Jovan Dučić (Serbian Cyrillic: Јован Дучић, Serbo-Croatian pronunciation: [jǒʋan dûtʃitɕ]) (February 1871 – 7 April 1943) was a Herzegovinian Serb poet, writer and diplomat.
Jovan Dučić was born in Trebinje at the time part of Bosnia Vilayet within Ottoman Empire on 17 February (or 5 February according to the Julian calendar) 1871.
In Trebinje he attended primary school. He moved on to a high school in Mostar and trained to become a teacher in Sombor. He worked as a teacher in several towns before returning to Mostar, where he founded (with writer Svetozar Ćorović and poet Aleksa Šantić) a literary magazine called Zora (Dawn).
Dučić's openly expressed Serbian patriotism caused difficulties with the authorities—at that time Bosnia-Herzegovina was de facto incorporated into the Austro-Hungarian Empire—and he moved abroad to pursue higher studies, mostly in Geneva and Paris. He was awarded a law degree by the University of Geneva and, following his return from abroad, entered Serbian diplomatic service in 1907. Although he had previously expressed opposition to the idea of creating Yugoslavia, he became the new country's first ambassador to Romania (in 1937). He had a distinguished diplomatic career in this capacity, serving in Istanbul, Sofia, Rome, Athens, Cairo, Madrid and Lisbon. Dučić spoke several foreign languages and he is remembered as a distinguished diplomat. His Acta Diplomatica (Diplomatic Letters) was published posthumously in the United States (in 1952) and in the former-Yugoslavia (in 1991).
It was, however, as a poet that Dučić gained his greatest distinctions. He published his first book of poetry in Mostar in 1901 and his second in Belgrade, 1912. He wrote prose as well: several essays and studies about writers, Blago cara Radovana (Tsar Radovan's treasure) and poetry letters from Switzerland, Greece, Spain and other countries.
Like Šantić, Dučić's work was initially heavily influenced by that of Vojislav Ilić, the leading Serbian poet of the late 19th century. His travels abroad helped him to develop his own individual style, in which the Symbolist movement was perhaps the greatest single influence. In his poetry he explored quite new territory that was previously unknown in Serbian poetry. He restricted himself to only two verse styles, the symmetrical dodecasyllable (the Alexandrine) and hendecasyllable—both French in origin—in order to focus on the symbolic meaning of his work. He expressed a double fear, of vulgarity of thought, and vulgarity of expression. He saw the poet as an "office worker and educated craftsman in the hard work of rhyme and rhythm".
Dučić went into exile in the United States in 1941 following the German invasion and occupation of Yugoslavia, where he joined his relative Mihajlo (Michael) in Gary, Indiana. From then until his death two years later, he led an Illinois-based organization (founded by Mihailo Pupin in 1914) which represented the Serbian diaspora in the US. During these two years, he wrote many poems, historical books and newspaper articles espousing Serbian nationalist causes and protesting the mass murder of Serbs by the pro-Nazi Ustaše regime of Croatia.
He died on 7 April 1943 and was buried in the Serbian Orthodox monastery of Saint Sava in Libertyville, Illinois. He expressed a wish in his will to be buried in his home town of Trebinje, a goal which was finally realized when he was reburied there on 22 October 2000 in the newly built Gračanica church.
Dučić belongs to the Serbian Moderns; he is one of the three outstanding Serbian lyric poets of his generation, namely Aleksa Šantić and Milan Rakić. Coming under the influence of Pushkin and nurtured on his native Serbian folk poetry in Bosnia and Herzegovina, he was at first inclined toward western Romantic modifs: the baroque style, Catholicism, Romaniticism, and particularly toward the society of "the beautiful souls" of the Renaissance. Reminiscent of the ancient poets of Dalmatia, his motifs belong to the Dalmatian aristocratic milieu. Like other Neo-Romantics, Dučić sings of the "far-away princess" (the princesse lointaine of Rostand), who is dying of mortal wounds, far away from her lover. His poetry, which possesses serene beauty, is devoid of any personal note and is, in fact, pure fiction. He walks in the footsteps of Heine and Heredia, evoking "the deep melancholy of the past" and "the scent of things old and vanished."
