A distinguished scholar of Byzantine architecture, Dr. Svetlana Popović - Mojsilović was a pioneer of archeological research of monastic complexes previously uninvestigated in Serbia. Her study resulted in her major prize-winning publication Krst u Krugu: Arhitektura manastira u srednjovekovnoj Srbiji [Cross in the Circle: Monastery Architecture in Medieval Serbia, 1994].
A remarkable scholar, professor of art history, architectural historian, and conservator of architectural heritage, Svetlana was educated in Belgrade (Serbia, former Yugoslavia) and Birmingham (Great Britain). She authored and co-authored four books and published over fifty articles and scholarly contributions in international and peer-reviewed journals and monographs. Her last article "The Last Hesychast Safe Havens in Late Fourteenth and Fifteenth-century Monasteries in the Northern Balkans" was issued this March in Zbornik Radova Vizantološkog Instituta XLVIII (2011). Among many honors she received for her work are multiple fellowships at Dumbarton Oaks, Princeton University, and the National Gallery of Art Center for Advanced Study in the Visual Arts and several awards for best conservator's practices and protection of historical monuments.
.Svetlana Popović worked at the Institute for the Protection of Cultural Monuments of Serbia as an architect-conservator, and has taught at several colleges in the United States, including Prince George Community College in Maryland, where she earned full professorship. She served as the councilor for medieval architecture for the Institute for the Protection of Cultural Monuments for the City of Belgrade, the representative to the European Committee for Cultural Heritage, Council of Europe, Strasbourg, France, and the member of the U.S. Committee of the International Council on Monuments and Sites, U.S. Committee.
A great promoter and supporter of architectural studies, she organized exhibitions, colloquia and numerous panel discussions, including the round table on Monasteries and Monasticism in the Balkans for the 22nd International Congress of Byzantine Studies held in Sofia last summer 2011. She lectured in Austria, Canada, France, Greece, Russia, the United States, and former Yugoslavia. More information about her scholarly work until 2007 is available at the International Archive of Women in Architecture [http://lumiere.lib.vt.edu/iawa_db/view_all.php3?person_pk=2470®ion=&table=pubs&cSel=]
Svetlana Popović shared generously her vast knowledge, effortless grace, and sharp wit. Many of us will remember how she encouraged us to pursue our "Byzantine dream." Her homes, both in Washington D.C. and in Belgrade, were always open to friends and colleagues. Her long-time professional dedication was focused on the conservation and restoration of historical buildings and sites. In her own words, her role models were anonymous medieval architects, whose buildings outlived them. Her search for "lost architecture" on the archaeological site was always the most exciting part of her work, she said, aiming to present historically grounded restoration and presentation of the sites.
Svetlana Popović's remains were transferred from Washington, D.C. where she resided, to her native Belgrade, Serbia. She is survived by her husband Darko and their son Rastko. Numerous friends and colleagues will miss her dearly.
Благо српских фресака
Изложба реплика фресака Византије у галерији Принс Џорџ колеџа, међу којима су неке од најлепших и највреднијих из српских средњовековних манастира, привлачи ових дана пажњу стручњака и шире публике у региону америчке престонице. Аутор изложбе под називом "Моћ слика у Византији" је рођена Београђанка, професор Светлана Поповић-Мојсиловић, која на овом државном колеџу предаје историју уметности. Њена књига и докторска дисертација "Крст у кругу" о архитектури српских средњовековних манастира и данас се може купити у некој од београдских антикварница, а професорка Поповић спада у малу групу америчких стручњака који се посвећено баве византологијом.
– Изложбу сам посветила првенствено мојим студентима. Иако они слушају византијску уметност на средњовековном курсу, то је њима ипак страна област. Монументално сликарство Византије су зидне слике које не могу да се донесу у галерију. Једина могућност је била да се пронађу копије фресака у природној величини, и да буду музејског квалитета. Срећа је била што у Америци постоје две збирке фресака, што српских што са територије Македоније и Грчке. Тако сам успела да направим изложбу, добивши материјал из архива Дамбартон Оакса, из Вандербилт галерије универзитета у Нешвилу, и из приватних колекција. То су ремек-дела средњовековне ликовне уметности, од 11. до 15. века.
На предавањима, која сваког понедељка прате ову изложбу, гостују најбољи професори познаваоци Византије у САД?
Овде у Вашингтону публика није до сада имала прилике да види ниједну изложбу српског и византијског монументалног сликарства, па сам желела да се шире и свестраније упозна смисао те концептуалне хришћанске уметности која је обележила целу цивилизацију... Професори који уз изложбу држе предавања су стручњаци светског гласа, најбољи познаваоци Византије, са Принстона, са Џонс Хопкинса, Јужнометодистичког универзитета, из Дамбартон Оакса, итд.
