A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Ми и даље припадамо ”византијском културном комонвелту”

Божићњи интервју са епископом лосанђелеским и западноамеричким Максимом

Дневни лист Данас, 7. јануар 2021.


Како је Србија, чија је средњовековна држава духовно и културно припадала “византијском комонвелту”, тек после другог поџамљења Свете Софије прошле године добила “једину књигу” о овој светињи, чији сте Ви преводилац, а Епархија западноамеричка издавач?

Иако је српска византологија дуго била једна од водећих у свету, ипак се десило да до прошле године о Светој Софији нисмо имали ниједну књигу на српском језику. Међутим, има код нас доста разних осврта на њу, па је један српски посланик у Цариграду с краја 19. века рекао да је Света Софија много богатија српским успоменама него што то данас историја наша зна. Утешно је што су архитекте светосавског храма на Врачару – пројекат је архитекта Александар Дероко сачувао од нациста у земљаном поду своје куће – ту празнину надокнадили тиме што су се угледали на непоновљиву Аја Софију. Уместо књиге, ето, добили смо један стваралачки зиждитељски ”препис” Велике цркве, што није мало, мада нисам присталица копирања ни преписивања. Сматрам да ми и даље духовно и културно припадамо “византијском културном комонвелту”, према кованици оксфордског византолога Димитрија Оболенског. У данашњим условима, то је онај миље који подстиче на стваралаштво и новину. И ако се понекад од њега удаљимо, неке искре ипак покажу да се враћамо том теолошком топосу, који није само место на мапи.

За Милорада Павића, Ивана Лалића, Гојка Ђога, Стјепана Митрова Љубишу, Предрага Ристића и многе друге, Константинопољ је био и остао центар Васељене, а Аја Софија – храм над храмовима. Кажу да Павић никада није преболео пад Цариграда. Добро је знао да смо од Ромеја добили везу са традицијом свих традиција, а то је цела једна култура, писменост, књижевност, појање, Ћирило и Методије, Хиландар итд. Ктитор цар Јустинијан је по предању рођен на данашњем Косову, у Улпијани (Липљан), близу предивне Грачанице, и то у доба када су Срби почели да долазе у Византију. Ава Јустин Поповић је говорио да смо ми ”вечни дужници светој Византији за све вечне вредности које имамо у нашој историји, и у нашим душама”. За византијску мисао је говорио да је то “грандиозна богомисао, света и богоцентрична, и увек гладна Оваплоћенога Бога Логосa”. To изненађујуће осмишљење постојања, света и историје које нам је даровала Византија дужни смо да оваплоћујемо у савремени начин живота, односно у нови цивилизацијски предлог.

Шта је било пресудно да преведете баш ову књигу нефролога из Атине  Хараламбоса П. Статакиса, објављену још 1997, у којој су испреплетени архитектура, уметност, историја, духовна и светлосна мистика задужбине цара Јустинијана?

Статакис је био човек изузетне естетске и духовне осетљивости и са њим сам се дружио док је писао књигу о којој је реч. Он је поникао из аутентичног предања које се темељило на традицији o којој говоримо. Уочио је да су код пројектовања и изградње Аја Софије коришћена најбоља знања из теологије као и за то доба најмодернији научни увиди математике и физике. Света Софија је идеални пример синтезе лонгитудиналне (латинске, западне) базилике и централне (крстасте, источне) базилике. Пре њега сам о Светој Софији слушао од наших архитеката Предрага Ристића и Љубише Фолића… Пре ове књиге, речи ”Света Софија” у мојој српској души носиле су топлину подсећања на зближеност наше заједничке православне балканске породице. После ње, препознао сам да осмишљење живота које нам је кроз дар писмености пружила Византија нема везе са утопијским конструктом или идеолошким „убеђењем“, него са начином на који се „додирује“ заједничка нада за животом слободним од пропадљивости. То се одигравало у заједничком историјском телу цивилизације и културе са којом су нас повезали Немањићи. Средњовековна Србија је као чедо Велике Цркве, остварила такво сродство духа и трајну везу са Мајком Црквом, да јој је она даровала издржљивост преживљавања и обнове.

