Турнеја је само средство за остваривање амбициозног циља који се односи на сакупљање новца од дијаспоре у САД, како би се изградила нова концертна сала филхармоније, наводи „Њујорк тајмс”.
„Док многи амерички оркестри бију битку са тешкоћама за опстанак, могли би да размисле о случају Београдске филхармоније, која је морала да превазиђе много веће изазове, од бруталних балканских ратова вођених деведесетих, али и политичких, социјалних и економских потреса који су их пратили”, пише Мајкл Купер, новинар „Њујорк тајмса”, започињући текст о америчкој турнеји Београдске филхармоније, која је завршена синоћ наступом у Карнеги холу у Њујорку.
„Била је то 2001. година када је Иван Тасовац постао директор овог оркестра, само две године након бомбардовања Србије, и као што сам каже, тада је буџет за овај оркестар био на нивоу статистичке грешке, уметници су били немотивисани, инструменти у лошем стању, а музичара на сцени често више него публике у сали”, наводи се у чланку „Њујорк тајмса”.
Али, уз оно што Тасовац назива, „годинама напорног рада, суза и зноја, и много смеха”, оркестар се полако изграђивао, и постављао себи све амбициозније, а понекад се чинило и невероватне захтеве.
У тексту се подсећа да је америчка турнеја само средство за остваривање другог амбициозног циља који се односи на сакупљање новца од српске дијаспоре у Сједињеним Америчким Државама, како би се изградила нова концертна сала филхармоније. „Наша сала у Београду је премала за нас”, рекао је Дарко Крстић, који је постављен за директора Београдске филхармоније 2013, када је Иван Тасовац постао министар културе.
„Пут од оркестра који је практично био затворен у доба бомбардовања, до оркестра који је тренутно на америчкој турнеји, остварујући свој сан, јесте доста неконвенционалан. У 2009. години, суочена са озбиљним смањењем буџета, Београдска филхармонија је скренула пажњу на свој лош финансијски положај давањем апсурдних огласа у новинама, у којима је навела да би музичари могли да свирају у вашој кући уз разумну напојницу, уз опаску да имају прикладно одело за сваку прилику.” Господин Тасовац је описао ту кампању као радикалан маркетинг, који је произашао из креативног очаја.
„Када покушавате да достигнете нешто што вам се чини немогућим хумор вам је најјаче оружје”, рекао је Тасовац „Њујорк тајмсу”.
Лист наводи да ће људи којима је слику о Србији формирао „ратоборни национализам” Слободана Милошевића, можда бити заинтересовани да чују да је у претходним сезонама Београдска филхармонија извела серију концерата посвећених прославама Нове године различитих култура (јеврејске, кинеске..), промовишући мултикултурализам, и сарађујући са осталим балканским оркестрима у Хрватској и Словенији. Такође, подсећа да је оркестар ангажовао много више жена диригената од осталих ансамбала у претходним годинама, посвећујући циклус концерата њиховом раду.
„Музичари у оркестру су млади, а њихова просечна старост је испод 40 година. Један од концерт-мајстора оркестра пробио је границу представе о класичној музици сликајући се за српско издање ’Плејбоја’. Упитан да прокоментарише то, Тасовац је рекао да је други концерт-мајстор, који је мушкарац, био спречен да учини исто јер не постоји српско издање часописа ’Плејгерл’”, пише овај лист.
Истакнуто је да је оркестар имао добробити и од дугогодишње сарадње са диригентом Зубином Мехтом, са којим је први пут наступио 1958, и који им је помогао да у претходним годинама набаве боље инструменте.
Америчка турнеја, додаје се у чланку, обухвата концерте у Чикагу, Кливленду, Вашингтону и Њујорку. Истиче се да је на репертоару и део из балета „Охридска легенда” Стевана Христића, оснивача оркестра и њиховог првог шефа-диригента.
У тексту се наглашава и податак да је Иван Тасовац присуствовао првој геј паради, одржаној након четири године, у Београду, и цитирају његове речи да је то недвосмислена потврда начела да људска права имају примат над свим осталим областима. Текст се завршава тиме што је Тасовац изразио наду да ће успех филхармоније инспирисати и остале институције.