Major works: The Burlesque of Lord Perun the God of Thunder (Burleska Gospodina Peruna Boga Groma, 1921, fiction), Revelation (Otkrovenje, 1922, poems), Africa (Afrika, 1930, travel book), People Talk (Ljudi govore, 1931, fiction), Day the Sixth (Dan šesti, 1961, novel).
Мити Петровићу, члану Пореске управе града Београда, 3. марта (16. маја) 1898. године у 8 часова и 30 минута пре подне, родило се девето дете – син Растко. Име му је дао кум, угледни новосадски писац, Јаша Томић. Мајка Милева, учитељица, родом из чувене породице Зорић из Титела, била је сестричина политичара Светозара Милетића.
Најмлађи члан породице Петровић, у Ратарској улици, на периферији Београда, на крају Палилуле, у кући са великим двориштем, воћњаком и виноградом, биће веома мажен. Мајка му је умрла рано, још док је песник био дете. Његове сестре, Надежда (1873–1915), касније чувена сликарка, Милица (1876–1964), па брат Владимир (1880–1915), потом Зора (1882–1949), Јела (1883–1943), Љубица (1885–1975), Анђа (1891–1914) и Драга, тек нешто старија од њега (1895–1915), са истинском нежношћу односиће се према најмлађем брату.
У дому Петровића чести гости били су виђени писци тог доба, али и историчари, професори, сликари, вајари... Ту су се могли затећи конте Иво Војновић, Силвије Страхимир Крањчевић, Иво Ћипико, Јанез Грохар, Иван Мештровић... Мита Петровић се такође бавио писањем и цртањем (сликарство је учио код Стеве Тодоровића, па је неко време био и професор у чачанској гимназији), а објавио је капитално тротомно дело Финансије и установе обновљене Србије (1898). У рукопису је оставио књигу Ратне белешке која говори о догађајима на Јавору и Топлици 1876–1878. Умро је почетком априла 1911. године, оставивши писани аманет везан за те белешке: "За случај да подлегнем болести која ме мучи – онда нека то изврши мој син Растко кад одрасте, или нека од мојих кћери."
О Растку наредних година брине углавном сестра Зора. Надежда учествује у балканским ратовима као болничарка – добровољац. У Ваљеву се, током Првог светског рата, разболела од тифуса и умрла марта 1915. То је једна од најтрагичнијих година за породицу Петровић: Драга је умрла у Немачкој, где је студирала медицину, а Владимир је погинуо у Васјату, при повлачењу српске војске кроз Албанију. Преко Албаније прећи ће и Растко са сестром Зором и то повлачење оставиће у њему дубок траг. Сам је говорио да су израсли заједно – он и његова отаџбина, он и његов таленат. Са осталом децом – ђацима стићи ће у Француску, у Ницу, и наставити започето школовање (ВИ разред гимназије). У Ници среће Душана Матића, такође гимназијалца, касније песника и есејисту, са којим ће се спријатељити.
Маштао је о студијама музике, али је ипак у Паризу студирао право. Објавио је петнаестак песама о Косову у крфском "Забавнику" Бранка Лазаревића.
Радо посећује чувене париске кафане, састајалишта уметника ("Ротонда", "Купола"...), где упознаје и предводнике савремених струјања у француској књижевности: Бретона, Елијара, Супоа, Коктоа... Париз ће одиграти пресудну улогу у формирању интелектуалне и књижевне личности Растка Петровића. Радознао, уживао је у новим познанствима, пре свега у сусретима и разговорима са писцима и сликарима. Упознао је Андреа Жида, Пабла Пикаса и многе друге познате уметнике тога доба, са којима ће остати у вези до краја живота.
Окупиран је пореклом, словенством, митологијом и праизворима српске културе и уметности. Његова прва књига јасно показује ту опсесију. Почетком октобра 1920. завршава студије и добија диплому правника.
