A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Поново о евентуалном пријему лажне државе Косова у УНЕСКО

Агенција Бета је 30. јула 2015. пренела изјаве г. Ивице Дачића, министра спољних послова у Влади Србије, о штетности и неприхватљивости евентуалног пријема лажне државе Косово у УНЕСКО. Са тим изјавама сам се упознао доста касно, тек 3. августа увече, па и свој коментар на њих дајем са закашњењем – тек 5. августа, на дан свесрпске жалости због убијања, страдања и изгона највећег дела српског народа Крајине током злогласне „Олује”. Али тема је и даље актуелна, а биће актуелна и у будућности.

Министар Дачић с пуним правом сматра да би евентуални пријем „Косова” у УНЕСКО био штетан потез, у том предлогу представникâ самопроглашене државице, подржаном, бесумње, од стране њених твораца и покровитељâ, препознаје лукаву намеру присвајања српске православне сакралне и културне баштине и позива Српску Православну Цркву и Српску академију наукâ и уметности да се укључе у дипломатску борбу наше државе за нашу баштину у Старој Србији, како се јужна покрајина вековима звала, и то у међународној терминологији, све док је Броз и његови следбеници нису преименовали, па затим нагрдили накарадном скраћеницом „Космет”.

.

Ви ме питате: „Хоће ли СПЦ и на који начин да се одазове овом позиву министра спољних послова?” Одговарам: хоће, свакако! И без позива, она би то чинила – и већ чини. Министар је у праву у следећем: уместо да Црква, Држава и Академија предузму оно што могу свака понаособ, много је корисније и ефективније да наступе заједно, удруженим снагама, а притом свака од њих у име сопствене незаменљиве надлежности и одговорности – Црква у име свог бића и идентитета, у име слободе вере и савести, у име историјске истине и правде, као и у име општеприхваћених моралних начела и правних норми, укључујући и њена власничка права над свим сакралним добрима и над највећим бројем културних добара; Држава у име властитог идентитета и интегритета, у име српског народа као творца и вековног чувара светињâ и бранитеља трајних белега своје традиције и културе, као и у име норми међународног права и конкретних, важећих одлука Уједињених нација; најзад – не и на последњем месту – Академија у име струке и науке, што ће рећи у име доказаних чињеница и егзактно утврђених датости, у коначној тачки у име цивилизације којој, у заједници европских и других народа, и ми припадамо.

Са своје стране, мислим и тврдим да би Дачићевом триптиху обавезно требало придодати и друге носиоце национално-културне самосвести и јавне одговорности, у првом реду Матицу српску и, нарочито, организације и истакнуте појединце српског расејања са свих меридијана. Узгред буди речено, имам утисак да ни наша држава ни наша јавност нису ни издалека свесне свих могућности и снаге наше дијаспоре, а још мање њене љубави према Отаџбини, уз лојалност и приврженост домовини, односно земљама у којима живи. Зашто је тако, никад ми неће бити јасно. А да је добро, није; без претеривања, ако не трећина, а оно бар четвртина Срба живи у расејању.

Ово је одговор на први део Вашег питања: хоће ли се Српска Православна Црква одазвати апелу г. Дачића? Ево и одговора на његов други део: на који начин ће она то чинити? На овако постављено питање не могу да одговорим сасвим прецизно будући да нисам једини него само један од многих који ће о томе одлучивати. Стога ћу рећи шта лично мислим да Црква може и треба да чини, позивајући и Ваше читаоце да моје мисли прошире, продубе, допуне.

