Кринка Видаковић-Петров, научник, професор, преводилац и дипломата, понудила је опсежну студију о Србима у Америци која пружа свеобухватни преглед доприноса српских имиграната америчкој историји. Преко две стотине година физичког а онда више од 120 година књижевног присуства – то је нешто чиме се мало који народ присутан у Америци може похвалити. Ово издање, доступно на оба језика, српском и енглеском, значајно је не само за имиграцију Срба у Америци него и за америчку историју у целини. Кринка нам описује зачетке штампане књиге, развој и разноликост књига сваке врсте: класична српска књижевност, збирке народних песама, политички памфлети, дела најранијих српско-америчких писаца у Америци (поезија, проза и позоришна дела), први преводи са енглеског на српски, књиге о српским имигрантима, речници, читанке, буквари итд. Дакле, писац се осврће не само на књиге, часописе и новине него и на остале публикације, попут календара, алманаха, мемоара итд., дајући подробне и живе коментаре о животу Срба у Америци. Током две стотине година многе новине и часописи су се појавили. Најбољи лист, амерички ”Србобран”, наставља да излази и представља и даље најбољу новину изван Српских земаља.
Као први говорник, епископ западноамерички проф. др Максим Васиљевић, започео је своје излагање замишљеним дијалогом: „Можете ли замислити Америку заувек очишћену од српског присуства и духовног зрачења?“ - „Наравно да не [могу]“, одговaрио би аутор наше књиге, појаснивши: „Немогуће је говорити о српском наслеђу Америке уколико тамо нема некога да о њему говори“.
У даљем току вечери епископ источноамерички др Иринеј Добријевић надовезао се на претходног предавача искуственим објашњењем како се наша српска дијаспора сналази у Америци и колико је важно успети сачувати трагове свога народа, од којих неки неповратно нестају (нпр. гробља), указавши да у дилеми нашег народа: асимилација и/или интеграција, треба изабрати ово друго.
Професор др Душан Иванић са Филолошког факултета у Београду, систематично је и надахнуто изнео садржај књиге и још једном подсетио на важност ове књиге, рекавши да је она рудник важних података, у издању издавачке куће западноамеричке епархије Себастијан прес.
О великом српском мисионару на америчком тлу, Србину рођеном у Сан Франциску, по коме је издавачка кућа и понела име, имали смо прилике да чујемо од епископа Максима. Данас српска периодика у Америци наставља да излази и у форми електронских гласила, билтена и слично. Западноамеричка епархија је свом издавачкој установи дала име Севастијана Дабовића и у периоду од десет година објавила је око шездесет наслова. Ова издавачка кућа је обогатила хришћанску литературу на енглеском језику драгоценим преводима занимљивих и референтних дела српских богослова на енглески. Бљесак једног теолошког динамизма у српској средини а скривеног у срцу нашег Предања није могао да остане само на Балкану, па смо учинили да из англофоног света не одсуствују озбиљне теолошке књиге српских аутора. Осим тога, покренута је серија Сербика Американа унутар које је, такође, објављено неких 7-8 књига. Књига о српској периодици заузима истакнуто место у плејади Севастијан преса.
Завршницу вечери дала је ауторка књиге госпођа Кринка указавши да је темељ књиге било најтеже изградити: пронаћи и доћи до самих извора који откривају живот и деловање Срба у Америци. Велики и напоран посао на откривању извора, на првом месту кроз штампу, били су главни Кринкини водичи у грађењу српске књижевне куће у дијаспори.
Како је Свети Василије (4. век) записао: ”Речи по својој природи лете, писац је стога дужан да ухвати слова пре него што се распрше”. Наводећи речи поменутог великог учитеља и оца Цркве, епископ Максим сматра да је др Кринка Видаковић-Петров у прави час ухватила речи, листове српске словесности унутар њихове америчко-српске симбиозе и пред нас изнела драгоцени документ којим обавезује будуће нараштаје.