Растко је упознао чланове најзначајније колоније наших уметника у главном граду Француске, Саву Шумановића, Мила Милуновића, Сретена Стојановића, Миливоја Узелца. У то време је у Париз пристигао и велики незадовољник, Милош Црњански, са свежим вестима о збивањима у домовини.
У повратку, Растко је шест дана путовао до Београда, возом. У Београду је живео врло интензивно. Душан Матић је говорио да је Растко свима ставио до знања да се родио велики песник. Матић га је и упознао са Марком Ристићем, који је за време рата и окупације живео у Женеви. Растко тих година пријатељује и са Станиславом Винавером, који му 1921. године, у авангардној библиотеци "Албатрос", објављује Бурлеску Господина Перуна Бога Грома (издавач "Свесловенска књижара", уредници Станислав Винавер и Тодор Манојловић).
Из своје Ратарске улице најчешће се упућује према кафани "Москва", где се ускоро придружује тзв. Групи уметника. Дружи се са архитектом Александром Дероком. Објављује радове у часопису "Зенит" Љубомира Мицића.
У августу 1921. борави у Македонији. Сарађује у загребачкој "Критици" и београдским "Путевима", у којима му излази поетски текст "Споменик". Поводом тог текста, у којем се Христ приказује као еротски симбол, Свети синод му, због наводне скаредности, прети искључењем из Православне цркве. Помало уплашен, Растко пише текст у којем изјављује да стих који је "изазвао" чудну полемику "нема никакве везе са Христом православне цркве."
Постаје стални сарадник недељника "Време".
Поново одлази у Париз, своје духовно прибежиште. По повратку у Београд доноси "читаву гомилу дадаистичких публикација", каталога, манифеста, програма, летака... Прича о новим пријатељствима и пише углавном о београдским изложбама.
Много путује: обилази манастире старе Србије, Македонију, Црну Гору, Далмацију, најчешће у друштву са Александром Дероком. На том путовању најпре су се, ибарском долином од Краљева до Рашке, возили таљигама, а потом су наставили пешке до Студенице и до Сопоћана. Другом приликом кренули су возом до Ужица, затим наставили до Вишеграда, скренули према Милешеви, па кањоном Таре стигли до Пљеваља, онда и до Дурмитора, Жабљака, Мојковца, а потом се спустили низ Морачу, све до мора – Котор, Пераст, Савина, Херцег Нови... Обишли су и Велу Луку на Корчули, где је Растко цртао и радио аквареле. На тим путовањима узбуђивале су га свечаности, а посебно сеоски вашари и православне цркве.
Децембра 1922. године изашла је друга књига Растка Петровића, збирка песама Откровење, у 400 нумерисаних примерака. Хвале га Станислав Винавер и Исидора Секулић, а куди читава булумента критичара.
Мирни и скромни Растко био је пријатељ са свим београдским уметничким котеријама. Исидора тврди да је он "прави правцати песник", док га у "Политици" жестоко напада Живко Милићевић. У заштиту Растка узима и Милош Црњански у тексту објављеном у "Српском књижевном гласнику".
У "Времену" објављује фељтоне-есеје о путовањима по Македонији (Охрид, Свети Наум).
Крајем 1923. године запослио се у Министарству иностраних дела, а 1924. постао је приправник (Марко Ристић пакосно је забележио да је Растко "пријемни испит положио с муком и благодарећи извесним протекцијама"). Полаже заклетву: "Ја, Растко Петровић, заклињем се свемогућем Богу да ћу владајућем краљу, Александру И, бити веран, и да ћу дужност по закону и законским одредбама тачно и савесно вршити. Тако ми Бог помогао."
Ставља на папир прва размишљања о будућем роману Дан шести.
У Министарству су му поверени послови организовања пријема странаца и књижевно-уметничке пропаганде.
Постаје један од ревносних сарадника новопокренутог часописа "Сведочанства" који уређује Марко Ристић са истомишљеницима. У овом часопису Растко објављује касније веома хваљен текст о песнику Милану Дединцу.
Године 1926. унапређен је на послу у звање писара.