Под један, мислим да наша Влада, у разговорима и преговорима са УНЕСКО-м, у своју преговарачку екипу треба да укључи – у својству органских учесника, а не тек неких консултаната – и представнике Српске Православне Цркве, Српске академије наука и уметности, Матице српске и српске дијаспоре (можда и још понеког). Одличан преседан већ имамо: у бечким преговорима са косовско-метохијским Арбанасима, уствари са Ахтисаријевом екипом, у време владе Воје Коштунице, у нашој делегацији за преговоре – на челу са професорима Леоном Којеном и Слободаном Самарџићем, уз драгоцено учешће професора Батаковића и госпођâ Санде Рашковић-Ивић и Гордане Марковић, као и других дипломата и стручњака – у својству пуноправних чланова учествовали смо и садашњи Епископ рашко-призренски Теодосије и моја маленкост. Органско јединство, благословени дух узајамног поверења и плодна сарадња свих чланова делегације никада неће ишчилети из мог захвалног сећања. Дубоко сам уверен да би такав дух и такво расположење владали и у предстојећим преговорима са УНЕСКО-м, уз напомену да би наша преговарачка екипа за УНЕСКО била још благонадежнија и поузданија јер би у њој, по природи ствари, веома важну улогу играо и професор др Дарко Танасковић, амбасадор Србије при УНЕСКО-у, о чијим интелектуалним и преговарачким капацитетима не треба посебно говорити.

Под два, Српска Православна Црква може – и мора – да, независно од других чинилаца, достави УНЕСКО-у информације и материјале којима располаже, између осталих и недавно објављено издање драгоцене књиге Задужбине Косова на енглеском језику, на неких хиљаду страна, са мноштвом фотографијâ, да, уз много других ствари, врли европски и светски душебрижници у сфери културе виде Богородицу Љевишку у Призрену и онаквом каква је била вековима, чак и за време петвековне турске владавине, а не само онаквом каквом су је у наше дане учинили они који је својатају као своје, „косовско” – ваљда и арнаутско – наслеђе.

Под три, Српска Православна Црква може – и треба – да се обрати свим сестринским Православним Црквама у свету и затражи и њихову подршку како код УНЕСКО-а тако и свугде где се дâ очекивати разумевање за културу и отклон од варварства. Паралелно са обраћањем Православним Црквама, може – и треба – да се обрати и Римокатоличкој Цркви, утицајној у свету и духовно, и политички, и дипломатски, са свешћу да исти онај Ватикан који је у своје време похитао да, пре Немачке, пре САД, пре свих, призна Хрватску и Словенију као независне државе иако се знало да сецесија значи рат, а такозвану и самозвану државу Косово, нимало случајно, не признаје ни толико година после признања од стране Немачке, Велике Британије, САД и осталих који су је, милом или силом, признали. За очекивање је да то обраћање изазове хистерију и дреку извесних, такође самопроглашених, „челик-Срба” и „суперправославаца”, нарочито оних који никада нису ни крочили на свету и мученичку земљу Косова и Метохије, а поготову је нису бранили, ни оружјем ни пером; неки су је, штавише, издали или продали... Притом ће се позивати на исконструисани, идеологизовани лик Светога Саве, игноришући његову реалну, историјску личност, и тврдо укорењену у Православљу и отворену према свима и свакоме. Али то је већ виђено – нажалост, не једампут.

Напослетку, Српска Православна Црква може – и треба – да се обрати и Црквама Реформације, као и другим хришћанским заједницама, а уједно и Светском Савету Цркава и Конференцији европских Цркава, у које је учлањена, и другим екуменским организацијама и међународним хришћанским форумима. Не би било на одмет, бар по моме скромном мишљењу, ни тражење солидарности и подршке од духовних вођа нехришћанских светских религија јер су сви – и Јевреји, и муслимани, и будисти, и многи други – искусили угроженост и крађу верско-културног блага које им припада. Уз све наведено, уверен сам да би многи часни научници и интелектуалци, на Западу и на Истоку, религиозни, верски равнодушни или неопредељени и нерелигиозни, имали слуха за апел Српске Православне Цркве по овом мучном и болном питању.

Ипак, пре и после свега, наша Црква се са молитвеним поуздањем обраћа, и увек ће се обраћати, Оснивачу и Глави Цркве, Господу и Спаситељу, Богочовеку Исусу Христу, небеском Оцу, Његовом и нашем, и Светоме Духу Његовом. Господ увек помаже ако има коме, имао је обичај да каже блаженопочиши патријарх Павле.

