A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Основни проблем српске црквене стварности је недостатак дијалога

Интервју: епископ западноамерички Максим (Васиљевић)

Велики јубилеј Српске православне цркве, осам векова аутокефалности, на различите начине обележавају епархије српске цркве, а данас се завршава тродневна прослава организована тим поводом у Епархији западноамеричкој. Надлежни архијереј, владика Максим (Васиљевић) у разговору за „Политику”објашњава да се јубилеј прославља у парохији Светог Саве у Сан Габријелу, делу Лос Анђелеса.

– У тој парохији је управо завршено осликавање храма сценама из живота првог српског архиепископа Саве, укључујући и композицију на којој је, уникатно у целој Српској православној цркви, детаљно представљен догађај додељивања аутокефалије 1219. године. Патријарх је послао леп поздрав, уз извињење што није могао да допутује. Стигло нам је десетак српских архијереја из свих матичних српских земаља, као и из Европе, САД, Канаде, Јужне Америке, a учествују и поглавари или представници православних јурисдикција у Америци, па ћемо имати укупно двадесетак архијереја. Стигли су свештеници и верници из свих крајева наше епархије, од Аљаске до Мексика и од Колорада до Хаваја, а онда и из других области, из Европе, Канаде, Јужне Америке – каже у интервјуу за наш лист владика Максим.

Да ли ће прослава бити повод за разговор са сабраћом архијерејима? Има ли међу вама отворених питања, будући да сте последњих месеци често били помињани у различитим новинским написима, а неретко и конфронтирани са одређеним епископима СПЦ, од писане расправе са владиком бачким Иринејем поводом става СПЦ о „украјинским питању”, заседања Светог архијерејског сабора, где су се такође јавила одређена размимоилажења, престанка радног ангажовања на Православном богословском факултету, промене назива српске цркве у Америци?

Нормална комуникација са браћом архијерејима је мој природни хабитус и она није никада била компромитована. Основни проблем српске црквене стварности не лежи у „липсандрији”, нити у недостатку љубави, него у одсуству општења које води до тежих неспоразума и неповерења. Ваљда је због тога свако епископско саслуживање у древној цркви било израз саборности. Чуди то што епископи 21. века, у ери олакшане комуникације, понекад нису у стању да једни другима предоче шта раде. Верујем да ће црква уз помоћ Божију изаћи из тренутне кризе кроз поново откривање теолошких критеријума. Верујем да је свако од актера разних дискусија ове године на свој начин бранио јединство Цркве. Моје инсистирање да ми саслужујемо са свима са којима смо до сада саслуживали нашло је потврду и у посебном саборском саопштењу поводом Украјине из маја ове године. Што се тиче мог ангажмана на универзитету, о томе ћу више рећи када прође прослава.

Због чега је промењен назив Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци и да ли ту промену тек треба да одбори Свети архијерејски сабор?

Не постоји ниједан службени акт Светог архијерејског сабора којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска православна црква у Северној и Јужној Америци”. Ове године није објављен ни прокламован никакав „нови устав” него је постојећи устав поново одштампан са амандманима који су донети на претходна два црквена Сабора како би чланови – делегати могли да их у једном документу прегледају. Измене у овом „арондираном уставу” – примљене консензусом, после дискусије, од стране свих присутних чланова Сабора (делегата) – тичу се раније донетих амандмана. Сабор из 2018. године одобрио је „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама”. Та одлука је спроведена и о томе је извештен Синод.

Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек је био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. С обзиром на то да важећи устав у Америци уопште не примењује ни Канадска епархија (него се управља према свом статуту), ни она у Јужној Америци, него се он поштује само у Сједињеним Америчким Државама, логично је било да се та чињенична стварност документује и у самом Уставу.

Свако ко, и поред оваквог образложења, учитава ту некакве лоше намере (тенденције ка издвајању, тежња ка припајању некаквој другој јурисдикцији а не српској, и сличне томе бесмислице) стварно треба да се запита о својој способности да разуме чињенице. Српске владике у САД, као и свештеници, даноноћно бдију над својом паством, на сваком кораку сведоче о свом српском, светосавском идентитету и није поштено приписивати им било шта друго осим истинског сведочења и заштите нашег верног народа.

Епархија западноамеричка објавила је велику монографију на више од 1.000 страница на енглеском језику о српском хришћанском наслеђу у Америци. Шта бисте издвојили из богате историје СПЦ на америчком континенту?

