Да кошаркашка историја Срба и Американаца није повезана само утакмицама за златно и сребно одличје на светским првенствима и олимпијадама већ и мајсторима под кошевима који су стварали амерички професионални баскет сведоче имена двојице играча, Здравка Бате Говедарице и Питера Пита Маравића.
Први је играо за чувени Харлем и ушао у идеални тим САД, а други је и данас рекордер Америке са, просечно, 44 коша по утакмици. „Новости“ откривају ко су ови Срби, пионири америчке професионалне кошарке и чланови Куће славних спортиста света.
Син Ане и Тодора Говедарице, емигранта који је још пре Првог светског рата из Автовца у Херцеговини, преко Трста, емигрирао у САД, рођен је 1928. године у Чикагу. Одрастао је као најмлађе дете поред три сестре Данице, Дејзи и Жозефине, и брата Вилијема, који су га звали Бато. Здравко Говедарица је спортску каријеру започео још у средњој школи, где су скаути реномираног универзитета Де Пол из Чикага приметили његов таленат и понудили му пуну спортску стипендију и дрес клуба Блу Димонс из Прве дивизије НЦАА кошаркашке лиге. До краја школовања Бато је постао вођа и најбољи играч тима постижући на трећој години 11,5 поена по мечу, да би на завршној години студија 1951. постао водећи стрелац екипе са 14 поена у просеку – открива нам Радослав Раде Јокић, дипломирани спортски новинар и бивши кошаркаш.
.Потом је каријера овог младог и високог Херцеговца кренула муњевито према спортским висинама. На избору младих кошаркаша Говедарицу су као 25. пика изабрали Сиракјуз Нешенелси, професионална екипа и претеча данашњих Филаделфија Севентисиксерса. Од избора, до првих Батиних професионалних наступа у НБА, протећи ће две године, јер је Говедарица мобилисан у америчку војску и учествовао је у Корејском рату.
Ужаси рата и двогодишња играчка пауза доста утицали на то да његова професионална каријера буде знатно скромнија. У сезони 1953/1954. на 23 утакмице просечно је постизао 3,3 поена и једну асистенцију. По завршетку професионалне каријере имао је сопствени приватни бизнис, а у слободно време тренирао је волонтерски школске кошаркашке екипе и био пасионирани играч голфа. У српској заједници био је врло поштован и дуго је активно учествовао у раду Српске националне федерације “Јединство” из Чикага – каже Јокић.
Изабран је 1974. у Кућу славних универзитета Де Пол, годину дана касније постао је члан Куће славних државе Илиноис. А 2006. изабран је за једног од 50 најбољих кошаркаша икада рођених. Баш те године, тачније 13. марта, завршио се животни пут Здравка Бата Говедарице.
У међувремену од 1947. до 1954. мушки кошаркашки тим Свети Илија освајао је титуле у лиги Српског народног савеза. Тренери екипе били су Џон Милановић, Нејт Лип, Прес Маравић, Џорџ Дановић. Средњошколски кошаркашки тим из Аликвипе освојио је првенство Пенсилваније 1949. године, одигравши свих 29 утакмица без пораза. Ту екипу је тренирао Сем Милановић, а у њој су играли Мики Зернић, Џорџ Дановић, Ралф Греко. Скоро 2.000 становника Аликвипе путовало је до Филаделфије 300 миља да би гледало финале у којој је та екипа победила. Тим Свети Илија променио је 1960. име у Аликвипа Сербс и тек од седамдесетих поново почео да осваја првенство Српског народног савеза. Тих година оформљен је и женски кошаркашки тим.
Управо тај град Аликвипа дао је двојицу највећих америчких кошаркаша. Први је био Петар Маравић, звани Прес, отац сина Питера Маравића. Сами Американци говоре да је Петар Прес Маравић, потомак Крајишника (1915–1987), био један од најбољих студентских кошаркашких тренера свих времена. Револуционарно је изменио овај спорт за 37 година колико је био тренер. Међутим, упамћен је и по томе што је био отац и тренер најбољег колеџ играча и узбудљивог професионалног кошаркаша Питера Пита Маравића. Млади Пит је рођен 1947. Завршио је средњу школу у Ралеју 1965. године, и пошто је био јако мршав, годину дана је провео на Војној академији Едвардс, где је добио на мишићној маси.
Кад год је Пит играо, осам хиљада људи долазило би у халу на утакмицу. Сезоне, 1967/68, биле су посебно успешне: 14 победа и 12 пораза. Пит Маравић био је маг за постизање кошева – убацио је 141 поен у прве три утакмице, а 1.138 поена на крају сезоне. То је у просеку било 43,8 поена по утакмици, највише у дотадашњој историји кошарке. Пиштољ Пит је поставио четири национална рекорда и девет рекорда ЛСУ колеџа. Постао је и остао трећи најбољи стрелац НЦАА лиге. Стигао је у НБА као 3. пик са драфта 1970. године. Наступао за нејаку Атланту, ништа јачи Њу Орлеанс и Јуту Џез. Тек у последњој сезони отишао је у тада доминатни Бостон, али није имао срећу да освоји прстен – тврди кошаркашки хроничар Матија Нинковић.
Изабран је у бројне „свеамеричке“ тимове, а марта 1968. године нашао се на насловној страни листа Спортс илустрејтед, у ком је објављен дугачак текст о Маравићима, оцу и сину. Најбољи аматерски играч кошарке, Пистол Пит је под вођством свог оца Петра Маравића, постао легенда САД. Постигао је 3.667 поена за три сезоне на колеџу. Његов рекорд у НЦАА никад није оборен. Отац Петар и син Питер Маравић унели су револуцију у играње кошарке. Ова игра је због Маравића постала брза, а дриблање и давање кошева је као и код Говедарице постало уметност. Милиони деце у Америци седамдесетих и осамдесетих хтели су да буду као Пистол Пит.
ПИШТОЉ ПИТ
Питер Маравић је упамћен као ненадмашни забављач, вероватно највећи иноватор и дриблер у историји НБА. Преминуо је 5. јануара 1988. од срчаног удара на кошаркашком терену у 41. години. Иза себе је оставио супругу Џеки и два сина, Џошуу и Џејсона Маравића. На колеџу ЛСУ је 1988. године нова кошаркашка сала названа Пит Маравић Асембли Центар.
СРПСКА ЛИГА
У САД је 1934. створена и Српска црквена кошаркашка лига у којој су играли Петар и Лаза Маравић, Сем и Џон Милановић. Први тим који су Срби спонзорисали била је екипа цркве Свети Илија у Пенсилванији, оформљена 1934. године. Играли су у црквеним лигама, а две године касније учествовали су на турниру Српског народног савеза и освојили га. Многи од играча овог тима, као што су Прес Маравић, Ник Косановић, Бил Пилиповић, касније су постали тренери или звезде колеџ кошарке.
Марко Лопушина
Новости, 22. септембар 2014.