Whereas all these things become integral in the Western, Catholic and French lyric poets, in Dučić they strike us as a kind of literary exercise and as a heresy against the poet's Serbian Orthodox faith. Consequently Dučić has often been accused of snobbery and mannerism, and his poetry shows influences of Rodenbach, Maeterlinck, Baudelaire, Verlaine, Albert Samain traces of the Parnassian, Symbolist and Decadent elements, all alien to Serbian traditional poetry. Dučić has shared the illusions of the western poet-princes in the cult of beauty.
Until 1914 Dučić was almost unknown as a poet, although he had already distinguished himself as a courageous political champion of the people of Herzegovina, as co-editor of a Mostar literary review, when he left in 1896 for Geneva to study law.
Dučić's first book of poems was published in Mostar in 1901, while he was still a law student in Geneva. Since that time his complete works in eight volumes have been published in Belgrade many times over. Before we turn to a study of his poetry, brief mention must be made of his poems in prose, Plave legende (Blue Legends), and the travel letters, Gradovi i himere (Cities and Chimeras), whose stylistic superioritry in Serbian prose was recognized by Jovan Skerlić, the eminent Serbian literary critic, shortly before his untimely death in 1914. In the case of Dučić, who is a very sensitive artist with words and an essentially lyric poet, there is no fundamental difference between verse and prose. While his prose poems, Plave legende, for instance, are a logical transition from versification to the lilt of his rhythmic prose, the letters from Geneva, Rome, Madrid, Athens, etc., reveal the sensitive poet for whom a word is the symbol of an inner experience.
As to themes, Dučić is typical of the Moderns and is impressionistic in tone. His experiences are never overwhelming, This fact has already been observed by Skerlić who admits that Dučić's poems possess much elegance, rhythm and finesse, but that this suppression of feelings, the transfiguration of his nature, the wish to be different from other poets, the fear of sincerity and directness, the search for symbols at all costs, the eternal seeking for effects which he achieves with combinations of words and sounds -- all these give one an impression of cultivated affectation, of strait-laced elegance, and frequently almost pass into mannerism.
One does not necessarily have to agree with Skerlić, however, this play with his feelings is one of the distinguishing marks of Dučić's poetic nature. Like all the devotees of beauty for beauty's sake, Dučić is also convinced of the great importance of having a measure for beauty. His poetry attempts above all to be disinterested, and consequently it never overcomes the poet.
Dučić has remained faithful to this criterion, and it is for this reason that his inner creative personality is still shrouded in mystery. This is exactly what Skerlić refers to when he speaks of the "suppression of feelings," a quality which has gioven the remarkable poetry of Dučić its sheen of marble and "the coolness of its shade." Like most symbolists, Dučić is imbued with a particular kind of liturgic expression; he does not come to us with the gestures of a convincing speaker but with the fine figure of a priest.
During Dučić's few final years in the United States were published a monograph, Grof Sava Vladislavić (1942), and Federalizam i Centralizam (1943; Federalism and Centralism), a book of political controversy in which he wanted to draw the West's attention to their continued errors of their ways, especially in foreign policy towards the people of the Balkans.
Works:
- Pjesme, knjiga prva, izdanje uredništva Zore u Mostaru, 1901.
- Pesme, Srpska književna zadruga, Kolo XVII, knj. 113. Beograd, 1908.
- Pesme u prozi, Plave legende, pisano u Ženevi 1905. Beograd, 1908.
- Pesme (štampa „Davidović“), Beograd, 1908.
- Pesme, izdanje S. B. Cvijanovića, Beograd, 1911.
- Sabrana dela, Knj. I-V. Biblioteka savremenih jugoslovenskih pisaca, Beograd, Izdavačko preduzeće „Narodna prosveta“ (1929–1930). Knj. I Pesme sunca (1929)
- Knj. II Pesme ljubavi i smrti (1929)
- Knj. III Carski soneti (1930)
- Knj. IV Plave legende (1930)
- Knj. V Gradovi i himere (1930)
- Knj. VI Blago cara Radovana: knjiga o sudbini, Beograd, izdanje piščevo, 1932.
