Срби су једна од најмањих етничких заједница у Америци, сматра се да их има од 200.000 до 400.000, али је истовремено једна од ретких с високим процентом одликованих припадника америчке војске у ратовима у протеклих 100 година. Они су били генерали Уније у Америчком грађанском рату, летели на борбеним авионима током Другог светског рата, саветовали и чували америчке председнике, били одликовани највишим војним и државним одликовањима у Корејском, Вијетнамском и рату у Персијском заливу. Нажалост, мало је нас у матици, али и у САД, чуло за ове људе који су стварали историју Америке једнако као и Тесла или Пупин.
Причу о Србима, најзначајнијим америчким генералима, уз помоћ њихових породица, испричао је Душан Бабац, иначе сарадник Историјског музеја Србије и београдског Војног музеја, који је објавио велики број чланака и књига код нас и у иностранству о војној историји Србији. Он је и један од аутора изложбе и каталога „Службеног одело Србије у 19. и 20. веку”, организованој у САНУ и консултант за униформе у бројним филмовима и позоришним представа.
– Филмска и телевизијска индустрија наметнула је клишее у свим ратним филмовима и серијама о присуству америчких Индијанаца, Пољака, Јевреја у оружаним снагама САД, а амерички Србији искључени су из овог важног медијума колективног сећања. У литератури је нешто боља ситуација, али ипак говоримо о знатно јефтинијим и мање утицајним медијима. Зато је сврха ове књиге да се испричају све невероватне приче о херојству и патриотизму америчких Срба у новој домовини – каже Бабац.
Док листамо богато илустровану књигу од готово 500 страна, под називом „Срби – амерички ратни хероји”, истовремено откривамо и многе непознате детаље из периода првог досељавања Срба у Америку. Најраније српске емигранте у Калифорнији је привукло копање злата и то пре златне грознице, постоје подаци о доласцима пре 1850. године. Долазили су у Луизијану, Мисисипи, Тексас… из Лике, с Баније и Кордуна, из Србије, Црне Горе, Баната и Бачке, Босне и Херцеговине, Македоније, Боке Которске... Због грешака емиграционих службеника, нека слова су промењена у именима и презименима или су српска презимена скраћивана због тешког изговора. Многи су с тугом причали како су их учитељи и већина институција у широј заједници приморавали да промене имена, па су тако Срби у новој домовини -ић заменили са -цх, Славко је постао Сем, а Бранко Брајан…
Забуну у статистике пре Првог светског рата уноси и то што су емигранти регистровани по земљи порекла, па су тако Срби прикључивани и Бугарима, и Мађарима, и Аустријанцима, и Румунима или (касније) наведени као Југословени.
Када су ступили на америчко тле, Срби су се брзо запошљавали јер је била велика потребна за неквалификованом и јефтином радном снагом у ливницама, железарама, рудницима угља и бакра, на грађевинским радовима. Малобројни су били канцеларијски радници јер је велики проценат наших исељеника био неписмен.
Иако већина књига бележи поделу историје емиграције Срба у Америку на стару (1820–1880) и нову, Бабац прецизира пет периода: први талас био је од 1815. до 1880. године, друга и највећа група миграната стизала је од 1880. до 1914, трећа између два светска рата, четврта група Срба је дошла из западне Европе од 1945. до 1965, а пета из Југославије после 1965. године до данас.
Током првог периода, читамо у књизи, Срби су се настањивали у Њу Орлеансу (ту је основана прва српска парохија 1864), у Калифорнији, Невади и Аризони. Све хронике тврде да је први Србин за којег се зна да је дошао у Америку (1815. године) у Филаделфију у Пенсилванији био Ђорђе Шагић, познат и као Џорџ Фишер. Био је један од вођа тексаске револуције, учествовао 1825. године у оснивању прве масонске ложе „Јорк” и помагао приликом полагања обелиска у Вашингтону.
– Када је избио Амерички грађански рат, многи Срби су као грађани Луизијане себе сматали јужњацима и сматрали су да им је дужност да учествују у сукобу, организовали су се и појединачно и у чете. Многи су дали своје животе. Највише чинове имали су двојица браћа или рођака из породице Милићевић – бригадни генерал Уније Мајкл Милићевић Вилијамс из Охаја и пуковник конфедерације Џорџ Милићевић Мајлс – забележио је Бабац.
До 1917. српска миграција није била велика и бројала је тек око 40.000 људи, а тај број се смањио за неколико хиљада јер су многи желели да се боре у балканским ратовима и Првом светском рату. Током Првог светског рата многи су отишли да се боре на Солунском фронту на страни Србије која је била савезник САД, док су се други придружили експедиционим трупама у Француској. За овај кратки период ангажмана САД у Европи, тројица Срба добили су Конгресна медаљу части, а више њих одликовања за храброст (Сребрну звезду и Крст за изузетну службу).
Одзив српске заједнице током Другог светског рата био је огроман, многи су по повратку добили највиша одликовања, други су дали своје животе за слободу. Било је много српских породица из којих су двојица, тројица, четворица, петорица, па чак и шесторица синова били у америчкој војсци.
Срби су у каснијем периоду били саветници председника САД Ајзенхауера и Регана, многи су служили Канцеларији за стратешке услуге (касније ЦИА). Амерички Срби били су хероји у Корејском, Вијетнамском и рату у Персијском заливу, као на пример пилот Ленс (Лазар) Шијан, који је посмртно одликован Конгресном медаљом части и по којем је названа зграда у оквиру Ваздухопловне академије САД у Колорадо Спрингсу.
Књигу објавио Медија центар „Одбрана”, а подржала амбасада САД у Београду. Посвећена је српском војнику, ма коју униформу носио.
А од Срба – авион
Током Другог светског рата, Американци српског порекла прикупили су пола милиона долара у ратним обвезницама и од прикупљеног новца, на четвртој конференцији Српске националне федерације 1943. године купили бомбардер Б17 за ваздухопловство САД. Дат му је назив „Амерички Србин”. Првобитна жеља је била да се авион назове „Српски четник”, али је Министарство рата одбило тај предлог.
Аутор: Сандра Гуцијан
Извор: Политика
