A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Џон Фротингам и Јелена Лозанић

Џон Фротингам

Џон Фротингам (John Frothingham, Бруклин, 1879 — 1935) био је амерички правник, индустријалац, савременик и учесник Великог рата и велики љубитељ музике преко које дознао за судбини словенских народа у рату, коме је помогао прикупљањем деце – ратне сирочади и оснивањам четири Американска васпитна дома за ратну сирочад и напуштену децу. Носилац је Карађорђеве звезде са мачевима и Краљевског ордена Белог орла.

Рођен је у Бруклину, у богатој и угледној породици из које потиче и један од највећих америчких сликара Џејмс Фротингам. Завршио је француски језик, свирао клавир и бавио се компоновањем. После дипломирања, музика га је одвоела у Беч, Минхен и Праг са циљем да усаврши технику свирања.

Са Србима, чији ће велики добротвор постати у Великом рату, дошао је у контакт преко исељеничких друштава која су свирала балканску етно музику у САД. Као заљубљеника балканске музике, несрећа Србије у Великом рату, у лето 1914. године погодила га је толико да је у више наврата донирао медицински материјал и новац за ратом захваћену земљу.

Када је Јелена Лозанић 1915. у име Црвеног крста Србије отпутовала у Америку, Фротингам се упознаје с њом, а преко ње и са Михајлом Пупином и јеромонахом Николајем Велимировићем. Тада почиње ихов заједнички рад, који ће трајаће више од две деценије.

Када се између Јелене и Џона развила љубав, они су ту љубав 1921. године озваничили пред олтаром руске цркве у Њујорку, и рођењем девојчица Ана.

Породица Лозанић-Фротингам је до 1935. године живела на југу Француске, одакле је све време помагала деци у Србији.

Преминуо је 1935. године а сахрањен је на гробљу у Бијарицу у Француској. Годину дана касније 1936, образован је Одбор у Скопљу од највиђенијих представника Јужне Србије који је имао задатак да прикупи прилоге за венац и споменик Џону Фротингаму, добротвору и пријатељу Српског народа из времена Великог рата.

„У октобру 1937. делегација на челу са Даринком Грујић положила је венац на Фротингамов гроб. Урађен у дуборезу, венац је био висок 3 и широк 2,5 метра. У средини венца израђен је лик Фротингама, уоквирен ловоровим листовима на којима су исписана имена друштава, организација и установа које је Фротингам стално или повремено помагао од почетка Великог рата до своје смрти. Венац је био рад скопских уметника и представљао је ремек-дело."

Дело

Са својом сестром и ујацима 1914. године, када је чуо о судбини Србије у Великом рату, потражио је начин како да помогне. Фротингам је најпре донирао је 10 хиљада долара што је био само почетак његовог рада на помоћи Србији и њеном народу. Потом је у новембру 1914. године послао читаву једну болницу за Београд, са опремом и особљем од укупно десет лекара и помоћника. Вредност болнице са свим пратећим материјалом износила је око 200 хиљада тадашњих долара.

Такође је у Србији основао и до краја постојања финансирао два дома за српску ратну сирочад:
- Први дом, је био Српско-амерички дом, који је са огромном преданошћу и залагањем водила Даринка, позната као мама Грујић. Дом је прошао цео ратни пут од Београда, преко Битоља, Солуна, Атине, Нице, поново Београда и на крају Сремске Каменице где је постојао док и последњи питомац није ишколован и отиснут у живот.
- Други дом, је био Дом у Врању смештен у две новоизграђене двоспратне зграде за смештај ратне сирочади (кроз који је прошло око 600 питомац) и треће за пријем гостију.

Извор: Википедија


Јелена Лозанић

Јелена Лозанић Фротингхам (Београд, 12. март 1885 — 6. фебруар 1972) била је секретар Српског женског народног савеза, велики борац за права жена, болничарка у Балканском рата, члан Кола српских сестара и представница Црвеног крста Краљевине Србије за време Првог светског рата у Америци.

Родила се у породици Лозанић, од оца Симе и мајке Станке, рођена Пачић, пореклом из породице Вучић-Перишић, великих хуманитарац. Њен отац Сима Лозанић (1847–1935) био је хемичар, професор Велике школе, први ректор Београдског универзитета, члан Српског ученог друштва и Српске краљевске академије и њен председник, министар пољопривреде и иностраних дела, посланик Краљевине Србије у Лондону, члан Српске војне мисије. У таквој породици Јелена Лозанић је брзо одрасла у не само знатижељну, виспрену и интелигентну особу, већ и у истрајну, племениту и храбру жену, која ће тее своје способности исказати 1910. године као секретар Српског женског народног савеза, као и на конгресу Међународног савета жена у Копенхагену, где се борила за права жена.

Након што је избио Балкански рат, Јелена се придружује Колу српских сестара као болничарка. Неговала је рањенике у санаторијуму „Врачар”, и сате проводила бринући о ратној сирочади.

По избијању Првог светског рата, њено доброчинитељство се наставља и она као представница Црвеног крста Краљевине Србије одлази 1915. године у Америку, где је од 1915. до 1920. године сакупљала помоћ за отаџбину.

„Јелена је то схватила као животну мисију, што је и забележила у дневнику који је водила, а који је 1970. године објавило Удружење носилаца албанске споменице. Била су то заправо њена писма, писана сестри Ани и родитељима у Србији, у којима је описивала живот који је, а да није могла да претпостави, почела да води на другом континенту.”

Када је између Јелене и Џон Фротингхам планула љубав, она је ту љубав 1921. године озваничили пред олтаром руске цркве у Њујорку, а круна љубави била је девојчица Ана. Породица Лозанић-Фротингам је до 1935. године живела на југу Француске, одакле ја све време помагала деци у Србији.

Када су, у истој години, умрли Јеленин отац и муж, она се са ћерком Аном преселила у Америку.

По избијању Другог светског рата Јелена је активно учествовала у оснивању Одбора америчких пријатеља Југославије, претече Уједињеног југословенског фонда за помоћ.

До краја свог живота била је предана својој хуманитарној мисији. Преминула је 6. фебруара 1972. године у Француској.

Њен труд није остао неопажен — одликована је
- Орденом Белог орла
- Орденом Светог Саве вишег степена.

Извор: Википедија


SA

 

People Directory

Andrei Simic

Education:

  • Ph.D. Social Anthropology, University of California, Berkeley, 1970

Academic Employment:

  • Professor of Anthropology, University of Southern California, 1991

Description of Research:
Summary Statement of Research Interests

  • Professor Simic studies the ethnography of Europe, with a focus on the Balkans and Eastern Europe. His research centers on ethnicity, nationalism, and post-Communist society with particular emphasis on former Yugoslavia. His other specialties include the study of American ethnic groups, cross-cultural gerontology, and visual anthropology.

Research Keywords

  • Balkans and Eastern Europe, Ethnicity, Nationalism, Post-Communist Society, Cross-cultural Gerontology, Visual Anthropology
.
Read more ...

Publishing

God Views Us Through Love

by Ignatije (Midic), bishop of Branicevo-Pozarevac

The present volume collects essays and articles written by Bishop Ignatije on man within history and within the Church; on the roots of the Church according to Saint Maximus the Confessor; on how God views us through love; about a call to rediscover our true self in our neighbor; on reconciliation in society and policy; on iconising that which is to come seen in the Iconography of Stamatis Skliris.