- Gradovi i himere, (Putnička pisma), Srpska književna zadruga, Kolo XLII, Knj. 294. Beograd, 1940.
- Federalizam ili centralizam: Istina o “spornom pitanju“ u bivšoj Jugoslaviji, Centralni odbor Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1942.
- Jugoslovenska ideologija: istina o “jugoslavizmu“, Centralni odbor Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1942.
- Lirika, izdanje piščevo, Pitsburg, 1943.
- Sabrana dela, Knj. X Jedan Srbin diplomat na dvoru Petra Velikog i Katarine I – Grof Sava Vladislavić – Raguzinski, Pitsburg, 1943.
- Sabrana dela, Knj. VII-IX (Odabrane strane). Rukopise odabrali J. Đonović i P. Bubreško. Izdanje Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1951.
- Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković), Svjetlost, Sarajevo, 1969.
- Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković. Pregledao i dopunio Živorad Stojković), BIGZ, Svjetlost, Prosveta, Beograd-Sarajevo, 1989.
References:
- Jovan Skerlić, Istorija Nove Srpske Književnosi (Belgrade, 1921) pages 456-458.
From Wikipedia
Јован Дучић (Требиње, 5/17. фебруар 1871 — Гери, Индијана, САД, 7. април 1943) је био српски песник, писац и дипломата.
О години рођења постоје спорови и нејасноће. Перо Слијепчевић наводи да је Дучић рођен, највероватније, 1872. у Требињу. Већи број истраживача тврди да је рођен 1874. Светозар Ћоровић у својим сећањима наводи (према М. Милошевићу, Рани Дучић) да је Дучићева година рођења 1872. Датум рођења би могао да буде 15. јун или 15. јул.
Дучићев отац Андрија био је трговац. Погинуо је у Херцеговачком устанку 1875. године, а сахрањен у Дубровнику. Мајка Јованка поред Јована и Милене имала је двоје деце из првог брака са Шћепаном Глоговцем (Ристу и Соку). Основну школу учио је у месту рођења. Када се породица преселила у Мостар, уписује трговачку школу. Учитељску школу похађа у Сарајеву 1890—1891. године и Сомбору где матурира 1893. Учитељевао је кратко време по разним местима, између осталог у Бијељини, одакле су га аустроугарске власти протерале због патриотских песама „Отаџбина“ („Не трза те ужас б’једе, нит’ те трза ужас рана/Мирно спаваш, мила мајко, тешким санком успавана“)[тражи се извор од 10. 2010.] и „Ој Босно“. Због њих Дучић бива стављен под истрагу, а затим, у мају 1894. године, власти га протјерују из града. Одмах након прогонства, песник није могао наћи учитељску службу готово нигде, па се запошљава у манастирској школи у Житомислићу.
Као учитељ ради у Мостару од 1895. до 1899. Члан је друштва Гусле. У друштву са Шантићем створио је књижевни круг и покренуо часопис Зора. Последње године боравка у Мостару, заједно са пријатељем и писцем Светозаром Ћоровићем, ухапшен је и отпуштен са посла. Исте године одлази на студије у Женеву, на Филозофско-социолошки факултет. Провео је скоро десет година на страни, највише у Женеви и Паризу. За то време одржава везе са пријатељима писцима из Мостара, упознаје Скерлића у Паризу, сарађује са многим листовима и часописима (Летопис, Зора, Српски књижевни гласник). На женевском универзитету је свршио права и потом се вратио у Србију. Године 1907. у Министарству иностраних дела Србије добија службу писара. Од 1910. је у дипломатској служби. Те године постављен је за аташеа у посланству у Цариграду, а исте године прелази на исти положај у Софији. Од 1912. до 1927. службује као секретар, аташе, а потом као отправник послова у посланствима у Риму, Атини, Мадриду и Каиру (1926 — 1927), као и делегат у Женеви у Друштву народа. Потом је привремено пензионисан. Две године касније враћен је на место отправника послова посланства у Каиру.
