Потомци Срба који су почетком 19. века, у време златне грознице, кренули на Дивљи запад, надалеко се чују док прослављају православни Божић. У Џексону, граду у Калифорнији, после литургије, пуцњавом из кратких и дугих цеви обзнањују рођење Христово.
У недељу, у Џексону, и то у реци, крштен је амерички фотограф Лари Ангијер, који је својим фото-апаратом међу првима овековечио слављење Божића уз рафалну паљбу. Уз присуство великог броја верника и радозналаца, Лари је постао први православни каубој. Кум на крштењу био му је иконописац Милоје Милинковић, који је осликао цркву у Џексону.
А крстио га је старешина Цркве Свети Сава Марко Бојовић.
После изласка из реке, Лари је постао Лазар.
Американац је први пут упознао припаднике српске заједнице, запањивши се док их је посматрао како излазе из цркве, а потом пуцају у ваздух. Кад их је нешто боље упознао, рекао је:
– Само код Индијанаца и Срба гладан човек може да се наједе.
Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година 20. века, у локалним новинама у којима је радио, писало се о необичној српској прослави Божића. Потомци трагача за златом, настављали су традицију предака, који су тако прослављали највећи хришћански празник у време када су, наоружани револверима и пушкама, шетали кроз градић који се брзо ширио као нови елдорадо.
Лари Ангијер их је фотографисао и те фотографије из локалних новина убрзо су заинтересовале Америку. Американца је, затим, заинтересовало и нешто друго. Српски Божић прославља се две недеље касније од оног у децембру, који обележава већина Американаца. То му је било занимљиво и зато је почео да разговара са овим људима, да их фотографише и упознаје.
Сазнао је да је Црква Светог Саве у Џексону, поред које је толико пута пролазио, стара више од 100 година и то га је привукло да уђе и упозна за њега нови, непознати свет.
Тако је сазнао да, осим ватреног Божића, православни Срби имају и древне цркве и манастире, осликане чудесним иконама.
Лари је лако склопио пријатељство које га је одвело у постојбину пуцача из Џексона. Када је упознао Милоја Милинковића, није знао ни реч српског. Ни Милоје није бриљирао на енглеском језику.
Али, обојица истих година, истих интересовања, одрасли у местима стотинак километара удаљеним од великих градова, брзо су пронашли начин да се споразумеју. Иако потичу из различитих култура, спојила их је уметност. Милоје је осликавао Цркву Светог Саве у Џексону, а Лари је фотографисао. Тако су постали пријатељи.
Милоје је позвао Ларија да фотографише и друге православне цркве у Америци, у Либертивилу, Индијани... Остали су у контакту годинама. Једном приликом, Милоје га је позвао у Србију. Лари га је послушао и 2009. године кренуо на путовање које му је променило не само живот, већ и веру.
Први пут је тада изашао из Америке. Са Милојем и његовим пријатељима обишао је Опленац, манастире Манасију, Жичу, Раваницу, Градац. Његов фото-апарат овековечио је лица и пределе из Београда, Смедерева, Врања, Новог Пазара...
„Шкљоцнуо” је и насмејаног деведесетдвогодишњег Хамила у Дугој Пољани, који чува своје стадо поред магистралног пута. Његов апарат нишанио је продавницу мешовите робе у Брњици где трговац за пултом и даље услужује муштерије. Сликао је коњске таљиге на улицама Сјенице.
Између залеђене земље и далеких облака ухватио је у свој кадар средњовековне манастирске цркве, озарена лица монаха, дим из кандила и службу у цркви, фотографисао тужне старце у напуштеним селима... Својом искреношћу и отвореношћу стекао је поверење људи из цркве и постао наш Американац, незванични хроничар живота српских светиња у САД.
Посебан утисак на Ларија оставио је манастир Милешева. У монографији објављеној поводом осам векова постојања овог манастира нашле су се и његове фотографије, које су изложене на изложби под називом „Православље у Америци”. Видела их је и београдска публика. Лари је упознао и владике СПЦ. Фотографију са епископом Јованом шумадијским има и на свом фејсбук профилу, док је западноамеричког владику Максима, са Миливојем, возио са аеродрома.
Питање је шта ће догодине, за православни Божић, учинити Лари. Хоће ли прво потегнути револвер или фото-апарат?
Извор: Политика
