Nakon što je Katarina Ristić seminarskim radom na temu “Bosanski genocid” uzburkala duhove u školi u Čikagu, njen otac Ranko pokrenuo akciju posle koje je iz školskih knjiga izbačena propaganda koja Srbe prikazuje u lošem svetlu, a Srbiju optužuje da je počinila genocid i ubila 200.000 ljudi u Bosni
Ovo je priča o tome kako je domaći zadatak srpske devojčice u jednoj Osnovnoj školi u Čikagu promenio nastavni program čitavog jednog školskog distrikta.
Ovo je, takođe, i priča o tome kako ništa nije nemoguće, ukoliko postoji dobra, jaka volja da se stvari menjaju i da se pravda istera do kraja. Po svaku cenu.
A priča počinje u februaru 2017.godine, kada Katarina Ristić, tada učenica 8.razreda Emerson škole u čikaškom predgrađu Park Ridž, zajedno sa još četiri svoje školske drugarice (Carmen, Lindsay, Arely and Alyson), dobija zadatak da napravi rad/projekat na temu “Bosanski Genocid“.
Katarina dolazi kući i obraća se svom ocu, Ranku Ristiću, rođenom u maloj bosanskoj varoši, Zavidovićima, koji je pre 24 godine kao izbeglica došao u Čikago, gde je formirao porodicu sa suprugom Radom, čiji su Katarina i njena tri brata ponos.
-Ja sam u Bosni odrastao, tamo sam proveo cijeli rat, sve do potpisivanja Dejtona, kada su definisane granice entiteta a moji rodni Zavidovići pripali takozvanom muslimansko-hrvatskom entitetu, današnjoj Federaciji BiH. Pošto povratak u našu porodičnu kuću nije bio moguć, ja sam sa familijom kao izbjeglica rata, kroz program Ujedinjenih nacija, došao u Čikago 1996. godine, kaže na početku razgovora za Serbian Times Ranko Ristić.
Kada mu se ćerka prvi put obratila, tražeći od njega neke osnovne informacije o građanskom ratu u Bosni i Hercegovini, nije imao nameru da se meša u njen rad, samo je očinski obećao pomoć ako negde zapne, ali je, kaže, želeo da njegovo dete “samo dođe do istine”.
Međutim, kada je Katarina iz školske biblioteke donela dostupnu literaturu za njen projekat, shvatio je da to neće ići tako lako….
– Prvo što mi je palo u oči jeste da je u tim knjigama stajalo da je Srbija izvršila agresiju na Bosnu i pri tome ubila 200.000 muslimana, tj Bošnjaka. Takođe je navedeno da je predsednik Slobodan Milošević odgovoran za genocid u Bosni. Pokušao sam da joj objasnim da je rat u Bosni bio građanski rat a ne agresija i da brojke poginulih nisu tačne. Posavjetovao sam je da pokuša sama da istraži ne informacije na internetu, ali da koristi samo nesrpske izvore informacija, kako bi bila nepristrasna, s obzirom da je projekat radila sa još četiri drugarice, različitih nacionalnosti. Ali avaj…
Devojčica od 14 godina je bila zbunjena pred činjenicom da podaci iz školske literature možda nisu dobri. S jedne strane našao se autoritet škole, sa druge autoritet rođenog oca…
–U jednom trenutku se rasplakala. Bila je opterećena time da mora da uradi zadaću onako kako joj je to servirano u školi, uplašila se da će joj učiteljica dati lošu ocjenu ako ne bude radila po programu. Video sam kuda to vodi i nisam više hteo da je uznemiravam. Rekao sam joj da uradi onako kako misli da je najbolje, priseća se Ranko.
Na njegovo iznenađenje, u Katarini je proradio inat, pa je narednih nekoliko dana prionula na posao, sa namerom da pronađe relevantne informacije za svoj rad, ali o tome ocu nije rekla ni reči.
