Архимандрит Сава (Јањић), игуман манастира Високи Дечани
Заиста посета Западно-америчкој Епархији била је предивно искуство и за о. Димитрија и мене, који смо боравили тамо скоро две недеље на позив Преосвећеног Владике Максима. Пре свега Владика Максим је био сјајан домаћин. Иако Епископ и један од најобразованијих људи у нашој Цркви, Владика је човек једноставан и приступачан и сво време смо осећали да смо на путу нас тројица монаха. Заиста велики је био благослов што сам имао прилику да поразговарам са Владиком и много тога научим.
Посета Платини је била посебна радост јер сам доста читао о блаженопочившем о. Серафиму из књиге коју је писао баш садашњи игуман о. Дамаскин, који нам је раније и био у посети у Дечанима. Прича о Јуџину Роузу, његовом обраћењу и монашком животу у планинама северне Калифорније била је велико надахнуће за све нас, посебно за мене у раним монашким годинама. О. Серафим је био истински боготражитељ који је у пустињском монаштву источне православне традиције нашао аутентичан духовни пут након својих сопствених лутања по далекоисточним верским системима и веровањима. Платина је и данас заиста благословено место. О. Дамаскин је човек велике мудрости и духовног знања, али и смирења и за време боравка у манастиру осетио сам искрену љубав и благоустројство. Није лако тој нашој браћи, православним Американцима, који нису потекли из православних породица да уђу у православни етос и монашку традицију, али код њих сам осетио заиста ону ранохришћанску ревност да смисао свог живота нађу у Христу и то у традицији за коју су они пуним срцем поверовали да аутентично чува дух апостолске вере.
Хвала Богу да је Владика Јован садашњи Шумадијски доста учинио, а после и блаженопочивши Владика Хрисостом да ове људе везане за предање Платине и Серафима Роуза приведу у заједницу Цркве преко Епархије Западно-америчке. То је било јако важно јер након упокојења о. Серафима братство и заједнице везане за Платину имали су проблема са јурисдикцијом тадашње Руске заграничне Цркве. Није ни чудо разумети све те тешкоће. Реч је о људима, Американцима којима су стране наше етнофилетистичке традиције и заиста сам поносан да се СПЦ показала духовно најотворенијом да те људе прими онакве какви јесу, као православне Американце, који да би остали православнине треба да постану ни Срби, ни Руси, ни Грци.
Имао сам велику част, захваљујући благослову Владике Максима дапострижем у монашки чин новог монаха у Платини, о. Касијана. Имали смо дивну Литургију и осетио сам у том нашем евхаристијском дружењу велику благодат коју је Бог и поред свих искушења и тешкоћа коју је братија претходних година пролазила сачувана захваљујући пре свега молитвама блаженопочившег о. Серафима и расудљивом пастирском раду Владике Максима. Био је заиста посебан доживљај за мене да са о. Дамаскином, Димитрије и ја посетимо келију о. Серафима где се он подвизавао. Идеја пустињског монаштва ван Свете Горе готово да је замрла у многим православним срединама. У Платини постоји комбинација пустињско-општежитељног монаштва као један специфичан израз нашег православног монаштва у Америци. Реч је о људима који су одрасли у дубоко секуларизованом западном друштву који у усамљености предивних шума северне Калифорније траже близину Господа.
Велико искушење монаштва у традиционалним православним срединама као што је Грчка, посебно Русија, али и код нас јесте чињеница да је Црква и цело друштво ушло у већи степен благостања и да монаштво, које је само пре неколико деценија живело у великом сиромаштву, сада живи у контексту већег материјалног просперитета и врло често знатних државних привилегија. Манастири у Русији су сада веома велики и богати, скоро као у царско време, много се гради нових цркава, а Света Гора је такође обновљена не само новим монасима, већ и бројним реконструисаним објектима. Данашњи монаси у нашим традиционалним православним земљама нису више већином из једноставнијих и сиромашнијих породица као некада, већ су такође људи који су имали буран световни живот, а много је људи већих интелектуалних капацитета. Много тога се мења.
У Платини и уопште у православним срединама које немају дужу историјску традицију православља највеће искушење јесте како реконструисати традиционални православни етос из духовне литературе. О. Серафим Роуз је диван пример човека који је из једне протестантске средине остварио себе као аутентичну православну личност, али у Америци Православље је још младо. Прослављење новопросијавших светитеља Св. Севастијана и Св. Мардарија које ће бити у Лос Анђелесу у септембру је велики догађај за наш православни народ у Америци јер то су људи који су ударили духовне темеље Православља, поред Св. Германа Аљаског и осталих светих просијавших у Америци, у једном новом свету.
