Период двадесетог века представљао је врло комплексно раздобље везано за развој литургијско-богословске мисли у нашој помесној Цркви. Осећајући насушну еклисијалну и пастирску потребу да поменуту мисао надгради и истовремено је учини приступачнијом народу Божијем, епископ Атанасије Јевтић се одлучио да понуди тротомно дело под насловом: Христос – Нова Пасха – Божанствена Литургија. Иако се објављивање трећег тома тек очекује, сматрамо да богословској и читалачкој пажњи треба представити два тома који су већ изашли.
Сложени назив овог епохалног издања, које може бити препознато као „српска литургијска стромата двадесет и првог века“, аутор је начинио на основу одељка из Прве Посланице Коринћанима светог апостола Павла: Јер се Пасха наша Христос жртвова за нас (1Кор 5, 7). Дело се састоји из два тома и намењено је, према речима епископа Атанасија, „богобојажљивим и христочежњивим љубитељима Божанских Тајни, усрдним учесницима Свете Литургије и причесницима Богочовечанских Светиња“. Наиме, у њему су сабрани текстови о Светој и Божанственој Евхаристији од најранијих времена Цркве Христове (првог века) све до савременог доба, а сâм циљ јесте „раскривање литургијских, еклисиолошких, космичких и есхатолошких димензија Светајне Христа и Његове Цркве“. Највећи део сабраних литургијско-светоотачких текстова се по први пут појављује на српском језику, благодарећи преводилачком и прегалачком труду епископа Атанасија. Уз то, веома су драгоцени његови оригинални коментари. Треба истаћи да су оба тома штампана са тврдим корицама у штампарији Интерклима Графика у Врњачкој Бањи.
Први том је, после опширнијег увода (стр. 5-32), подељен на два дела. Први део обухвата: кратак опис Свете Литургије из списа Дидахи (стр. 35-36), избор из посланица светог Игњатија Антиохијског (стр. 37-43), опис ранохришћанске Литургије (половина другог века) од стране светог Јустина Мученика и Философа (стр. 44-46), химну О Пасхи светог Мелитона Сардског (стр. 47-57), сведочење светог Иринеја Лионског о значају Евхаристије (стр. 58-61), извод из списа Апостолско Предање светог Иполита Римског о начину савршавања Свете Евхаристије (стр. 62-69), извод из Евхологиона светог Серапиона Тмуитског (стр. 70-74), одломке из Мистагошких катихеза светог Кирила Јерусалимског (стр. 75-80), одељак о Литургији из такозваних Апостолских Установа (стр. 81-88), одломак из списа Тестамент Господа нашег Исуса Христа о Литургији (стр. 88-89), одељке из дела О Светоме Духу светог Василија Великог (стр. 90-94), одломке из беседâ светог Григорија Богослова (стр. 95-99), избор текстова о Евхаристији светог Јована Златоустог (стр. 100-114), одломке из катихеза Теодора Мопсуестијског (стр. 115-117), шири избор из опуса светог Кирила Александријског (стр. 118-131), одломке из Беседе о Пасхи и Светој Евхаристији светог Евтихија Царгирадског (стр. 132-134), одељке из делâ светог Анастасија Синаита (стр. 135-144), одломке из списа О Црквеној јерархији светог Дионисија Ареопагита (стр. 145-174), одељке из дела О Црквеној мистагогији преподобног Максима Исповедника (стр. 175-192), изводе из списâ Црквена историја и Мистичко созерцање светог Германа I Цариградског (стр. 193-215), одломке из делâ светог Јована Дамаскина (стр. 216-228) и пету главу Студеничког типика о Светој Литургији светог српског архиепископа Саве I (стр. 229-231).
