теологија у јавној сфери“ када је у документу Мисија Православне Цркве у савременом свету рекао: „Црква има право да у јавној сфери прокламује сведочење свога учења“. Питање гласи: ако теолози неће наступати у јавности, ко ће то да чини?

Одговор: Зна се, разни парацрквени и антицрквени портали којима је препуштено да шире полуистине и неистине без трунке савести? Сећам се када је средином осамдесетих година лист „Дуга“ отворио дијалог са Црквом, интервјуом Александра Тијанића са тадашњим јеромонахом Атанасијем Јевтићем, под називом „Отварање прозора“. Био је то први отворен и жустар дијалог у коме Атанасије није „увијено“ ни „у рукавицама“ описивао реалност него је критички – рекао бих, профетски – говорио о негативним појавама како у социјалистичком друштву тако и у црквеној јерархији. Сигурно да то није одговарало тадашњем црквеном врху, али Атанасије није претрпео санкције.

Навео бих низ тема које сасвим наоправдано одсуствују како са црквене сцене тако и из дискурса теологије у јавној сфери: серија питања везаних за биоетичке дилеме (попут биомедицински потпомогнуте оплодње), полност (трансгендер, брак истополних, итд.), технолошки изазови (виртуелна реалност)… Постоји један „духовни аутизам“ и летаргија о којима се не говори. Ја их помињем не због прозивања било кога него због потребе да „што пре – то боље“ успоставимо дијагнозу ових симптома и почнемо да их третирамо као обољење у нади на излечење.

На том пољу желим да истакнем улогу образовања и значај нашег Православног богословског факултета. Познато ми је да највећи број професора и асистената међу студентима подстиче здраву екстравертност теологије, што једино може довести до плоднијег дијалога са савременим светом и његовим изазовима – све то засновано на васељенскости Православља. Наш мото треба да буде сажет у речима docendo discimus („учимо док друге научавамо“). Ако то не учине теолози, ко ће подстаћи стваралачки сусрет науке и теологије? Теолошки факултет је и својим статутом обавезан да настоји да интегрише утемељена научна и уметничка знања, противећи се самодовољности појединачних знања и бринући се за јединство и смисао целокупног божанског и људског знања. Наше полазиште не треба да буде у песимистичном ставу „наука је гробље бивших хипотеза“, како је рекао Мигуел де Унамуно. Уместо тог „трагичног осећања живота“, стоји радост и изненађење услед научног открића. Радије бих цитирао Џорџа Лихтенберга (немачког експерименталног физичара), који је рекао: „Чудно је да само изузетни људи долазе до открића која се другима касније чине тако лака и проста“. На улаз у свако училиште ставио бих следећи савет: „Ако хоћеш да будеш разборит (ἐπιγνώμων) и смеран, и да не робујеш страсти надмености, свагда тражи у постојећим (бићима и стварима) шта је то што се скрива од твог знања. И налазећи многе и различите ствари које су ти непознате, чудићеш се своме незнању, и смирићеш своје мишљење, и познавши себе схватићеш многе и велике и дивне ствари. Јер мислити да знамо, не допушта напредовање у познању“ (Максим Исповедник, Главе о љубави, 3, 81). Искрени став великог дела професорског кадра на Православном богословском факултету је у томе да теологија треба да прожме постојећа знања хришћанским погледом. Другачије неће моћи да оплемени свет у ком заједно живимо.

8. Како тумачите и гледате на чињеницу да Србију сваке године напусти преко 20.000 (словима: двадесет хиљада) младих, школованих, образованих људи? Један од кључних фактора лежи у великој незапослености, али и у изостанку државне стратегије шта ће са својим даровитим људима који се не дају подјармити под кров било какве па ни владајуће политичке идеологије...

Одговор: Мислим да сте одговор већ дали, а да ли ће се тај крајње негативни процес зауставити показаће скора будућност. Постоји бојазан да даровитима овде нема места и тај одлив је већ постао пример лоше „традиције“. Треба да нас као друштво боле ране таквих људи. У сваком случају, ако се то већ не може зауставити, треба позивати те људе да у новој средини раде на пољима свог стваралаштва не заборављајући своје сународнике.

9. Какав је смисао теолошког образовања, с обзиром да су данас све више тражени програмери и тумачи нове дигиталне стварности?

Одговор: Ако схватимо да је теологија потребна свима, па и програмерима, тада смо на правом трагу. Владимир Соловјев је рекао да „свако биће јесте оно, што оно воли“. Па никоме није стало да постане тек обичан „техничар“ — и да само помогне функционисање складног рада неког строја, који се лако може окренути против човека који је принц творевине и заробити га! Тумачи дигиталне стварности у свету информатике би могли да постану теолози под условом да им не затворимо врата, као да су некаква persona non grata за теологију.

Савет који сам чуо из једног скита са Свете Горе је задивљујуће човекољубив: „Пружите сваком човеку могућност да прати сопствени пут и позив, да постане занатлија, научник, радник, ратар, предузимач, уметник, и да осећа да је све свето, узвишено, испуњено светлошћу, благодаћу и вечношћу – чак и оно што је пролазно, неважно, материјално – када је Богом благословено“. И да завршим опаском Светог Јустина Ћелијског, коју је записао у уводу Житијима Светих, да кроз та житија видимо како један ратар постаје – свети ратар; војник – свети војник итд. Рекао бих да на тај начин и један програмер може постати – свети програмер.

Разговор водио ”Сербика Американа тим - београдска група”