Peter D. Bubresko, professor emeritus, fell asleep in the Lord December 3, 2006. He was an associate professor of French literature & language at Texas Tech University, Lubbock, Texas, which he joined in 1964-77. He earned his B.A. in 1933 and his M.A. in 1935 from the University of Belgrade. He also studied at the University of Grenoble in France (1933-34). He was a recipient of a scholarship from the French Government (1936-39), he studied at Sorbonne under the guidance of Paul Van Thiegen. He prepared in Paris a doctoral thesis on Yovan Dutchich, a study interrupted by WWII. He taught seven years at the junior college level in Yugoslavia and West Germany and later in the United States at St. Olaf College, Northfield, Minn (1960-63).
.Prior to entering the teaching profession in the United States he was one of thirteen Serbian leaders elected at the all-Serbian Congress in Chicago (1947) as a member of the Serbian National Central Committee in exile. Shortly after his arrival in the United States (1950), he became the executive secretary of the Serbian National Defense in Chicago, Illinois and editor of its daily organ "Liberty". From 1963-64, he did graduate work in the Contemporary French Novel at Laval University in Quebec, Canada on a grant of the American Lutheran Church of America. A commander in the army of General Draza Mihailovich, he took part in the salvation of twelve American Air Force officers shot down by Germans over Yugoslavia. He was born on February 26, 1910 in Srez Trebinje, Bosnia/Hercegovina, Yugoslavia. He is survived by Louise, his wife of 50 years. He is also survived by his son, Dragan; three grandchildren, and three great-grandchildren. Peter was laid to rest at the Serbian Cemetery in Colma, California. (Published in Orange County Register Dec 6, 2006)
From Find A Grave
Петар Бубрешко је рођен 1910. године у Требињу, умро је 2006. у Сједињеним Државама. Био професор књижевности и командант позадинске службе уТребињском корпусу, Југословенске војске у отаџбини за време Другог светског рата.
Петар Бубрешко је завршио гимназију у Сарајеву. Студирао је у Београду и Греноблу, а на Сорбони у Паризу је студирао упоредну књижевност, као стипендиста француске владе од 1936. до 1939. Тада је спремио докторску тезу "Јован Дучић и Французи", није успео да је одбрани због избијања Другог светског рата. Петар Бубрешко је био професор француског језика у Требињској гимназији од 1940. до1941.
За време априлског слома прелази у Бококоторски залив. После првог усташког геноцидног таласа, враћа се у Требиње, али га усташе хапсе. Био је три месеца у дубровачком затвору. После изласка из затвора ступа у четнике. Вршио је позадинске дужности у Требињском корпусу. Постаје шеф четничке пропаганде у Требињу и уредник "Гласа Косова". Касније је постављен за команданта Требињског среза, добио је чин капетана, али без писменог указа. Професор Бубрешко преживљава босанску голготу 1945. Године 1945. херцеговачки четници повлаче се према савезницима у групи војводе Павла Ђуришића. Тако се и професор Бубрешко са најмање 200 херцеговачких и црногорских војних и политичких првака, којима се прикључио и академик Драгиша Васић из Врховне команде, обрео у усташком концетрационом логору Стара Градишка. Бубрешко је заједно са капетаном Милошом Курешом успео да побегне, пред само погубљење.
У Аустрији и Немачкој борави у бројним избегличким логорима. 1950. године добио је папире за САД. Јован Ђоновић и Петар Бубрешко 1951. године објављују три посмртна дела Јована Дучића: "Стаза поред пута", "Моји сапутници", "Јутра са Леотара". Године 1953. постаје извршни секретар одбора Српске народне одбране у Чикагу, члан Уредничког одбора листа "Слобода" и Епархијског савета. На овим дужностима остаје до 1957, када се сели у Калифорнију, где ступа у брак са Лујзом (Лепосавом) Радановић. Године 1960. Петар Бубрешко је постављен за професора француског језика и књижевности у Сент Олаф Колеџу у Нортфилду, у Минесоти. Одатле, као стипендиста Лутеранске цркве у Америци, одлази у Квебек, где на канадском Лавел универзитету студира савремени француски роман и поново ради на докторској тези "Јован Дучић и Французи". Међутим, због „борбеног српског патриотизма" Јована Дучића, утицајни католички лоби на овом универзитету не признаје рад професора Бубрешка. Ипак, постаје професор на Тексашком универзитету 1963. године. Предавао је француску књижевност до 1977. године, када је пензионисан. Умро је у 96. години.
