U prvom delu intervjua sa episkopom Irinejem Dobrijevićem, mogli ste da pročitate kako su izgledali njegovi susreti sa aktuelnim američkim predsednikom Džozefom Bajdenom, zašto je Medlin Olbrajt napustila sastanak sa njim i koliko je bilo teško predstavljati Srbiju u periodu kad joj svetska javnost nije bila naklonjena.
U nastavku našeg razgovora, vladika Irinej je govorio o nedavnom održanom Izbornom saboru, kako je doživeo medijsku hajku koja se vodila protiv njega putem državnih tabloida, kao i onu kojoj su bili izloženi episkopi Grigorije i Joanikije.
„Ataci na njih nisu umanjili njihov ugled kod naroda, a to je ono što je najvažnije, jer se time pokazuje da su to ljudi koji nose istinu u svom biću. Lakše je udariti po nekome nego dati svoju saglasnost nekada“, objašnjava naš sagovornik.
Iako ste daleko od Srbije, to vas nije sprečilo da budete akter važnih događaja u SPC u poslednjih nekoliko godina. Neposredno pred Izborni sabor se mnogo prašine podiglo oko mesta izbora patrijarha, pojedini episkopi su bili pod konstantnim udarom medija, govorilo se o različitim strujama među vladikama… Verujete li da je izborom Porfirija nestala ta tenzija i da slede mirniji dani?
Rekao bih da jeste. Kad je izabran za patrijarha bio je očekivano zbunjen, jer je reč o velikoj stvari. Međutim, ubrzo se kod njega pojavila svest da je poglavar Srpske pravoslavne crkve i da on više nije samo brat među braćom episkopima, već da je on, na neki način, i naš otac. To je divna stvar. Za svaku pohvalu je njegovo ponašanje nakon izbora. Gledao sam ga kako pruža ruke ljubavi i pomirenja ka svim učesnicima Sabora i zahvalan sam Bogu što sam to video i doživeo.
U mesecu pred nama bi trebalo da se održi redovni Sabor. Verujete li da će se to zaista dogoditi, imajući u vidu da više od godinu dana episkopi nisu imali redovno zasedanje?
Svi se nadamo da će do toga doći. Ima mnogo stvari u Crkvi koje bi trebalo rešiti. Za nas je to jedan veoma važan momenat. Međutim, trebalo bi uzeti u obzir pitanje pandemije i kakve će prilike biti u to vreme. U pozivu je lepo navedeno da će se Sabor održati ukoliko epidemiološka situacija dozvoli. Svi se molimo Gospodu da će to dogoditi, jer sastavni deo tog Sabora jeste drugo ustoličenje patrijarha u Pećkoj Patrijaršiji. Ja sam već kupio avionsku kartu za Beograd.
Očekujete li da se na tom Saboru izabrati episkopi na ona mesta koja su ostala upražnjena?
Trebalo bi popuniti ta mesta što pre i važno je imati kandidate koji odgovaraju tim mestima. Nadam se da će Crkva uskoro krenuti ka normalizaciji svog života i rada.
Mnogi vernici, ali i sveštenici, već vide vladiku Joanikija kao budućeg mitropolita crnogorsko-primorskog. Da li ste vi saglasni sa ocenom da je on najbolji izbor za to mesto?
Episkop budimljansko-nikšićki, kao i vladika Grigorije, dugo su bili na meti medija zbog stavova koje su javno iznosili. Da li vam se čini da su ti napadi na njih bili rezultat nečije procene da bi njihov snažniji javni angažman bio pretnja?
To je vrlo kompleksno pitanje. Jedino što mogu da kažem jeste da su to izuzetno dobri ljudi koji u svojim srcima, na prvom mestu, nose Crkvu i svoj narod. Znam po sebi kako je to kad čovek daje sve od sebe i želi ono što je najbolje, a opet se pojavi neko ko mu sa strane opali šamar. Hvala Bogu, oni su to sa dostojanstvno izdržali i ostali su veoma popularni. Ti ataci na njih nisu umanjili njihov ugled kod naroda, a to je ono što je najvažnije, jer se time pokazuje da su to ljudi koji nose istinu u svom biću. Lakše je udariti po nekome nego dati svoju saglasnost nekada.