Превод те књиге на српски ме је удостојио и особите части да саучествујем не само у континуитету него и у једном новом заквашéњу које се крајем последњих деценија одвијало у Србији, са предводником у св. Јустину Поповићу и његовим настављачима. Лично „једрење ка Византији“, у духу ирског песника Вилијама Батлера Јејтса, који је жудио “за светом куполом Св. Софије”, омогућило ми је да схватим да је тријумф ромејске католичности – тријумф крста и васкрсења.

Да ли је уопште могуће одгонетнути “тајну” Свете Софије којом су подједнако били опседнути како православни свет средњег века, тако и сви освајачи Цариграда у прошлости, а ту опседнутост показују и савремене турске власти, које су је по други пут прогласиле за џамију прошлог лета?

Ствар није у томе да се она одгонетне до краја, јер је то и немогуће, али је важно да то свако од нас покуша лично да учини. Аја Софија је образац хришћанске архитектуре и чуди ме то што њен стил није заступљен у нашој новијој архитектури. Отомани су такође поштовали ову цркву, дивили јој се и нису могли да издрже док нису у њој почели поново да се моле.

Подједнако важно за то одгонетање јесте ново откривање Аја Софије и ”превођење” тог искуства у конкретни предложени израз, способан да се постави наспрам безизлаза тренутне цивилизацијско­културне „парадигме“ која је на заласку. Тај против-предлог видим у стварању једне црквено-друштвене динамике која ће оно примљено са Запада претворити у аутентичну перспективу. Можда на сличан начин ономе како је наш средњевековни човек у тај византијски културни оквир уткао мотиве који изражавају историјско и егзистенцијално искуство српског народа.

Чиме се објашњава да нема тог описа, фотографије ни снимка који могу дочарати снагу и дух њеног унутрашњег простора?

Одговор лежи у споју њене сложености и једноставности. Светлост је архитектонска одећа Аја Софије, а како описати светлост? Јер, Света Софија је „у простору одсликавање – путем материјом осуштињене светлости – Богочовека Христа”, по речима владике Атанасија Јевтића. Управо Божић је био празнична слава Аја Софије. У заборављеној књизи „Цариградске слике и прилике” Чедомиља Мијатовића, српског посланика у Цариграду с краја 19. и почетка 20. века, стоји следећа мисао: ”Има речи које као да су очаране, и које кад изговорите отварају вам читав Сезам успомена. Таква је реч – Света Софија!” Он још примећује да се у овој истој цркви молила Богу поетична и племенита душа Стефана Високог.

У књизи се, између осталог, помиње и манастир Хора који је такође као и Света Софија поново од музеја претворен у џамију. Да ли је хришћански свет довољно снажно одговорио на актуелне потезе Турске и зашто се на крају, не рачунајући вербална реаговања, све свело на грчки проблем? Због чега сте уз превод књиге објавили и писмо покојног патријарха Иринеја турском председнику Реџепу Таипу Ердогану?

То обраћање покојног патријарха Иринеја, као глас историјске савести, говори о нашој нераскидивој повезаности са византијским наслеђем. Оно одаје чак и више од оног што се из написаних речи назире. Културни свет је кроз ове поступке схватио да је Ердоганов режим лишен и оне минималне племенитости Отоманске теократије. Међутим, о судбини Хоре и Аја Софије Бог Логос, који се оваплотио ради спасења света, још није изрекао последњу реч. А оне нису само симболи и „метафоре о пореклу“ него и путокази за будућност. Не треба да дозволимо брисање сећања на њих, јер нам се то може вратити као и властити damnatio memoriae. Неопходно је да их изнова, али слободно и ненаметљиво, укључимо у токове нашег модерног живота.