Та монографија је у Америци и у свету оцењена као врхунско књижевно и уметничко остварење. Радећи на овој књизи схватио сам који су напори били потребни да се обликују наше црквене заједнице. Један свештеник је прве литургије у својој маленој заједници служио на покретној трпези са богослужбеним сасудима које је користио као свештеник-затвореник у немачком логору током Другог светског рата. Открио сам да је најстарији предмет који овде поседујемо „Служебник” који је Божидар Вуковић одштампао 1520. године, а који је као свештеник користио отац Милутин Тесла, па га је његов син, наш научник Никола, после његове смрти чувао као велику драгоценост. Књига се налази у председничкој библиотеци у држави Мисури.

У Србији је остало непримећено да смо овом књигом први пут на једном месту добили стручни и визуелни преглед српске архитектуре, српске иконографије (анализа икона, мозаика, зидног сликарства и сл.) у Америци. Пописане су све наше српске парохије и манастири и сада имамо њихов историјат у САД и Канади на једном месту. Чак и када би неко покушао да нам то отуђи не би могао, јер имамо убедљив доказ да је то наше. У сваком, случају, ова монографија је чувар нашег црквеног наслеђа са српским печатом који нико не може уклонити.

Аутор: Јелена Чалија, август 2019.
Извор: Политика


SA

 

People Directory

Bishop Grigorije (Udicki)

(1963–1985)

As the son of Stevan Udicki, notary, and Anica Udicki Pavlovich, he was born on January 14, 1911, in Velika Kikinda, Banat. He finished the public and secondary school at Velika Kikinda and Timisoara (Romania), the Seminary in Sremski Karlovci (Yugoslavia) in 1930, when he entered the University of Belgrade and finished the Faculty of Orthodox Theology in June 1934.

After the military service in the Red Cross company in Bitola (Yugoslavia) in 1934/35, he became a teacher of the Seminary and gymnasium in Bitola on March 15, 1935. On November 14, he was ordained a priest, on special duty at the monastery church of St. John the Baptist in Bitola till 1938, when passed the examination of a Master degree.

He took monastic vows in the Monastery of Hilandar in 1936.

In September 1938 he went to the U.S.A., to Libertyville, Illinois, taking up there the job of a secretary of the Orthodox Diocese and later on duty of a priest at the Holy Trinity Church at Butte, Montana. In order to complete the studies necessary for getting the PhD degree, he went in 1939 to Athens (Greece), but soon returned to Yugoslavia because of the war between Greece and Italy. Having transferred studies to the University of Belgrade he passed the examination on June 11, 1940. Working on preparation of the dissertation he went to Petrovgrad, Banat (Yugoslavia), where he remained till 1945. During the wartime between Yugoslavia and Germany, he was just a manual worker, and later in 1943 he became again a teacher in Gymnasium and helped at the Church in Petrovgrad. In June 1945 he was forced by communists to leave because of his faith.

Read more ...

Publishing

Holy Emperor Constantine and the Edict of Milan

by Bishop Athanasius (Yevtich)

In 2013 Christian world celebrates 1700 years since the day when the Providence of God spoke through the holy Emperor Constantine and freedom was given to the Christian faith. Commemorating the 1700 years since the Edict of Milan of 313, Sebastian Press of the Western American Diocese of the Serbian Orthodox Church published a book by Bishop Athanasius Yevtich, Holy Emperor Constantine and the Edict of Milan. The book has 72 pages and was translated by Popadija Aleksandra Petrovich. This excellent overview of the historical circumstances that lead to the conversion of the first Christian emperor and to the publication of a document that was called "Edict of Milan", was originally published in Serbian by the Brotherhood of St. Simeon the Myrrh-gusher, Vrnjci 2013. “The Edict of Milan” is calling on civil authorities everywhere to respect the right of believers to worship freely and to express their faith publicly.

The publication of this beautiful pocket-size, full-color, English-language book, has been compiled and designed by Bishop Athanasius Yevtich, a disciple of the great twentieth-century theologian Archimandrite Justin Popovich. Bishop Athanasius' thought combines adherence to the teachings of the Church Fathers with a vibrant faith, knowledge of history, and a profound experience of Christ in the Church.

In the conclusion of the book, the author states:"The era of St. Constantine and his mother St. Helena, marks the beginning of what history refers to as Roman, Christian Empire, which was named Byzantium only in recent times in the West. In fact, this was the conception of a Christian Europe. Christian Byzantine culture had a critical effect on Europe; Europe was its heir, and then consciously forgot it. Europe inherited many Byzantine treasures, but unfortunately, also robbed and plundered many others for its own treasuries and museums – not only during the Crusades, but during colonial rule in the Byzantine lands as well. We, the Orthodox Slavs, received a great heritage of the Orthodox Christian East from Byzantium. Primarily, Christ’s Gospel, His faith and His Church, and then, among other things, the Cyrillic alphabet, too."