Jedan od razloga zbog čega su oni bili izloženi napadima jeste to što su javno govorili o nekim političkim temama. Treba li episkop da iznosi javno svoj politički stav ili je to zabranjeno?
Crkva ne treba da se meša u dnevnu politiku, ali ona bi trebalo da predstavlja svest jednog naroda. Njena je dužnost da ukazuje na dobre stvari i da govori otvoreno o stvarima koje su loše po narod.
I sami ste bili pod udarom medija, što zbog obnove Crkve Svetog Save u Njujorku, tako i zbog nekih personalnih rešenja. Koliko su vas te stvari pogađale? Jeste li uspeli da stavite tačku na te priče?
Čovek ne može ostati ravnodušan na te stvari. Iznova se iznenadim kad vidim dokle ide neiskrenost ljudi, koliko su olako spremni da druge etiketiraju i da nakon toga nastave da žive u miru sami sa sobom. Sve što činim ne činim radi sebe, već zbog naroda, Crkve i dobrobiti zajednice kojoj pripadam. Njujorška zajednica je imala probleme i daleko pre mog dolaska. Najvažnije je da budemo ujedinjeni dok traje obnova crkve u Njujorku i da shvatimo da to nije samo puka obnova nekog običnog objekta. Ovde je reč o obnovi hrama koji je podignut pre više od 100 godina, koji je uvršten među objekte od nacionalnog značaja u Americi i čiju obnovu prati Zavod za zaštitu spomenika kulture. Mogu da vam otkrijem da je naš rad zapažen i priznat i da će se uskoro dodeliti nagrada Crkvi Svetog Save zbog uspešne obnove.
U jednoj od vaših ranijih izjava istakli ste da ste veliki zaljubljenik u slikarstvo. Da li ste i sami nekada slikali?
Naravno, jedno vreme sam se bavio finim umetnostima. Imam nekoliko portreta koje sam izradio, a bavio sam se čak i japanskim slikarstvom. Imam i neke skulture koje sam izradio. Za neke od svojih radova sam dobijao državne nagrade, međutim, sada nemam toliko vremena za umetnost. Jedino što sad dizajniram svoje odežde i insignije.
Nisam, ali sam se bavio ikonopisanjem. Najveća ikona koju sam izradio se nalazi u jednoj crkvi u Klivlendu. Dimenzije te ikone su tri i po sa dva i po metra.
Koliko ste puta do sada imali priliku da provedete Vaskrs u Srbiji?
Nekoliko puta. Dok sam predavao na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu i dok sam služio u manastiru Vavedenje. Za vreme mog boravka u Srbiji bio sam i u manastiru Svetog Arhangela Gavrila u Zemunu, gde sam služio zajedno sa ocem Radovanom Bigovićem.
Gde ćete ove godine biti u vreme najradosnijeg praznika?
Ako Bog da, biću u Njujorku. Ruska pravoslavna crkva nam je ustupila svoj hram i mi ćemo našu liturgiju služiti u jutarnjim časovima.
Koja je vaša poruka pravoslavnim vernicima koji danas slave Vaskrs?
Kao što ste već rekli – to je najradosniji praznik. Imamo povod da se radujemo, jer ove godine slavimo stogodišnjicu osnivanja prve srpske pravoslavne eparhije u Kanadi i Americi od strane vladike Nikolaja. Do 1921. godine mi smo bili grupa rasejanih srpskih parohija koje su bile pod pokroviteljstvom i zaštitom Ruske pravoslavne crkve. Hvala Bogu, nakon 100 godina, imamo čemu da se radujemo, naročito u okviru Hristovog vaskrsenja. Preko himnografije naše Crkve mi smo pozvani da pijemo novo piće koje potiče iz vaskrsenja Hristovog. Ta nova loza koja je zaseđena, to novo piće koje nam dolazi, je upravo Crkva. Ona je to novo stablo koje je zasađeno ovde u Americi i koje donosi plodove. Ako Bog da, nastaviće i ubuduće da donosi plodove.
Izvor: Nova.rs