Лично мислим да је Америка, и поред свих предрасуда које често постоје код нас у Србији, можда потенцијално најплодовитији простор за развој Православља у свету данас. Иако је то већ једно дубоко секуларизованодруштво, хришћанство и даље стоји у темељима многих америчких традиција и Православље може много да допринесе да Американци који трагају за аутентичним хришћанством нађу пут ка Христу и не лутају по источним религијама. Наравно, на нама је велика одговорност. Православни у Америци морају да буду више повезани и сви заједно морамо да надвладамо ограничености још постојећих националних идеологија.
Немојте ме погрешно схватити. Наши људи, као и православни Грци, Арапи, Руси, Украјинци и други осећају потребу да сачувају и своје националне традиције и то је сасвим у реду. Али сазрева једна млада генерација православних који су рођени у Америци и која мора да нађе сопствени израз Православља као што је био случај са свим православним народима у свету, укључујући и нас Србе који смо захваљујући Св. Сави и Немањићима изашли из грчко-византијског политичког окружења и формирали сопствени израз православног идентитета и културе.
Монаси у Платини су заправо различитог етничког порекла и сви су једноставно Американци. Код њих, нација и порекло није битно и оно што је добро јесте да као основу међусобног јединства могу да нађу искључиво у Христу. Један од најмлађих искушеника је на пример Кинез, а имају и једног афро-америчког монаха.
Недалеко од Платине је скит Св. Ксеније где још од времена блаженопочившег о. Серафима живе монахиње. Игуманија је мати Доротеја која је пореклом из племена Чироки. Не могу да заборавим ту љубав, доброту и радост са којом су нас примиле, предивних колачића које смо јели у сенци столетних борова. Нека их Господ укрепи. О. Дамаскин са којим сам редовно у кореспонденцији молио ме је да умножимо молитве за сестре јер недалеко од Св. Ксеније бесне шумски пожари, велики проблем у Калифорнији. Пре пар година и Платина је била окружена пламеном, али их је Бог сачувао.
При повратку из Платине Владика Максим нас је одвео до Сакрамента где смо у дому о. Вилијама, нашег православног свештеника (eпархија Еп. Максима) имали једно незаборавно вече. О. Вилијам и попадија имају велику кућу, у калифорнијско-медитеранском стилу и нажалост немају своје деце. Али они редовно окупљају православну омладину из разних православних јурисдикција на заједничко дружење, окупе се увече спреме заједно вечеру, разговарају о духовним темама, дођу ту целе породице, много деце, врло лепа атмосфера. И ми смо учествовали у једној таквој вечери и причали смо са тим младим људима, православним Американцима, грчког, руског, арапског и ко зна све којег порекла. Те вечери сам заиста доживео једну ранохришћанску атмосферу људи који нису причали о политици, о о заверама, о свим оним стварима које нажалост исувише оптерећују нас на овим просторима. Разговарали смо о Христу, о љубави Божијој, о разним питањима. Владика и ја смо представили књигу о косовско-метохијским светињама. Било је то незаборавно вече.
Оно чиме бих закључио ово кратко сећање на предивну посету Епархији Западно-америчкој јесте осећај једне велике динамике и љубави, коју смо осетили и код ових енглеско-говорећих заједница, али и код наших српских заједница у Сан Франциску, Лос Анђелесу, Сан Дијегу. Много је младих људи којима је Владика Максим пришао као један савремени хришћански пастир, као отац и брат и који налазе смисао живота у хришћанској традицији у једном дубоко секуларизованом америчком друштву.
Као и приликом мојих ранијих посета Америци упознао сам и доста Американаца који нису православни, али који осећају потребу за духовним вредностима и могу само да кажем да су потенцијали рада у тој заиста Богом благословеној и лепој земљи јако велике, а свака земља је земља Господња. Не говорим овде о свету високе политике и финансија, о чему многи мисле када се говори о другим земљама, посебно о САД. Говорим о оним обичним, свакодневним људима који су отворени да чују нешто ново, а ми православни морамо да нађемо начина да им Благу реч Христову пренесемо, љубављу, отвореношћу и спремношћу да прихватимо и чињеницу да је сваки народ позван да нађе свој пут ка Христу. Наше је да им помогнемо, као што су помагали Св. Кирило и Методије и њихови ученици Словенима, као што су хришћански мисионари по Африци и Азији проносили реч Христову. И сигуран сам, Бог ће донети обилатог рода и у Америци, као што већ доноси.
У сваком случају, моја недавна посета и ходочашће Западно-америчкој Епархији, а после и посета Источној обали и учешће у врло занимљивом семинару о православном хуманитарном раду на Школи Св. Крста (Грчка Архиепископија у Бостону) за мене је било предивно искуство и прилика да много тога новога научим и упознам много дивних људи са којима и даље одржавам контакт.