У другом делу првог тома изложено је десет Поредака (Диатаксиса или Устава) Свете Литургије на основу идентичног броја јелинских рукописа. У неким случајевима дата је само Литургија Василија Великог, некада искључиво Литургија Јована Златоустог, а у осталим варијантама упоредни текст обе Литургије. После поменутих јелинских Поредака (који потичу од осмог до четрнаестог века), у овом делу књиге представљено је и десет старословенских Служебника ( од 13. до 16. века). Уз неке од њих је приложен и електронски снимљен стари словенски текст, који је на тај начин учињен визуелно доступним. На крају је представљен и један од првих штампаних српских Служебника. Сходно томе, у другом делу првог тома изложени су: Поредак Литургија Василија Великог и Јована Златоустог из Барберинијевог кодекса из осмог века (стр. 234-251), Поредак Литургија Јована Златоустог и Василија Великог из Евхологиона Гротаферате из десетог века (стр. 253-267), Поредак Божанске Литургије из дванаестог века и Поредак записан од стране светог Филотеја Цариградског из четрнаестог века (стр. 268-305), Поредак Литургије Јована Златоустог из Патмоског Илитарија (тринаести век) и Есфигменског Илитарија (1306. год.), те Поредак Божанске Литургије Типика Велике Цркве Цариградске из рукописа петнаестог века ( стр. 300-304), Поредак Патријаршијске Литургије Василија Великог по типику Велике Цркве из десетог до једанаестог века и Поредак Архијерејске Литургије Јована Златоустог по типику Велике Цркве из дванаестог века (стр. 306-317), Поредак Патријаршијске Литургије из четрнаестог века и Поредак Патријаршијске Литургије из 1407. године (стр. 318-343), Староруски рукописни служебник Софијског собора у Новгороду из тринаестог века и Рукопис 1017 Соловецкого собрания РНБ из тринаестог века, као и паралелно са њима два српска Хиландарска свитка (Хиландар бр. 16/IV и бр. 16/VI) из тринаестог и петнаестог века (стр. 348-397), Староруски текст Литургије Јована Златоустог из Рукописног служебника Софијског собора у Новгороду из тринаестог века и Литургија Јована Златоустог из Другог старијег српског служебника из тринаестог века (стр. 398-438), Старосрпски текст Литургије Јована Златоустог из Старог српског служебника из прве половине четрнаестог века (стр. 439-449), Поредак Литургије Јована Златоустог из Рукописног Хиландарског служебника насталог око 1330. године (стр. 451-470), Поредак Литургије Јована Златоустог из Српског рукописног служебника Ћоровића из четрнаестог века (стр. 473-491), као и Штампани српски служебник Божидара Вуковића из Венеције из 1554. године (стр. 493-516). При томе, на самом крају првог тома приложени су: превод Молитве за ретко причешћивање Синајског Евхологиона из 10. века (стр. 517) и ауторов избор библиографије (стр. 519-526).
Други том јесте природни наставак претходног, па је, после кратког увода (стр. 5), такође подељен на два дела. Први део садржи: Божанствену Литургију апостола Јакова Брата Божијег са уводним коментаром, али и додатком који чине заамвоне молитве из различитих рукописа (стр. 7-62), Литургије Василија Великог и Јована Златоустог из најстаријег сачуваног словенског Служебника, познатог рускословенског Служебника Варлаама Хутинског са краја дванаестог века (стр. 63-84), Поредак Литургије Јована Златоустог са Ђаконствима из Служебника светог Кипријана Кијевског из 15. века, те Поретке Литургија Јована Златоустог и Василија Великог из Служебника светог Јефтимија Трновског насталог 1380-1385. године (стр. 85-133), као и анализу става епископа Порфирија Успенског о Тропару Трећег Часа од стране епископа Атанасија (стр. 134-148).