From Wikipedia
Петар Бубрешко - Сећање на Јована Дучића
Незаборавни доживљаји
Као студент био сам срећан да упознам Јована Дучића у његовом родном граду. У то доба, славан песник био је засновао замашан план о обнови завичаја, оживљавању његове прошлости и развитку. Подизање споменика Његошу, дело Тома Росандића, и требињским мученицима, повешаним за време Аустрије, обележавало је значајан почeтак. Изградња библиотеке и музеја у току наговештавала је културни полет. Око три хиљаде књига, велики број првих издања у старим, оригиналним повезима, већ је стигло. Очекивала се и уметничка галерија историјске вредности. Такође и известан број разних објеката, намењених улепшавању града. Предвиђена је била и "алеја великана".
На дрвеном бедему уклесана је мраморна плоча са сажетим животописом Јелене Анжујске, која је имала дворац у околини. Предстојало је одкопавање затрпаног јарка, куда је Требишњица отицала, који је штитио град од непријатељске најезде. И два покретна моста, на улазу и излазу тврђаве. Црква светог Преображења била је украшена средњовековним фрескама, што јој је придавало историјски колорит. Све те принове, у изградњи и изгледу, изискивале су огромне напоре, те је Дучић узастопно проводио лета у Требињу, где је надзирао радове од јутра до мрака. Тада сам се одушевљено прикључио у тај препородни подухват, што је славни Требињац ценио. Приликом посете нашем дому, Дучић ми је посветио своја тек издата дела. После завршених студија запослио сам се у месној гимназији, како би могао да припомажем израсту насеља на обали понорнице.
Негде под рану јесен, 1937. године, затекао сам се у Београду. Тада сам посетио Дучића у хотелу "Српски Краљ", где је очекивао наименовање за амбасадора у Букурешту. Да не би додијавао, два-три дана нисам га обилазио. При поновом виђењу прекорио ме је и рекао да сваког јутра дођем. И тако је било неколико недеља. Након разговора у хотелу шетали би на Калемегдану, понекад и у граду...
При наглом осврту на судбину отаџбине, угрожену од подземних непријатеља, рекао је одлучно: "На нашој земљи има неколико душманских плоча. Ако их на време не разбијемо оне могу да постану надгробне плоче српском народу."
Када је позван у Председништво Владе, на моје велико изненађење, повео ме је у министарство. При доласку замолио је чиновника да младог пријатеља смести за време службене посете, што је овај веома љубазно учинио у читаоници. Једног сунчаног дана одвезли смо се на Авалу...
Тако су протицали београдски јесењи дани у присном додиру са великаном српске књижевности. Та сећања ни данас не бледе и поред скоро шест прохујалих деценија, судбински заковитланих.
У лето 1937. године, моја рођака Милка Радојичић и ја, долазећи из Париза, посетили смо Јована Дучића, југословенског посланика у Риму. Ту смо као његови гости провели десетак дана. Разгледали смо градске знаменитости и уживали у свакодневном сусрету са домаћином, који нас је сроднички дочекао. Ти дани не дају се ни описати ни опевати. И данас зраче заносно.
Једног дана при сусрету са Дубровчанином Соргом, југословенским послаником у Ватикану, одушевљено је рекао: "Ово ти је наука, а ово филозофија", имајући у виду докторат Милке Радојичић, као и моје студије савремене књижевности на париском универзитету, где смо обадвоје били стипендисти Француске владе три године. "Данас је више Требињаца на Сорбони него Дубровчана", додао је живахно.
Уочи поласка Дучић нас је изненадио: дао нам је свој ауто, званог "Египћанина", и шофера Италијана да нас одвезе све до Требиња. Из Анконе забродили смо у Задар, где нас је дочекао југословенски конзул. Одатле смо, преко Биограда на мору, наставили кривудавим, живописним путем до Сплита. И ту застали неколико дана код сродника Стева Перовића, банкара. Долазак у Требиње био је заиста догађај и за нас и за грађане, благодарне своме прослављеном сину.