Биран је за дописног члана Српске краљевске академије, а за редовног члана изабран је 1931. Следеће године постављен је за посланика у Будимпешти. Од 1933. до 1941. прво је посланик у Риму, потом у Букурешту, (где је 1937. године постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора у Букурешту), а до распада Југославије посланик је у Мадриду.
Уочи немачке инвазије и касније окупације Југославије 1941. године Јован Дучић одлази у САД у град Гери, Индијана, где је живео његов рођак Михајло. Од тада до своје смрти две године касније, води организацију у Илиноису (чији је оснивач Михајло Пупин 1914. године), која представља српску дијаспору у Америци. За то време пише песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, те осуђује геноцид над Србима који врши хрватска усташка влада.
Умро је 7. априла 1943. у Гери. Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског манастира Светог Саве у Либертивилу, САД. Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу. Ова последња жеља Јована Дучића испуњена је 22. октобра 2000.
Прву збирку песама објавио је у Мостару 1901. у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. у издању Српске књижевне задруге, као и две књиге у сопственом издању, стихови и песме у прози – Плаве легенде и Песме. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније итд.
Као и Шантић, Дучић је у почетку свога песничког стварања био под утицајем Војислава Илића; али кад је отишао на страну, он се тога утицаја сасвим ослободио и изградио своју индивидуалну лирику према узорима француских парнасоваца, декадената и нарочито симболиста. У доба општег култа према моди са Запада, његова је поезија одиста значила новину и освежење, и у мотивима и у изражају.
Место снова, патњи, чежњи и дражи на свом тлу, у идеалима своје расе, он чудном и сјајном гипкошћу узима туђи, западни и латински идеал лепоте и живота, западни естетизам, отмен и виртуозан али хладан, лишен дубоких заноса и узвишене етике. Он открива сасвим нове мотиве у нашој поезији, дотле неслућене, ретка осећања, бизарна, префињена. Чак и лична расположења, своју еротику на пример, он неће рећи једноставно нити ће дозволити да изгледа обична. Он има двоструки страх: од вулгарности мисли и осећања и вулгарности израза. Снага и лепота његове поезије је у изражају. Он је песника схватио као „кабинетског радника и ученог занатлију на тешком послу риме и ритма“.
Наћи најсавршенији изражај, то је врховно начело његове поезије. У обради, он је одиста надмашио све што је до њега стварано у нашој лирици, толико је он јак у изразу, — отмен, дискретан, духовит и љубак. Његова поезија блешти сликовитошћу и мелодичним ритмом. Она је толико неодољива својим обликом и толико је суверено владала, да су се најмлађи песници почели бунити против ње, осећајући и сами њен чар и њен притисак уједно.
У јесен 1893. године, на балу у тек саграђеном хотелу „Дрина“ у Бијељини, млади и амбициозни учитељ Дучић сусреће тек свршену ученицу Трговачке школе Магдалену Николић. С њом се тајно верио 5. новембра 1893. године, а њихова преписка ће се наставити и након Дучићевог одласка из Бијељине и преласка у Мостар на учитељовање од 1895. до 1899. године.
Један део те кореспонденције је сачуван, као и писмо које је Дучићев пријатељ и песник Алекса Шантић упутио Магдалени 6. априла 1901. године молећи је да помогне у прикупљању претплате за своје „Песме“. Љиљана Лукић, професор у пензији, чува у личном власништву преписку између Дучића и Магдалене.
Професор Љиљана Лукић наводи да је Дучић кратко становао у кући Магдалене Николић која је живела са сестром. После раскида са Дучићем, Магдалена се зарекла да никада више неће изаћи из куће. „Као каква романескна хероина, живела је од успомена и једине срећне тренутке налазила је у читању писама и песама човека кога је волела“, закључује професор Лукић. Дучићева тајна вереница у аманет је оставила да јој након смрти на споменик уклешу следеће речи, које се и дан данас читају на бијељинском гробљу: „Мага Николић-Живановић, 1874-1957, сама песник и песника Јове Дучића прво надахнуће“.