У другом делу су изложени: Свети Канони који се односе на Литургију и Причешће (стр. 151-189), Јустинијанова 157. новела (стр. 190-191), ауторово разјашњење одређеног казивања светог Јована Мосха у Лугу Духовном (стр. 191-192). Такође, овај део обухвата и ужи избор сведочанстава светих отаца о Светој Евхаристији како из прве хиљадугодишњице, тако и из друге хиљадугодишњице Цркве и то: светог Дионисија Александријског (стр. 193), светог Јефрема Сирина (стр. 193-194), светог Атанасија Великог (стр. 194-195), светог Григорија Ниског (стр. 195-197), светог Амвросија Миланског (стр. 197-198), светог Јована Касијана (стр. 198-199), светог Григорија Двојеслова (стр. 201-202), светог Јефтимија Великог (стр. 202-203), Аве Пимена (стр. 204), Аве Апола (стр. 204), сведочанство из Житија свете Меланије (Млађе) Римљанке (стр. 204), опис чуда и казивања светог Макарија Египатског од стране Паладија Хеленупољског (стр. 204), казивање Аве Данила о чуду које је чуо од Аве Арсенија (стр. 204-205), сведочанство Теодорита Кирског (стр. 205-206), светог Нила Анкирског (стр. 206), светог Варсануфија Великог и Јована Пророка (стр. 207-208), светог Теодора Студита (стр. 208-209), одломке из делâ светог Симеона Новог Богослова (стр. 210-221), спис под називом Протеорија о Символима и Тајнама који бивају у Литургији Николаја Андидског (стр. 222-252), одломке из списâ светог Неофита Затвореника (стр. 253-258), изводе из беседâ Теолипта Филаделфијског – Исповедника (стр. 259-267), изводе из делâ светог Григорија Паламе (стр. 268-276), одељак из Исповедања вере светог Филотеја (Кокиноса) Цариградског (стр. 277-279), спис О Литургији светог Марка Ефеског (стр. 280-288), 94. главу Дијалога светог Симеона Солунског (стр. 289-295), сведочанство Митрофана Критопулоса о Светој Евхаристији (стр. 296-301), Душекорисну књигу о честом причешћивању Светим Христовим Тајнама Неофита Капсокаливита, светог Макарија Коринтског и светог Никодима Светогорца (стр. 302-359), Посланицу о неумесности додатка Тропара Трећег Часа у Литургији светог Атанасија Пароског (стр. 360-373), одломке из делâ светог Јована Кронштатског (стр. 374-408). Такође, у другом делу су садржана и богословска поимања Свете Евхаристије савремених православних богослова: о. Јустина Поповића (стр. 409-432), о. Георгија Флоровског (стр. 433-464), о. Емилијана Симонопетријског (стр. 465-479) и монаха Јосифа Дионисијатског (стр. 480-487). Уз то, у други том су још уврштени: Одлука Митрополита Серафима Херцеговачког о забрани употребе звонцета на Литургији (стр. 488-489), те радови епископа Атанасија: Света Евхаристија у Источној Православној Цркви (стр. 491-507), Света Евхаристија као Духовски догађај (стр. 508-514) и Еклисиолошке димензије заједнице светих у делима светог Јована Златоуста (стр. 515-522). Коначно, на самом крају другог тома аутор је изложио и поговор (стр. 523-529).
Ово импресивно двотомно дело епископа Атанасија Јевтића настало је са циљем да попуни празнине у израженом непознавању литургијско-светоотачких извора везаних за Свету Литургију или Евхаристију на овдашњим просторима. С тим у вези, његова вредност је од непроцењивог значаја за многобројне генерације свештенослужитеља, професора и студената теологије, као и верног народа. Тиме сви они стичу изузетну могућност да још више и брже напредују у поимању и самом доживљају Свете Евхаристије. Преводећи многе, врло захтевне и неубичајено тешке богонадахнуте речи и изразе са више језика, епископ Атанасије је успео да исте јасно формулише и на оригиналан начин пренесе њихов веродостојни смисао. Такво умеће га чини пиониром у оплемењивању нашег литургијско-богословског језика.
Ауторови коментари, који прате сваку страницу овог епохалног дела, стоје у складу са исправним поимањем двехиљадугодишњег литургијско-светоотачког предања Цркве Христове. Шта више, благодарећи таквим чињеницама ово дело претендује да у што скоријој будућности буде предмет врло озбиљних и минуциозних богословско-научних истраживања.
Узимајући у обзир све до сада речено, сматрамо да се ово капитално дело појављује у једном од најодсуднијих момената обитавања Цркве у овом свету. Налазећи се пред изазовима секуларизма са једне стране, али и опасности од литургијске безосећајности за све оне који нису чланови Тела Христовог са друге стране, хришћани треба да буду свесни да једино евхаристијско-жртвени начин постојања изграђује Цркву Божију и рађа исправан приступ према онима који још нису у хришћанској заједници. Управо је то светотајинска порука коју аутор жели да подели са свима онима „који сваки пут започињу Божанствену Литургију благосиљањем Царства Оца, Сина и Светога Духа“.
Мр Србољуб Убипариповић
