Vuk was born in Sarajevo in Yugoslavia in 1946. He studied piano and composition at Ljubljana Academy of Music with Alojz Srebotnjak in Slovenia and later at Belgrade University with Enriko Josif. Later he studied in Stuttgart, Germany under Milo Kelemenin. During his studies, the popular approach to composition was in 12-tone technique brought to the world by Arnold Schoenberg. This had little influence on Kulenovic and he wrote in the minimalist style before it was given then name and popularized by composers such as Steve Reich and Phillip Glass. He taught at Belgrade University 1979-1990 where he himself received his Masters of Music.
In June 1992, Kulenovic organized a protest against the policies of Serbian president Slobodan Milošević in Belgrade, composed of musicians and artists, the first of its kind. Consequently his actions were noticed by the media and put him in an unfavorable position with the government he was protesting against. After experiencing destruction of his property and receiving a call for execution by an extremist newspaper he, his wife, and two sons fled the country to the United States with a Fulbright scholarship provided by the New England Conservatory in Boston. After lecturing at local colleges in Boston (as well as other schools) he made the decision to make his home in Boston and began teaching at Berklee College of Music in the autumn of 2006. He continues to teach at Berklee and remains an active composer.
In Berklee Today of Spring 1997 Vuk is quotes as saying: my music was always closer to popular genres in a way. For instance, there are rock elements in my string orchestra piece Mechanical Orpheus and in Boogie, a piano concerto.
Thoughts on Electric Symphony: I’ve been a professor at Berklee College of Music for more than 10 years now; the piece is essentially a combination of many different musical styles. As I walked through the hallways of the school, I was constantly engaged by the sound of electric guitars or South American percussion instruments, synthesizers, and so on. Groups playing blues or bebop, in fact, all-possible styles of music. Berklee is full of those sounds. Before my time at this school, I was a professor at various conservatories; my academic background is indeed from those types of so called, “classical music” institutions. However, in many of my previous works over the years, I was already traveling into these different musical styles, from Indian ragas, different types of world music, even jazz and rock. One of my piano concertos, “War Boogie”, is maybe the most obvious example that comes to my mind, of a piece from my immediate past, which already dealt with these influences, not normally found in so called, “classical music”. The idea for the Electric Symphony itself came to me one morning as I heard a group of students playing electric guitars at Berklee; I immediately realized that I had to write for that instrument. It was in that same week that I began to compose the work. I ended up sending part of the unfinished score so that it would be considered for a grant; in the end, I received the largest possible amount for such a project within Berklee.
Works
Pieces for Solo Instruments
- Boogie Piano Concerto
- Vanishing Landscapes Concerto for Guitar and Orchestra (1994)
- Concerto Grosso for Cello and String Orchestra (2001)
- Adoration of Moon for chamber orchestra and solo violin (2005)
Film Scores
- Iskusavanje djavola (1989)
- In the Name of the People (1987)
- Kraljeva zavrsnica (1987)
- Davitelj protiv davitelja (1984)
- Dorotej (1981)
- Covjek, covjeku (1973)
Other Films
- South Africa: Beyond a Miracle (2001)
- Prelude to Kosovo: War and Peace in Bosnia and Croatia (1999) (Co-composed with Alexis Gavras & Vedran Smailovic)
ПОЛИТИКА интервју
Објављено: 25. 7. 2012.
Музика и физика су повезане
Вук Куленовић, један од наших најзначајнијих композитора савремене музике који две деценије живи и ради у САД, представиће своја дела, трећу годину заредом, у Београду сутра у 20 часова на Великој сцени Дома омладине. Реч је о четири квартета (Другом,Петом, Шестом и Осмом) које ће извести Мешовити гудачки квартет на „Resonate” фестивалу у оквиру Белефа, у саставу: Горан Узелац и Селена Јаковљевић (прва и друга виолина), Александра Станић (виола) и Јулијана Марковић (виолончело).
Живот Вука Куленовића одсликава све што се догађало протеклих деценија на нашим просторима. Био је право дете некадашње Југославије, рођен у Сарајеву, школовао се у Љубљани, магистрирао у Београду, где је потом радио и као педагог. Усавршавао се у Штутгарту у Немачкој. Бурних деведесетих је са колегама протестовао против Милошевићеве политике, да би потом искусио и исељенички живот у Америци. Који је био горчи, онај деведесетих у домовини или онај у Америци где је требало пронаћи себи место, Вук Куленовић између осталог и о томе прича у интервјуу за „Политику”. Данас живи у Бостону и професор је композиције на Беркли колеџу.