Да ли су сви ти професори свесни стања у којем се налазе српски манастири на Косову, да ли су забринути за судбину тог уметничког блага?
Свакако. Не само на овој серији предавања, већ и пре годину дана на америчкој годишњој византолошкој конференцији поставило се питање споменика на Косову. Чак је и једна цела секција била посвећена манастиру Дечани, оног момента када је био уписан на листу светске баштине после готово деценије чекања, јасно, из политичких разлога. Византолошки кругови су упознати са ситуацијом и јако су забринути, али то, наравно, не значи да шира јавност и публика зна о чему се ту ради. Понекад није лоше и њима отворити очи у оквиру стручних и професионалних предавања посвећених тој уметности. Јер, ако у оквиру целог развоја српске културе, од формирања државе у средњем веку па до данас заиста постоји оно чиме ми пробијамо светске баријере, и уписујемо се на листу интернационалних вредности, онда је то наше средњовековно сликарство византијске духовне културе.
Да ли смо ми успели да сачувамо то наше непроцењиво благо?
Косовски манастири су у страшној ситуацији. На срећу, кључни косовски споменици уписани су на листу светске културне баштине, а то значи да уживају статус међународног културног добра, да могу да добију средства за заштиту и обнову, а покушај њиховог скрнављења изазвао би осуду целокупног културног светског мњења.
Шта се дешава са манастирима ван Косова?
Чини ми се да у последњој деценији постоји тенденција неодговорности када је у питању средњовековно културно наслеђе. Мислим ту, нарочито, на средњовековне објекте који су чинили целину манастира. Те грађевине су код нас откривене као археолошки остаци. Значи, то нису стојеће грађевине под кровом. Запањена сам, на пример, шта је урађено са манастиром Милешева. Недавно сам на сликама видела најновије радове који су се изводили у организацији, ваљда, самог манастира, и то је страшно. То је девастација средњовековног наслеђа. Над средњовековним археолошким остацима, или чак над просторима који још нису археолошки ни обрађени ни дефинисани, подигнуте су потпуно нове грађевине, такозвани манастирски конаци који су, и својим изгледом и својим положајем, уништили средњовековно наслеђе које тамо постоји. Ако изнад средњовековних слојева градимо нови објекат који захтева и инфраструктуру, као што је водовод, канализација, струја, то је копање кроз археолошке слојеве. Запањена сам новим архитектонским неукусом који је преобликовао нека постојећа здања у Милешеви.
Ми много причамо о нашем средњовековном културном благу, а ни сами о њему не знамо довољно, нити смо спремни да се његовој заштити посветимо озбиљније и стручније?
Чула сам и за полемику која се води око Галерије фресака. Просто не могу да верујем да Београд хоће да затвори ту галерију кад се овде у белом свету реплике тих фресака чувају као благо. Оне имају значај и у едукативном смислу, али је њихово постојање неопходно и за даља стручна проучавања. Да не говоримо о томе да су фреске из Богородице Љевишке, које су уништене у несрећним догађајима на Косову, сада добиле статус оригинала којих више нема. Оне би морале да заузму важно место у београдским галеријама. Реплике имају велики значај и за странце и за наше људе који немају времена да обилазе манастире а хтели би да се упознају са средњовековним монументалним сликарством. То би им могао бити подстицај да после тога крену у обилазак манастира. Београдски рестауратор Зденка Живковић је један од најбољих кописта у светским оквирима. Она је цели свој век посветила сликању фресака из манастира, употребљавајући старе технике и пигменте. Стручњаци су задивљени квалитетом њених копија.
Како су реаговали студенти и публика на ову изложбу?
Професори који су дошли да предају су одушевљени, назив "Моћ слика у Византији" сасвим одговара јер ово су монументалне слике музејског квалитета из Сопоћана, из Нереза, из Краљеве цркве у Студеници, Каленића, Грачанице... За публику која мало зна о Византији штампали смо популарно урађен каталог, а кад посетиоци виде величину монументалног сликарства, остану без даха. Нема особе код које те фреске нису подстакле неко осећање. Може на прсте да се изброји колико је било изложби Византије у Америци у последњих педесет година. То су биле изложбе у Метрополитену, где су донесени оригинали. Али, монументално фреско-сликарство није било представљено јер је то и немогуће.
Зорана Шуваковић
објављено: 23.02.2007. ПОЛИТИКА