-Ona je izvršila pravu pravcatu istragu, pronašla gomilu podataka iz više nezavisnih izvora, internacionalnih ogranizacija, ali i spiskove poginulih iz bošnjačkih i hrvatskih izvora. Na nekoliko mesta je pronašla citate relevantnih stručnjaka u kojima se kaže da je rat u Bosni bio građanski rat u kojem su se, između ostalih, borili i Hrvati protiv Muslimana, kao i Muslimani, Bošnjaci, sami između sebe, kakav je slučaj bio recimo u Cazinskoj krajini. Koristila je i dokumentaciju Haškog Tribunala, kao i video zapise iz zapadnih medija koji nisu završavali na udarnim vijestima ili na naslovnicama poznatih novina, ističe Ranko, i potvrđuje kako tada nije znao šta sprema njegova ćerka.
A Katarina je bila vredna, i odlučna da istera istinu do kraja. Rezultat njenog rada je bio booklet o “ Bosanskom Genocidu” koji je na jednoj strani imao netačne medijske informacije koje su njene drugarice navele, gde na jednom mestu čak stoje slike Svetog Save, Tesle, Divca i Đokovića kao srpskih ratnih vođa koji su počinili genocide u Bosni. Na drugoj strani bila je informacija da je prva žrtva rata u Bosni bio srpski svat u Sarajevu i da je rat u Bosni zapravo počeo napadima Bošnjaka na Srbe.
-Njihov rad je dobio ocjenu A, a ja sam ga prvi put video tek kada se vratila iz škole. Ponosu nije bilo kraja kada mi ga je pokazala. U redu, rekao sam sebi, moje dijete je uradilo svoj domaći zadatak. Sada je vrijeme da ja uradim svoj!”
Uskoro su roditelji pozvani na roditeljski sastanak i Ranko je zatražio razgovor sa nastavnicom istorije, koja mu je priznala kako je vrlo interesantno to što je Katarina uradila, te da je njen deo projekta drugačiji…
-Ja sam to iskoristio pa sam negodovao što se u školi koristi propaganda kao izvor informacija, da su da su do te mere zbunili studente te su srpski sveci, naučnici i sportisti opisani kao ratni zločinci. Ona je slegla ramenima i rekla: “Šta ćete, Amerikanci ne poznaju istoriju… Ali, zašto se ne žalite ako ste nezadovoljni školskim programom?” Zašto da ne, rekao sam u sebi.
Ranko je proučio kako funkciniše školski sistem u Americi, gde se i kome treba obratiti da bi se nešto promenilo u školskom programu…
-Poslije nekoliko dana sam uložio zvaničnu žalbu kao roditelj čije je dijete izloženo lažnoj propagandi, tražio da se provjere izvori informacija koje se koriste u školskom programu. U žalbi sam priložio dokumente i izvore koje je moja ćerka koristila u njenoj istrazi. Ubrzo sam dobio odgovor od direktora škole da je oformljena grupa koja će izvršiti istragu. Takođe sam obavješten da će škola tražiti savjet profesora istorije DePaul Univerziteta u Čikagu, koji se smatra ekpertom za područje Jugoslavije, Dr. Tomasa Mokaitisa.
Ovo ime je zainteresovalo Ranka, pa je saznao da je Dr. Mokaitis bio finansiran od organizacije “US Institute Of Peace” u čijoj upravi je bila zloglasna Medlin Olbrajt, Mokaitis je u nekoliko navrata pisao članke koji su bili izrazito antisrpski nastrojeni i u kojima poredi Miloševića sa Hitlerom.
-Ovi podaci inspirisali su me da potražim još istorijske građe, pa sam naknadno priložio dodatnu dokumentaciju. Na kraju je profesor Mokaitis, bez obzira koliko bio antrisrpski nastrojen, suočen sa činjenicama, morao priznati da su informacije u udžbenicima netačne i da se trebaju ukloniti iz školskog programa. Kao rezultat uložene žalbe, na kraju sam dobio obaveštenje da su u udžebenicima napravljene sledeće izmjene:
1. Broj poginulih Bošnjaka za vreme rata u Bosni nije 200.000 već su sve tri strane ukupno imale između 80,000 i 100,000 žrtava
2. Riječ “Genocid” se izbacuje i zamjenjuje riječju “Atrocity“ (ovo se ne odnosi na genocid u Srebrenici već na navodnu agresiju Srbije na Bosnu i Hercegovinu)