Нама не треба имитирање византијског ”модела” него завештање за нова надахнућа. Уколико се нађе квасац буђења у нашој друштвеној и црквеној самосвести тада ће оно најбоље из Византије бити присутно у нашем животу и када о њој говоримо и када о њој ћутимо.

Какву поуку због Косова и Метохије, а и шире, треба да извучемо из случаја Свете Софије и оног што се  у Турској данас догађа за православном баштином?

Главна поука гласи да поред очувања једног географског простора наш циљ треба да буде и узношење у културни, литургијски свет којим он одише. Наше косовско-метохијске цркве стоје као сведоци и, не узнемиравајући друге, светле, теше, подносе и чекају оне који теже да их забораве или, не дај Боже, продају. Заиста, није поштено причати успаванке о „Европи 21. века“, а затварати очи пред апокалиптичким стањем у појединим српским енклавама.

Господ воли свако биће, али највише се поистовећује са несрећнима. Када човек изгуби нешто болно важно, и покаже се достојним искушења, тада му Бог дарива нешто драгоцено и неуништиво. То се не би могло задобити без оног претходног губитка. Ипак, наше историјско путовање тече не као носталгични ход ка прошлости, него ка Граду који долази.

Шта је Ваша божићна порука верницима?

Једина сила која може да помогне свима, да оживотвори све и да наш глобализовани свет приведе истини, није људска моћ која потчињава и влада над немоћнима, већ сила Богомладенца. А пошто је Дете из витлејемске пећине Бог који је постао човек, тада енигма постојања, драма патње и апсурд смрти имају одговор. Пут самопредавајући се љубави побеђује све, па и нашу индивидуалистичку самодовољност. Таквим путем вреди кренути.


SA

 

People Directory

Radivoje Živadinović

Radivoje Živadinović rodjen је 15. februara 1901. godine u Beogradu, gde је završio osnovnu školu i gimnaziju. Ро položenoj maturi 1919. godine i provedena dva semestra na Univerzitetu u Beogradu otišao је, krajem 1920, па Filozofski fakultet Uпiverziteta u Berlinu па nastavak studija. Na ovom fakultetu - odsek Hemija - odbranio је doktorsku disertaciju "Übеr imidoaether, imido- und oximidothiolaether" 1929. godine. Za suplenta gimnazije postavljen је 1931. godine i dodeljeп na rad kao asistent Tehnološkom odseku Tehničkog fakulteta u Beogradu.

Read more ...

Publishing

Савремени еклисиолошки подсетник о Дијаспори

Историја и анализа тзв. „Америчког раскола“ (1963-1992) и предлози за његово превазилажење

Епископ Атанасије (Јевтић)

У издању Севастијан преса из Лос Анђелеса и Братства Св. Симона Мироточивог из Врњачке Бање, недавно је изашла нова књига Атанасија (Јевтића), умировљеног Владике херцеговачког, Савремени еклисиолошки подсетник о Дијаспори - Историја и анализа тзв. „Америчког раскола“ (1963-1992) и предлози за његово превазилажење.

Текст ове књиге је написан сада већ далеке 1990.године, и до данас био необјављен будући да је само за Синодске Оце Архијереје био намењен ради превазилажења тзв. „Америчког раскола“. Данас, када је тај српски раскол литургијски и административно превазиђен, сасвим је разумљиво и пожељно било да се овај текст предочи јавности.

На молбу Светог Архијерејског Синода, ондашњи јеромонах Атанасије је сва питања везана за болни раскол у српској дијаспори ставио под светлост православне Еклисиологије и Предања, што је био једини начин за њихово суочавање како би се дошло што ближе до зацељивања раскола. Читалац ће приметити како је он савесно и непристрасно проанализирао цело питање раскола и дао целисходне икономијске предлоге за његово решење. Ова књига је резултат његовог савесног христољубивог и црквољубивог рада.