Запажен је међу званицама на свечаности поводом 25-годишњице "Српског књижевног гласника" 13. фебруара 1926. године у ресторану "Српски краљ".
У јесен 1926. године постављен је за писара у Краљевском посланству у Ватикану. У Риму станује у Via Savoia 80. Посланик Краљевине СХС у главном граду Италије је Милан Ракић, песник на гласу, који са супругом Милицом, ћерком чувеног историчара Љубе Ковачевића, прихвата Растка као драгог саговорника.
"Српски књижевни гласник" почетком 1927. године почиње да објављује у наставцима Растков роман Са силама немерљивим.
Новембра 1927. године путује у Париз и дружи се са Савом Шумановићем и Александром Дероком. Борави у атељеу Корбизијеа, одлази код Сутина, Вламенка, Макса Ернста... Одушевљавају га филмови Чарлија Чаплина, Бастера Китона, варијетеи "Мулен Руж", "Фоли Бержер", "Олимпија"... Придружује се париским сликарима. Црта кејове Сене, букинисте и клошаре, залази у чувену цркву Нотр Дам, пење се на Ајфелову кулу... Тих незаборавних месец дана, проведених углавном у Латинском кварту, минули су веома брзо.
У Риму му је досадно. Одлучује се на ново путовање. Добио је одсуство и 6. децембра 1928. године, у 18 часова у Марсељу, укрцао се на брод за Африку. Путује са црнцима, Бретонцима, Корзиканцима... Искрцава се на обали западне француске Африке, у Сенегалу, а потом креће у Дакар... У писмима пријатељима, Милану Ракићу, Слободану Јовановићу и другима, не крије одушевљење. Запањен је "мишићавом пластиком" нагих тела мушкараца и жена и лудим ритмом там-там музике. Прешао је, како је сам тврдио, 16000 километара бродом, возом, аутобусом, пешице, на носиљци... Био је "грдно срећан" на том путу, али се зажелео Београда и београдских пријатеља којима шаље носталгична писма из Африке.
Код најпознатијег београдског издавача и књижара, Геце Кона, 1930. објављује путопис Африка. Наредне године исти издавач публикује Расткову књигу прозе Људи говоре, писану на путовањима (сам је записао да је "она значајна, по својој новости облика, по ономе што садржи").
Нови летњи одмор проводи у Шпанији: у Толеду, Валенсији и Гранади.
Најзад добија решење о повратку у домовину, где наставља рад у Министарству иностраних послова. Радује се поновном боравку у Београду. Пише у "Времену" о новим књигама и критици уопште.
У Министарству постаје секретар.
У "Времену" критички коментарише појаву надреализма:
"... Подсвест нема оне моћи коју јој надреалисти придају, а оно што од ње узимају не припада изгледа никако њој..."
Јесен 1931. проводи на путу по Турској, обилазећи знаменитости Мале Азије.
Радо је позиван и приман на отмене забаве београдског друштва. Проћелав, крупног раста, дугог, грбавог носа, развијених јагодица, био је веома запажена фигура, симпатична појава из које је "зрачила доброта, поштење и образованост", како је забележио један сведок тих времена. Волео је шетње по околини Београда коју је веома добро познавао.
Летњи одмор 1933. године проводи са пријатељем Миланом Дединцем на Палама, код Сарајева. Растко је допутовао аутомобилом, који је у то време био права реткост. У Сарајеву се дружио и са Тином Ујевићем и тамошњим писцима. Уживао је у фотографисању и цртању.
Почетком 1934. године интензивно сарађује у "Политици". Исте године, у Белом Потоку, селу испод Авале, у малој сеоској цркви, венчали су се Милан Дединац и Радмила Бунушевац. Кум на венчању био је Владислав Рибникар, а стари сват Растко Петровић.
Ушао је у масонску ложу, али до масонерије није много држао. Њега су интересовали балови и журеви отменог београдског грађанства. Нарочито је волео друштво лепих жена.