Двадесет година пре Магдаленине смрти, Дучићу је, док је био опуномоћени министар Краљевине Југославије, стигла молба која сведочи о дубоком трагу који је Дучић оставио у Бијељини. Певачко друштво „Србадија“ тражила је од министра помоћ за изградњу дома за потребе друштва. „На првом месту, у овоме идеалном послу, друштво је слободно да Вам саопшти да би желело и да би било срећно, ако види да ваш дом ’Србадије’ буде сазидан и назван Задужбина песника Јована Дучића-Србадија“, стоји између осталог у писму послатом 1937. упућеног министру Дучићу. На маргини писма стоји Дучићев рукопис: „Послао 6. децембра 1937. године прилог од 1000 дин. Молио да неизоставно назову свој дом именом великог песника Филипа Вишњића, њиховог најближег земљака“.
Библиографија:
- Пјесме, књига прва, издање уредништва Зоре у Мостару, 1901.
- Песме, Српска књижевна задруга, Коло XVII, књ. 113. Београд, 1908.
- Песме у прози, Плаве легенде, писано у Женеви 1905. Београд, 1908.
- Песме (штампа „Давидовић“), Београд, 1908.
- Песме, издање С. Б. Цвијановића, Београд, 1911.
- Сабрана дела, Књ. I-V. Библиотека савремених југословенских писаца, Београд, Издавачко предузеће „Народна просвета“ (1929-1930).
- Књ. I Песме сунца (1929)
- Књ. II Песме љубави и смрти (1929)
- Књ. III Царски сонети (1930)
- Књ. IV Плаве легенде (1930)
- Књ. V Градови и химере (1930)
- Књ. VI Благо цара Радована: књига о судбини, Београд, издање пишчево, 1932.
- Градови и химере, (Путничка писма), Српска књижевна задруга, Коло XLII, Књ. 294. Београд, 1940.
- Федерализам или централизам: Истина о “спорном питању“ у бившој Југославији, Централни одбор Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 1942.
- Југословенска идеологија: истина о “југославизму“, Централни одбор Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 1942.
- Лирика, издање пишчево, Питсбург, 1943.
- Сабрана дела, Књ. X Један Србин дипломат на двору Петра Великог и Катарине I – Гроф Сава Владиславић – Рагузински, Питсбург, 1943.
- Сабрана дела, Књ. VII-IX (Одабране стране). Рукописе одабрали Ј. Ђоновић и П. Бубрешко. Издање Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 1951.
- Сабрана дела, (уредили Меша Селимовић и Живорад Стојковић), Свјетлост, Сарајево, 1969.
- Сабрана дела, (уредили Меша Селимовић и Живорад Стојковић. Прегледао и допунио Живорад Стојковић), БИГЗ, Свјетлост, Просвета, Београд-Сарајево, 1989.
From Serbian Wikipedia
Кратка биографија
Прво песник и дипломата, представник српске дијаспоре у Америци, ЈОВАН ДУЧИЋ - у дипломатској каријери дугој више од 30 година, службовао је у девет држава, у 13 мисија – Софији, Риму, Атини, Мадриду, Женеви, Каиру, Будимпешти, Букурешту, Лисабону.
Каријеру је почео као писар у посланству, да би преко звања секретара, саветника, функције сталног делегата, генералног конзула, отправника послова, посланика, достигао сам врх дипломатске лествице када је постављен за амбасадора Краљевине Југославије у Румунији, првог у историји југословенске дипломатије.
Уочи немачке инвазије и касније окупације Југославије 1941. године Јован Дучић одлази у САД у град Гери, Индијана, где је живео његов рођак Михајло. Од тада до своје смрти две године касније, води организацију у Илиноису (чији је оснивач Михајло Пупин 1914. године), која представља српску дијаспору у Америци. За то време пише песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, те осуђује геноцид над Србима који врши хрватска усташка влада.
Умро је 7. априла 1943. у Гери. Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског манастира Светог Саве у Либертивилу, САД. Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу. Ова последња жеља Јована Дучића испуњена је 22. октобра 2000.