Напомена:

Новинар Политике, г. Димитрије Буквић, доставио ми је 31. јула текуће године изјаву министра спољних послова г. Ивице Дачића којом он, између осталог, позива и Српску Православну Цркву „да се прикључи дипломатској борби за очување српског културног наслеђа на Косову и Метохији, поводом најаве да би Косово могло да постане члан Унеска”, и затражио од мене коментар те изјаве, односно одговор на питање: „Хоће ли СПЦ и на који начин да се одазове овом позиву министра спољних послова?” То сам и учинио, и то у своје лично име, а не службено, у својству портпарола Српске Православне Цркве. На први део питања одговорио сам потврдно, а о могућим начинима учешћа Цркве у часној, али изузетно тешкој борби за правду и истину изнео сам искључиво „шта лично мислим да Црква може и треба да чини” (подвлачење моје), нагласивши да „не могу да одговорим сасвим прецизно будући да нисам једини него само један од многих који ће о томе одлучивати”.

Нажалост, моја добра воља је злоупотребљена, а моја основна порука директно фалсификована, очигледно у служби јефтиног сензационализма, било „заслугом” самог новинара било, што је вероватније, „заслугом” његових уредника. Одбацивши мој наслов („Поново о евентуалном пријему лажне државе Косова у УНЕСКО”), недвосмислено јасан, надам се, Политика ставља наслов који уопште не одговара тексту на који се односи: „СПЦ тражи од Ватикана да заштити српску баштину на Косову”, а таквога тврђења код мене уопште нема; ја само кажем да, по мени, наша Црква треба да затражи подршку најпре од сестринских Православних Цркава, затим и од инославних, почевши од Римокатоличке као највеће и најутицајније, а после њих и од одговорних представника нехришћанских светских религија и од људи добре воље, било да су верници било да су агностици или чак атеисти. Ја истичем и потребу активирања српске дијаспоре у процесу одбране светињâ и културних добара, а приређивачи мог текста у Политици тај део хладнокрвно изостављају.

Све у свему, мој текст је тако испретуран и неспретно скраћен, да не кажем искасапљен, и сведен на обраћање Ватикану као главно, ако не и једино важно, као да се и хтела што пре постићи хистерична реакција самозваних „челик-Срба” и „суперправославаца” коју сам као очекивану и сâм најавио и која је одмах уследила. Веома жалим због оваквог третмана мог текста у Политици. То нисам очекивао, а очекивао бих од неких других листова. Ако је био предугачак за један број Политике, могао је бити објављен у два наставка; и иначе ће се на ову тему још писати и писати. Да би јавност имала потпуни и прави увид у мој став по овом питању, овде је мој текст дат у целости и у његовом изворном облику.

Епископ бачки Иринеј

Извор: СПЦ


SA

 

People Directory

Đorđe Nikolić

Đorđe Nikolić (1949) je osnivač (1974) i član Upravnog odbora poznatog Čikaškog centra za poeziju u kome svakog meseca već 33 godine pod okriljem jednog od najvećih muzeja na svetu, čikaškog Art instituta, nastupaju najveći američki i svetski pisci, čime je uveo u redovan repertoar i srpsku ćirilicu i srpske književnike koji gostuju u programu.

.

Read more ...

Publishing

Treasures New and Old

Writings by and about St. Nikolai Velemirovich

Before us is a book about a theologian, a minister, a missionary, a writer, a poet, an apostle, a saint, a man of dialogue: this book is about St. Nikolai Velimirovic, Bishop of Ohrid and Zhicha (1880 - 1956), who along with his many other attributes is regarded, with good reason, as an Enlightener of the Americas, The renewed interest in this man and his works has resulted in the materialization of this book for English-speaking readers who wish to become acquainted with this extraordinary person. The collected texts provide an extensive over view of his life, present important testimonies about his personality, and offer essential insights into his theology. The authors penetrate the depths of his thought with remarkable precision and also elucidate his actions. The authros agree that the appearance of Nikolai Velimirovich marks an era of change in the ecclesiastical and theological paradigm as a result of his spirituality, ecclsiastical work, and theological position.