Највећи део 1935. године Растко је провео у раду на првој верзији рукописа романа Осам недеља, касније названог Дан шести. Тај роман замишљао је као готово грандиозну грађевину, која настаје онако "као што се компонују фреске и монументална платна". Реч је о роману-сећању, чијим писањем се Растко очигледно ослобађао од албанске море.
Службено путује у Лондон, Париз, Дизелдорф, Келн, Венецију... Марку Ристићу признаје: "Али био сам силно срећан на путу..."
Нуде му посланство у Берлину. Он, међутим, машта о одласку што даље – у Америку. И заиста, председник Владе Милан Стојадиновић ускоро потписује указ о постављењу Растка Петровића за вицеконзула у Чикагу. Растко је пресрећан. Милан Дединац забележио је у сећањима да је уочи одласка, новембра 1935. године, Растко био срдачан, разнежен, "готово расплакан што се опрашта можда задуго, можда занавек, а без друштва није могао... очајан што се откида од драгог Београда и од пријатеља", али и да је "однесен својом бескрајном чежњом да се још једном унесе у пределе који га чекају."
Путовао је возом до Беча и Париза, а онда преко Атлантика бродом, пет дана до северноамеричке обале.
У Чикагу стиче нове пријатеље, упознаје град и околину. У лето 1936. борави у Канади.
Решењем Министарског савета и министра иностраних послова, 6. јула 1936. године Растко је из Генералног конзулата у Чикагу упућен у Краљевско посланство у Вашингтону, како би за време одсуства посланика Константина Фотића вршио дужност отправника послова. Лист "Chicago American" Растка представља широј јавности:
"Шест стопа, три палца, признато највиши у иностраном конзуларном кору овде, г. Растко Петровић, вицеконзул Југословенског генералног конзулата у Чикагу, одлази у Вашингтон, где данас, 13. јула, преузима свој нови положај отправника послова Југословенске амбасаде у САД..."
У августу 1936. године путује у Вирџинију. У септембру је доживео аутомобилску несрећу: док је возио аутомобил у Вашингтону, ударило га је теретно возило и "разбило му машину". Повређене су му глава и нога, сломљен прст на руци, а од удара у волан задобио је јаку контузију.
Из Америке пише дуга, исповедна писма Марку Ристићу, Милану Дединцу, Владиславу Рибникару и Дуди Тимотијевићу. Ристићу се исповеда: "Мој живот за последњу годину дана био је тако узрујан, пометен, понекад пламен, понекад баналан дођавола..."
Путује по Америци: Њујорк, Атлантик Сити, Балтимор... Одлази у Мексико, па на Кубу. Одушевљава га култура Индијанаца, Инка, Маја, црначка музика... Са добрим препорукама, где год да крене, отворена су му врата музеја, галерија, атељеа и радних простора познатих уметника.
Стално истиче како га у животу интересују само три ствари: љубав, писање и слобода. Веома га је погодила вест о бомбардовању Београда 6. априла 1941. године. Сазнаје да је једна бомба пала и на његову кућу. Изгорела је породична библиотека, архив његових папира, писама и цртежа и део рукописа његовог оца, Мите.
Роман Седми дан преводи на енглески језик, намеравајући да га понуди неком америчком издавачу. У Чикагу радо посећује драгог пријатеља Дејвида Вејла, новинара и писца, пословног човека, антифашисту и левичара. У његовом салону упознаје и француског књижевника и професора Чикашког универзитета Ренеа Етијамбла, затим професора италијанске књижевности на истом универзитету, Ђузепеа Антонија Боргезеа, који је са својом женом Елизабетом, ћерком Томаса Мана, био радо виђен у интелектуалним круговима Америке. Растко се, као и у младости, одушевљава Рембоом и његовом поезијом, а Етијамбл је аутор запажене студије о том великану француске књижевности, тако да имају "вечну тему". Сећају се и заједничких пријатеља: Супоа, Бретона, Елијара. Растко се виђа и са Максом Ернстом, познаником из париских дана, који се, као и Бретон, од Немаца склонио у Америку.