3. Potvrđuje se da predsednik Slobodan Milošević nije bio osuđen za ratne zločine niti genocid
4. Iz školskog programa izbacuju se sve knjige koje su sadržavale netačne informacije
5. Uvodi se provjera internet informacija koje se koriste u školstvu ovog distrikta.
6. U program se uvode dokumenti i izvori koje je Katarina Ristić koristila u svojoj istrazi
Ranko Ristić ističe da ova njegova i Katarinina pobeda može da ima veliki značaj jer stvara presedan za sve buduće žalbe u svim distriktima u Americi.
-Ova promjena važi samo za Distrikt 64 i zato je bitno da se u ovu priču uključe mediji, poput Vas, a zatim i naš Konzulat, crkva, naša udruženja. Treba ovu informaciju proširiti i upoznati naše ljude kakva su im prava i mogućnosti, jer pretpostavljam da je mnogo škoskih programa koje uče naša deca u Americi na isti način nastrojeno i zasnovano na lažnim informacijama.
On napominje da su Školska uprava, nastavnica i direktor ovaj problem shvatili ozbiljno i bili od velike pomoći.
-Oni uče šta im se servira, ali ako se ulozi žalba i potkrepi argumentima, oni će pomoći da se problem riješi. Ovo treba da znaju svi roditelji Srbi u Americi. Neće biti nikakve odmazde zbog žalbe, u to mogu da budu sigurni.
Katarina je danas srednjoškolka Maine South škole Distrikta 207 i pomno prati časove istorije i literaturu koja se koristi. Po njenom uzoru isto čini i njen stariji brat Aleksandar na Loyola Univerzitetu, a dva mlađa brata Stefan i Filip uče istoriju u pomenutom Distriktu 64, gde im je njihova rođena sestra omogućila školovanje bez propagande. Ranko dodaje kako ne planira da se zaustavi na ovome, već ide dalje i traži uklanjanje profesora Mokaitisa sa mesta savetnika špolskog ditrikta.
-Čovjek očigledno dio propagadne mašine, dokazano je da je odobrio korištenje netačnih informacije, a takođe ih je koristio u svojim novinskim člancima. Dakle, nema autoritet da radi taj posao i treba da ide. A mi kao pojedinci i kao zajednica moramo sve učiniti, reagovati gde god možemo, jer ovakva propagandu plasirana kroz škole može imati nesagledive posledice na naša buduća pokoljenja, rešen je ovaj Srbin iz Zavidovića da pravdu istera do kraja.
A u tom isterivanju pravde ne bi smeo da ostane usamljen.
Svi Srbi u Americi koji imaju školsku decu ujedno imaju mogućnost da urade nešto nalik onome što je uradio Ranko Ristić. I da ne dozvole da se njihovi potomci stide i pognute glave vraćaju iz škole, suočeni sa lažima i koje njihov narod prikazuju u lošem svetlu, kao “bad guys”.
Ranko kaže da je ovu priču pre našeg portala ponudio nekolicini čikaških medija koji su prvobitno izrazili interesovanje, ali se vremenom taj interes izgubio.
Redakcija Serbian Timesa će se potruditi da ona dopre do što više ljudi. To je naš domaći zadatak. Hajde da svako uradi svoj, kao što su ga uradili Katarina i Ranko Ristić.
Toliko dugujemo našoj deci…
P.S. Zanimljivo da je Park Ridge, distrikt u kome su Ranko i njegova ćerka Katarina uspeli da isprave školsku nepravdu, mesto gde je odrasla Hilari Klinton, supruga čoveka koji je 1999. godine presudno uticao da se na Srbiju i Crnu Goru bace tovari NATO bombi, zbog čijih će smrtonosnih radioaktivnih tovara ispaštati generacije.
Eto malo simbolike za kraj, čisto da Vas inspiriše…
Piše: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva
Izvor: Serbian Times