Био је плодан, хваљен и награђиван, али упркос томе његова фиока је пуна неизведених дела, а има их око четири стотине писаних за симфонијски оркестар, соло инструменте, камерне и хорске ансамбле. Само мањи део тог опуса је доживео светло дана. У породици Куленовића се уметнички ген преноси непогрешиво, о томе сведочи отац Скендер Куленовић, писац, потом Вук, наш саговорник, и данас његов старији син Владимир, диригент и пијаниста, који каријеру гради у САД.
– Од када сам отишао у Америку до 2010. моја дела су се ретко изводила у домовини. Моји квартети који су ове недеље на програму Белефа настајали су у претходних тридесетак година и дају ми чудан осећај ретроспективе онога што сам написао. Нисам познавао музичаре који ће свирати моје квартете, али сам на проби видео да су изванредни. То је пријатно изненађење, колико год погрешно може да се схвати таква формулација. Сада већ осећам да сам у овим младим музичарима стекао нове пријатеље, каже Вук Куленовић уочи београдског концерта.
После протеста против Милошевићеве политике деведесетих композитор је отишао у Америку, а то искуство овако описује:
– Преселио сам се када сам имао 46 година, све сам почео из почетка и било је тешко. Две године сам радио као гостујући професор, а онда сам на Берклију добио посао. Али то свако прође ко оде у печалбу. Без пријатеља и контаката је тешко, поготову са двоје деце. Набоље је кренуло самим тим што сам у школи стекао реноме, а почеле су да ми се изводе композиције. Вероватно се после Концерта за чело и оркестар у извођењу „Бостон виртуоза” нешто променило и почели су и други да свирају моју музику. Али не много, јер никад нисам успео ни овде ни тамо да направим оно што људи зову каријером. Нисам се ни трудио, што ми мој старији син Владимир замера иако зна да ту нема помоћи. Такав сам. Пишем музику, а не правим каријеру, а он то као диригент мора да ради. Али, ипак, нешто сам и направио. Управо сам добио једну велику поруџбину за Клавирски концерт од Националног америчког удружења музичара – каже Вук Куленовић.
Упитан где је био тежи живот, овде са политиком деведесетих или у Америци Куленовић одговара:
– Ипак је био тежи овде са ужасном политиком. Сећам се да сам са сином возио бицикл око Калемегдана са управо примљеном платом, а кад смо наишли на штанд са сладоледом моја месечна зарада није била довољна за два сладоледа. И на крају га нисмо ни купили, а ја сам рекао себи да је доста и одлучио да одем.
Вуков отац Скендер био је писац, а старији син је сада диригент, млађи има музичко образовање, али је у другим сферама. О томе да ли се та уметничка црта неговала у породици наш саговорник тврди да и није било тако, осим можда у контакту Владимира и њега, али да није форсирао синове да уђу у музичке воде:
– Знао сам да ће Владимир бити музичар док сам слушао како свира, али је крајња одлука била његова. Он је завршио клавир и дириговање, учио је на Берклију, Бостон конзерваторијуму, потом је био на Пибодију и Џулијарду и тада је већ имао иза себе огроман репертоар што је за диригента најважније. Владимир сада држи бројне концерте, има гостовања, брине о својој каријери.
Потом се наш саговорник уз осмех присетио свог избора да студира композицију:
– Мени нико на почетку није рекао добар си у томе. Чак нисам ни мислио да ћу се бавити композицијом. Почео сам са неком импровизацијом коју су приметили само моји родитељи уз коментар да је то што свирам ужасно. Комшије су се буниле јер сам знао да претерам и музицирам до касно у ноћ.
Вук Куленовић потом истиче да у Бостону савремена уметничка музика готово не постоји за разлику од наше сцене где се ипак изводи, а о свом композиторском позиву каже:
– Пишем музику као што живим, сваки дан и без тога не могу. Чак сам покушавао да донесем одлуку да више не компонујем, али изгледа да не иде. Моја дела су имала фантастичног одјека након извођења, а од Ричарда Дајера, критичара, добио сам одличне критике, али то ништа није променило. Једину промену коју сам осетио била је љубомора мојих колега. Али зато публика прима моја дела одлично и то ми је најдраже и важније од свих критика.
Наш саговорник нам је за крај открио да овог лета ради на завршетку једног теоријског рада, али није желео да открије све детаље. Осим да је реч о књизи, која ће бити објављена у САД на енглеском језику и да њена тема није само музика већ и физика, јер су „музика и физика повезане”.
Б. Лијескић
