A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Горан Марковић: Странци

Горан МарковићУскоро се навршава 150 година од рођења највећег српског комедиографа Бранислава Нушића и видим да се предвиђају разноразне прославе којима ће се обележити тај важан датум. Тако и треба. Само, не видим нигде податак да је највећи српски комедиограф у ствари био Цинцарин. Као, уосталом, и други највећи српски комедиограф Јован Стерија Поповић. Или, рецимо, велики српски песник Јован Јовановић Змај.

Недавно сам имао у рукама брошуру „Странци у Београду” која је потврдила оно што сам нагађао. Београд су, после одласка Турака, подигли и оформили, заједно са староседеоцима Србима који су се ту вратили после изгона – странци. У другој половини деветнаестог века и првој половини двадесетог у ову касабу, која ће се убрзано развијати и сустизати Европу, дошли су Чеси, Руси, Цинцари, Јевреји, Словенци, Немци, Италијани и заједно са својим домаћинима почели да поново успостављају европску цивилизацију на тлу са ког је столећима била прогнана. Пре извесног времена, био сам на гробу оца српске науке Јосифа Панчића. Занимљиво је да се он у ствари звао Јосип Панчић и да му се гроб налази, с обзиром на то да је Хрват, у Брибиру, поред Новог Винодолског.

.

Ко хоће да сазна који су све странци приложили своје судбине овом граду и шта су све учинили за своју нову отаџбину нека купи поменуту књижицу. Мени много више значи један Нушићев запис, са насловом „Зерек”, о улици у којој је рођен, а која се, после много промена имена, данас поново зове Краља Петра. Зерек се пружао од раскршћа са Узун-Мирковом па наниже све до Душанове. Нушић пише: „Зерек је најстарије београдско насеље. Сви Турци, ерлије, ту су имали своје куће сакривене у дубоке баште. Сем њих, а испод Душанове улице па све до Јалије била је позната јеврејска махала. Једва покоји Цинцарин староседелац ако је ту раније имао кућу. Тек од одласка Турака из Београда почели су Срби и Цинцари (а нарочито ови последњи) да откупљују турска имања и да насељавају Зерек.”

Описујући га детаљно, Нушић набраја радње и дућане, куће и кафане, бакалнице, касапнице и рибарнице у Зереку. Али оно што плени и што је, ако хоћете, највећа литерарна вредност овог записа јесте симфонија имена власника дућана и становника те улице. Одједном схватате колико различитих људи је било настањено у приземљушама Зерека и какво је морало бити богатство нарави, навика и култура сабијено на тих неколико стотина метара низбрдице.

Када год је Београд напредовао, он је био космополитски расположен. Погледајте само грађевине настале двадесетих и тридесетих година прошлог века и распитајте се о њиховим пројектантима. Најлепше куће у Београду подигли су руски емигранти. У оркестрима су свирали чешки музичари, по болницама лечили јеврејски лекари, планинарска друштва оснивали Словенци. Неколико пута у историји овог града постојала су раздобља када страно презиме није изазивало подозрење. Међу људима је владало поверење и постојала је основана нада да ће сутра бити боље него данас.

И после ужаса који је донео Други светски рат, поново је ускрсло уверење да различити људи могу живети и стварати заједно. Београд је све до седамдесетих представљао насеобину у коју су људи радо долазили и ту остајали. По позориштима су играли Хрвати, Македонци и Словенци, у „Авала филму” снимале су највеће светске звезде. Један пријатељ ми је испричао како је 1999, у време бомбардовања, у некој шуми срео Тимотија Џона Бајфорда, изузетног енглеског редитеља који је одабрао Београд за град у коме ће живети и стварати. Упитао га је шта ради у тој недођији, а овај му одговорио да планинари. „Како то да ниси у Енглеској”, било је логично питање које му је мој пријатељ поставио. „Шта бих тамо радио? Ово је сада моја домовина”, одговорио му је Тимоти и нестао међу дрвећем.

Све док у неком од светских градова не сретнете наше људе који су се тамо одселили и остали заувек (а таквих има најмање милион), не можете схватити колико добре воље, пожртвовања и патње странац мора да уложи не би ли се „примио” у новој, тесној саксији. Он мора бити дупло вреднији, креативнији и храбрији од домородаца како би надокнадио све оно што му својим пореклом недостаје. Истовремено, он мора заволети место у које је стигао и преболети оно из ког је дошао.

У сваком случају, што се Београда тиче, странци су му подарили много. У већем делу своје историје, он их је дочекивао оберучке, није крио захвалност на ономе што су му подарили и трудио се да их прихвати као да су ту одувек. Осим у кратким периодима националистичког лудила, када су се ксенофобија и параноја удруживале у суманутом неповерењу према странцима. Али, довољно је да се мало измакнете па да схватите како су ти догађаји увек били у вези са тренуцима када је наш град стварно био на најнижим гранама.

Горан Марковић
Политика, 20. 12. 2013.

Горан Марковић (24. 8. 1946. Београд) је филмски, ТВ и позоришни редитељ и драмски писац. Професор је на Факултету драмских уметности у Београду и члан Европске филмске Академије у Бриселу.


SA

 

People Directory

Jasmina Vujić


Open Letter in Support of Jasmina Vujic


Prof. Jasmina Vujić, an international member of AESS since 2012, is a Full Professor at the Department of Nuclear Engineering, University of California at Berkeley (USA). She served as the Chair of the NE Department from 2005 to 2009, and was the first female nuclear engineering department chair in the USA. She was the Vice-President and President of NEDHO (Nuclear Engineering Department Heads Organization) in the USA from 2010-2012. She established and directed two university-based research and educational centers: the Berkeley Nuclear Research Center in 2009 and the Nuclear Science and Security Consortium in 2011, with more than 150 collaborating researchers from several leading US universities.

Read more ...

Publishing

The Hagia Sophia

The Mystical Light of the Great Church and its Architectural Dress

by Charalambos P. Stathakis

Dear reader, as you run like the rest of us along the dizzy main road, stop, stay aside for a while. Let the others be dizzy, and take the secret underground trail, which will lead you through the dewdrops of the leaves, the crystal smile of the sun, the city’s underground galler- ies, your knowledge, and your feelings, to the doorstep of the Hagia Sophia. Because all dew- drops, all sunrays, and all beauty lead there. That is what you will be told by my friend, the author, whom I am fond of and whom I send you to, Charalambos Stathakis: the doctor, the warm and humane researcher, the scientist devoted to his work and his patients, who has given a series of scientific papers, who, nevertheless, retains a nest of beauty untouched in his heart, which makes him outstanding—even though he is not a specialist in architecture, nor a historian, nor a theologian, nor a Byzantinist—it makes him stand out in all these together and in entirety.

Read more ...