– На Флориду сам отишла на тромесечно постдокторско усавршавање 1993. Данас своје постдипломце водим широм света у оквиру предмета Међународни пројекат, каже Гордана Пешaковић и додаје:
–Студенти читају о економији, политици, култури једне земље и њеним билатералним односима саСАД. На крају семестра одлазимо у ту државу, где су нам домаћини министри, ректори, директори компанија. Били смо на Тајланду, у Индији, Сингапуру, Аргентини, Чилеу, Швајцарској, Данској, Мађарској, Чешкој, а 2004. посетили смо и Београд: Народну банку, Привредну комору, Економски факултет, „Делту”и Бели двор. Студентима се допала атмосфера града, и пожелели су да и познати америчкирепортер Рик Стивс обиђе Србију, пошто је већ био у земљама из окружења.
Наша саговорница наглашава да се диви студентима, који поред породице и посла, полажу 12 испита на магистратури, и још 15 на докторским студијама, и помиње занимљив тренд у САД, где људи често мењају своју професију, што код нас и није баш случај.
„Успешни пословни људи касније схвате да им недостаје теоријског знањa, и да би волели још нешто да науче, а можда и да промене професију. Жеља за знањем и сталним усавршавањем један је од разлога зашто САД већ дуги период јесте најразвијенија земља света”, каже професорка Пешаковић, која је имала чак 62-годишњег докторанда.
С обзиром на то да предаје Глобалне изазове савременог друштва, ако би требало да изабере један показатељ који условљава развој политичких, економских и друштвениходноса, или да каже „куда иде овај свет”, наша саговорница издваја демографска кретања.
„Занимљиво је пратити промене у структуристановништва. Наиме, ово је прва година у САД, у којој је број новорођених белих беба мањи од броја беба осталих раса. То ће имати значајан утицај на политичкe токове, јер ће та нова већина сутра гласати за своје интересе, каже Гордана Пешаковић и додаје:
„Од уједињења Немачке, али и разједињења СССР, Чехословачке и Југославије, многе земље, свакако и ове поменуте, нашле су се у ситуацији да озбиљно размишљају о редефинисању свог идентитетa. Уколико не знамо ко смо и шта хоћемо, како можемо кренути некуда. Све док ми незнамо свој државни интерес, и не промовишемога, ни свет не може да нас прихвати на озбиљан начин.”
Путовања, о којима је писала, додатно су је научила разумевању различитости. С разумевањем других култура и толеранцијом мањи су изгледи да дође до сукоба. Највећи извор неспоразума је, како сматра, страх који потиче из незнања.
„Колико нас свако путовање учи о некој земљи, толико нас учи и о нама самима. У Индији видите живот у целини. И онда почињете другачије да сагледавате проблеме који су вам се до јуче чинили огромни и непремостиви. У овој земљи најлепши су осмеси који упркос томе колико је живот тежак, одишу радошћу живљењa. Индију би човек морао да посети, јер по повратку, осети потребу да буде бољи човек”, каже Гордана Пешаковић и додаје:
„Без обзира колико човек посети земаља, код мене увек постоји жеља да земља из које сам потекла буде боља, и да људима из ове земље, буде боље. Отуда и жал у мени, јер док се други развијају, наша земља не напредује”
Наша саговорница наглашава да су Срби на Флориди успели да очувају наш језик и веру, и да својој деци пренесу богатство нашег фолклора. „Дирљиво је кад видите особу од 90 година која прича српски језик, без страног акцента, а рођена је у САД”, каже професорка.
Кад већ има прилику да преноси своје знање људима света и да они имају корист од тога, наша саговорница каже да осећа одговорност, спремност и жељу да знање пренесе и нашим људима и да на тај начин врати оно што је ова земља уложила у њу.
Мирјана Сретеновић
ПОЛИТИКА, објављено 12.09.2012