Конкретан резултат Атанасијевог еклисиолошког предлога била је обнова евхаристијског општења и помирења које је постигнуто на празник Сретења Господњег, 15. фебруара 1992. године у Саборној Цркви у Београду, када су Српски Патријарх Павле и чланови Светог Архијерејског Сабора служили са Митрополитом Иринејем (Ковачевићем), дотадашњим епископом у расколу. Коначно, 21. маја 2009. године, Свети Архијерејски Сабор је донео одлуку и о коначном административном јединству Српске Цркве у Северној и Јужној Америци.

Истовремено, ова књига осветљава битно питање Дијаспоре. Дијаспора је пред Православну Цркву поставила два битна проблема: питање провере исправности нашег схватања Цркве, оног које се у последњим вековима код многих од нас усталило, и питање мисије Цркве у свету.

Књига је изашла са благословом Епископа новограчаничког и средњезападноамеричког Лонгина и Епископа западноамеричког Максима.

Књигу можете наручити по цени од $15 код:
Western American Diocese
1621 West Garvey Avenue Alhambra CA, 91803
847 571-3600, 626 289 9061, 626 284 1484 (fax), Email: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
Visit our online store at http://westsrbdio.org/en/sebastian-press/sebastian-press-publications


Contemporary Ecclesiological Reminderon the Diaspora:
History and analysis of so called “American schism” (1963-1992) and recommendations for its overcoming

by Bishop Athanasius (Yevtich)

Recently, a new book by Athanasius (Yevtich), retired Bishop of Herzegovina, was published in Serbian by Sebastian Press of Los Angeles in cooperation with St. Simeon the Myrrh-streaming of Vrnjacka Banja.

This book was written in a now already distant year of 1990. This is its first publishing since the original intent was to have it available only for the hierarchs of the Holy Synod for the purpose of overcoming the so-called “American schism” within the Serbian diaspora. Presently, as the Serbian schism has been liturgically and administratively vanquished, it is understandable and desirable to have this valuable research available to the public.

At the request of the Holy Synod, back then hieromonk Atanasije acceded to collect all relevant documents in reference to painful schism in Serbian Diaspora, placing them in the light of Orthodox Ecclesiology and Holy Tradition, which was the only way to face it properly and bring it closer to healing.The readers will notice how Bishop Atanasije analyzed responsibly, and impartially the whole question of schism, and at the same time provided comprehensive, integral and thorough ecclesial economy, recomendations for solutions.This book is the result of his Christ-loving and Church-loving labor.

A tangible result of Atanasije's ecclesiological recommendation was the Eucharistic renewal, communion, and reconciliation which was established on the Feast of the Meeting of the Lord in the Temple, February 15, 1992. At the Cathedral in Belgrade, His Holiness Patriarch Paul and hierarchs of the Holy Episcopal Assembly celebrated for the first time together since the schism, with Metropolitan Iriney (Kovacevic), up until then, schismatic bishop in Diaspora.Finally, on May 21, 2009, the Holy Assembly made a decission about conclusive administrative unity of the Serbian Orthodox Church in North and South America.

In the same time this book reveals crucial question regarding Diaspora, because ecclesial organization of the Orthodox Church abroad presents itself with at least two problems: a) a check-up of our interpretation and comprehension of the Church, especifically of the last couple of centuries existing convictions, and b) a question of the Church mission in the World.

This book is published with the blessings of His Grace, Bishop Longin of New Gracanica - Midwestern America, and His Grace, Bishop Maxim of Western American Diocese, of the Serbian Orthodox Church for North and South America.

Price $15

Call us today with your order!
Western American Diocese
1621West Garvey Avenue Alhambra CA, 91803
847 571-3600, 626 289 9061, 626 284 1484 (fax), Email: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
Visit our online store at http://westsrbdio.org/en/sebastian-press/sebastian-press-publications