Serbica Americana
Реч мр Иринеја Дорбијевића, епископа источноамеричког
Ауторка књиге Serbian Americans. History. Culture. Press др Кринка Видаковић-Петров задужила је све нас сваком речју у њеној књизи, рекао је мр Иринеј Добријевић на промоцији књиге одржаној 20. Октобра у Задужбини Илије Коларца у Београду. ”Ја сам дете српско-америчке дијаспоре и ако се питамо штаје то шо нас сабира, одговор је да је су то вера и црква, јер бисмо без њих изгубили идентитет”. Епископ источноамерички је потом изнео пример да кад су Турци питали Грке чега би се пре одрекли, православне вере или грчког идентиета, одговор је био да задржали веру, јер би на тај начин очували и свој грчки идентитет. Ауторка је, рекао је он, писала о изузетним Србима у Америци као што су били еп. Николај Велимировић, Михајло Пупин и Никола Тесла, али и о другим људима који су оставили печат на српску дијаспору у Америци, јер је ”ова књига забележила значајне догађаје и и доказе о томе како су људи размишљали у то време”.
Навео је као пример Србе у Дагласу (Аљаска) и како је у књизи нашао фотографију српске прославе Божића 1905, а затим причао о њиховој цркви коју су саградили с огромном љубављу и о којој је неколико деценија касније у Американском Србобрану писао познати гуслар Перун Перуновић цитирајући стихове које су уписали на зид цркве. Времном је рудник у којем су они радили затворен, Срби су се у потрази за послом раселили. Цркве одавно нема више, а на њеном месту се данас налази паркинг државне поште. Ту су некад, наставио је еп. Иринеј да прича, била три српска гробља, а у једном тренутку, када су гробља прекоавали, представници градске власти су га позвали да погледа месингане плочице с именом и презименом покојника које су биле причвршћене за сандуке. Писмо којем су биле исписане била је српска ћирилица, а те плоче биле су једино што је остало од гробља, све је уништено, једино је остао списак сахрањених.
Ова књига је важна, рекао је еп. Иринеј, јер ће нас ”заштитити од времена и заборава”. Он поставља и још једно значајно питање по којем се Срби разликују од Јевреја и Јермена, а то је разлика између асимилације и интеграције. Зашто се ми плашимо интеграције, поготово ако је то пут да друштво прихвати нас и ми њих? Кадгод су ме питали ко сам, ја сам одговарао: ”Србин који живи у Америци”, а они који су се стидели свог порекла желећи да одмах постану Американци, нестали су, утопили се.
”Прошлост је увод у будућност”, рекао је еп. Иринеј, а гђа Кринка оставила нам је ”сјајну књигу која може да послужи као увод у будућност, јер је забележила прошлост. Прошлост није мртва ствар, већ су то жива врата кроз која човек може да прође и уђе у нови свет и открије у њему драгоцене бисере. Ово је основа за будуће истраживање, као што је рекао еп. Максим с правом, и веома смо захвални не само гђи Кринки него и еп. Максиму који је отворио једно научно-истраживачку асоцијацију под именом Serbica Americana. На тај начин сачувао је од завборава многе Србе, као што је учинила и ова књига, било да су он велики или мали, јер је сваки од њих дао свој допринос, драгуљ, који се не сме изгубити. Уживајте у овој књизи како сам ја уживао.”
Епископ Иринеј Добријевић дошао је на промоцију књиге др Кринке Видаковић-Петров право с аеродрома, у повратку из Лондона, где је пратио патријарха српског Иринеја на обележавању стогодишњице беседе коју је некадашњи јеромонах Николај Велимировић, у јеку Првог светског рата (1916), одржао у лондонској катедрали Св. Павла. Велимировићева намера била је да приволи савезнике да подрже Србију, али је дошао у Лондон без ичега и не познајући никога, мада је говорио енглески. Видео је како људи постављају кутије од амбалаже (“soap box”) у Хајд Парку, јер су тако могли да јавно говоре. Тако је и Николај Велимировић стао на кутију и прво одсвирао нешто на фрули, а потом почео да говори о Србији. Ту се затекао један англикански свештеник који га је пажљиво саслушао, а потом одвео и представио њиховом надбискупу. Тако је Велимировић позван да одржи беседу у катедрали под насловом ”Душа Србије”, а она је узбудила све, укључујући и британског суверена краља Џорџа. И садашњи бискуп Лондона је велики пријатељ Срба, рекао је еп. Иринеј. Представници Срске православне цркве на челу с патријархом Иринејем и највиши представници Англиканске цркве заједно су обележили стогодишњицу беседе св. Николаја Велимировића, који је исте 1916. године боравио у Америци беседећи и Србима и Американцима, отварајући им душу Србије.