Муче га новчани проблеми, избегличка влада из Лондона шаље све мање новца.
Пише драму Сабињанке.
После двадесет година рада у дипломатији готово да уопште није напредовао у служби. Посланик Константин Фотић моли југословенску владу у емиграцији да Растко Петровић буде постављен за министра при амбасади "како би тиме имао и ранг који одговара послу који врши". Влада у Лондону, међутим, не одговара, и не реагује на тај предлог.
Одмах по окончању Другог светског рата, у САД стигао је амбасадор нове, Титове Југославије, Станоје Симић, угледни предратни дипломата, краљев посланик у Москви. Растко га је одраније познавао, срели су се, разговарали о заједничким познаницима и приликама у земљи. Растко је изразио жељу да се врати. О тој жељи, али и о страховима и траумама које га тамо чекају опширно пише пријатељу Марку Ристићу. Ристић је оптирао за нови режим који га је прихватио и у првим поратним годинама поставио за амбасадора у Паризу. Чувши то, Растко јавља:
"...Грдно ме је разнежила вест да ћеш бити амбасадор у Паризу. Сигурно је да бољег амбасадора тамо не може бити, нити бољег града у којем би ти живео..."
Марко му није пружио руку. Њихове судбине су се, како је написао, коначно разишле. Ристић се, много касније, правдао да "суза не зна за политику. Али ни политика не зна за сузу".
Растко наставља живот емигранта. Потуцао се од немила до недрага, живећи углавном од помоћи пријатеља, код којих је ручавао и вечерао.
Имао је четрдесет и седам година када је, пре операције херније, 23. новембра 1945. године, написао тестамент, "имајући у виду несигурност живота, а сигурност смрти". Своје слике, иконе, књиге и друге вредне предмете завешта пријатељима у Америци и Београду, а за извршиоца последње воље именује пријатеља Ивана Франгеша, такође предратног дипломату.
Завршава књигу песама Кад падне бурма златна, са напоменом: "Одломци недовршеног поема који је имао да се зове 'Вук', на коме сам радио отприлике од 1923. до 1928, с времена на време, док нисам поступно пренебрегао више из аљкавости и лењости, но из других разлога... Вук је човек у борби са божанством. То је звер која се скрива од сунца, које га ништи и које се он труди да савлада."
Рукопис романа Дан шести даје на чување пријатељу, дипломати и писцу, Арноу Ваплеру. Покушава да живи од литературе, али му то не полази за руком. Успева да објави тек покоји текст у књижевним ревијама. Брине га слабљење вида. Све више се замара, све теже чита. Оперисан је 1. маја 1946. године од катаракта. Сестрама шаље којекакве ситнице за облачење, кафу и чоколаде. Станује у пристојном стану, у једном од лепших квартова Вашингтона. Преко пута живи Лепковски, његов блиски пријатељ.
Онда, изненада, париски "Монд" објављује вест: "Из Вашингтона јављају о смрти југословенског песника и романсијера Растка Петровића... Његова смрт у 51. години дубоко ће се осетити у свету књижевности."
У Југославији, тада, нико није известио о Растковој смрти... Једино су сестре наручиле опело у цркви. Извршилац тестамента, Иван Франгеш, поводом Растковог одласка са лица света, написао је Растковој сестри Љубици:
" У понедељак, 15. августа, у три и по часа после подне звао ме је из Вашингтона г. Рафаел Лепковски и рекао ми да је Растко прије неколико минута уснио. Био сам потпуно ошамућен, јер нисам знао да је Растко уопће био болестан... Лепковски ми је рекао да је лекар констатовао да је Растко умро од тромбозе срца."
Црквени обред одржан је у православној цркви у Вашингтону, а писац је сахрањен на гробљу у Сеновитом Потоку.
Посмртни остаци Растка Петровића пренети су из САД бродом "Тухобић" до ријечке луке тек 11. јуна 1986. године, а погребени 18. јуна у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду, у присуству великог броја писаца и представника јавног и културног живота.
