A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Миљанова унука - Стаљинова прија

Како је чојство и јунаштво утицало на Френка Лојда Рајта, најславнијег архитекту 20. века. Син Френка и Олгиване Рајт, Вес, четврти муж кћерке совјетског диктатора Светлане Алилујеве.

ИСТОРИЈА је већ била крупним словима забележила име Френка Лојда Рајта, као једног од првих оснивача модерне архитектуре, када је у његов живот ушла Олгивана (Олга Ивановна Лазаревић), унука великог војводе Марка Миљанова, која је у Талесину, у далекој Аризони, заједно са славним супругом, основала чувену Рајтову фондацију, једну од, можда, најчувенијих школа архитектуре на свету.

Из Црне Горе је отишла као седмогодишња девојчица почетком двадесетог века, када се у Америку одлазило са књажевским пасошем. Животна путања ју је из Медуна одвела у Београд, потом у Русију, а одатле у САД, где ће заувек везати своје име за име једног од најславнијих архитеката света, који ће у једној од својих књига доцније записати: „Душа и инспирација Талисина је Олгивана.“ Том реченицом Рајтов геније је хтео да ода признање својој „највећој инспирацији“ - славној унуци још славнијег црногорског војводе, јунака и писца. И та инспирација учиниће их једним од најпознатијих и најславнијих парова на свету. Касније ће се, кад многе године мину, и сама Олгивана сећати:

Опасна слава

РАЈТ је често понављао: „Никада немојте нарушити склад природе.“ Поштовао је, изнад свега, тле и земљу, камен и дрво. А успех? Успех није волео. Тачније, није волео популарност. Иако је био тридесет година старији од мене, имао је обичај да каже: „Пази, мајко, ми постајемо популарни и славни у свету, а то је веома опасно.“ И ја се слажем с њим. Тамо где почиње слава, ту обично престаје рад.

Када је 23. октобра 1971. на Медуну, поводом седамдесете годишњице од смрти Марка Миљанова, отворен музеј овог великог црногорског војводе и писца, свечаном чину отварања присуствовала је, поред многобројних уметника и других званица, и Олгивана Рајт. Повукло ју је носталгично сећање на свог великог претка, чије је капитално дело „Примјери чојства и јунаштва“ често знала да чита и пред својим студентима, не могавши у тим часовима да задржи сузе, па је плач често прелазио и на њене ученике.

Они који су тада с њом разговарали, сећају се да је у њеном говору било нечега од оног „тврдог црногорског акцента“, помешаног с емоцијама и давно заборављеним језичким облицима и речима.

- Долазила сам ја и пре неколико година у Црну Гору - објашњавала је Олгивана. - Све бјеше запушћено у Медун. Забоље ме срце е виђох да се људи не сјећају Марка Миљанова, не чувају му дом и успомену. Ово је сад другојаче. Око мене су љуђи, а из њиховија очи видим велико поштовање према дјелу мога ђеда. Ту су гусле, па пјесма. Цијела прошлост црногорског народа и његова будућност сретоше се пред моје очи...

Гости из Аризоне оценили су Музеј Марка Миљанова највишом оценом, истичући да по њиховом мишљењу спада међу неколико најзанимљивијих у свету.

Олгивана више никада није дошла у Црну Гору, на свој Медун. Ипак, до краја живота 1985. године, није престала да мисли на завичај.

Остала су сећања на њу и њену узбудљиву мисији коју је почела као студенткиња чувеног мистика Гурчијева, с којим је у време револуције побегла из Русије у Иран и Турску, а после преко Париза у Америку. А духовне видике проширила је пошто је 1924. године на балетској представи у чикашком театру упознала најславнијег архитекту двадесетог века Френка Лојда Рајта, који је први у грађевинарству употребио армирани бетон и омогућио прави револуционарни узлет у небо облакодера и джиновских грађевина какве су раније биле апсолутно незамисливе.

Право чудо

ТО је чудо, то је чудо - узвикнула је неколико пута Стаљинова кћерка Светлана Алилујева одмах пошто се венчала са архитектом Вилијамом Веслијем Питерсом, званим Вес.

- То је пут судбине. Све се догодило на чудан начин - поновила је малобројним новинарима који су на време стигли на конференцију за новинаре, одржану после свадбене церемоније у Телесину, седишту најславније архитектонске школе на свету, коју је основао Френк Лојд Рајт.

Црвенећи, кршећи руке, уздишући и бацајући молећиве погледе према човеку за кога се управо удала, покушавала је да савлада своју већ чувену бојажљивост и против воље одговарала на питање представника штампе.

- Моја деца? - рекла је спуштајући поглед. - Када сам решила да одем, знала сам да их можда више никада нећу видети. Ипак, овај мој велики бол надокнађен је тиме што сам овде нашла нову породицу и једног изванредног човека. Осећала сам се као код куће још од првог дана боравка у Телесину. А затим, Вес и ја се надамо да ћемо имати своју децу. Наравно, то је у Божјим рукама. Мирис пустиње и сунце Аризоне подсећају ме помало на Црно море. Можда сам се и због тога овде одмах осећала добро.

- Још од почетка био сам дирнут храброшћу и осећајношћу ове жене - објашњавао је архитекта. - Упознати је и заволети је, било је једно те исто. Венчање је дошло као логична последица.

Тако је говорио нови Светланин муж. Четврти. Први је био Григорије Морозов (1945), други Јуриј Жданов (1947), трећи Иван Свандзе (1956).

На празник, у Телесину је приређен пријем за 150 званица. Ту је био и Бил Клоуз, директор локалне телевизијске станице. И нико није препознао Светлану Стаљин, мада није носила црне наочаре, нити је променила фризуру.

- Да тај идиот нисам био ја, него неки од мојих новинара, одмах бих га отпустио - каже Клоуз, гризући нокте од беса због пропуштене репортаже. - Једина утеха ми је то што је ни други нису приметили.

Тек следеће недеље су Светлана и Питерс решили да упознају Олгивану Рајт са својим намерама. Кажу да је она готово заплакала од радости.

КО ЈЕ БИЛА ОЛГА ИВАНОВА ЛАЗОВИЋ ИЛИ ОЛГИВАНА ЛОЈД РАЈТ
ПРАВА ПАРТНЕРКА ЗА ГЕНИЈА

ИЗА сваког успешног мушкарца, стоји успешна жена. А Олгивана Лојд Рајт управо је имала велику улогу у животу Френка Лојда Рајта, најбољег архитекте свих времена.

Рођена у Црној Гори 1898. године, унука српског народног книжевника и војсковође Марка Миљанова, Олгивана (Олга Ивановна Лазовић) је у великој мери помогла свом мужу да оствари своја чувена архитектонска дела. Била је писац, плесачица, композитор, филозоф, учитељица, али и животни партнер генија од 1924, па све до смрти славног архитекте 1959. године.

Као млада школовала се у Русији, где је била ученица и грчко-јерменског филозофа Гурдијева. Рани брак са десет година старијим архитектом није трајао дуго, али је из њега Олгивана добила ћерку Светлану (погинула 1946. године у саобраћајној несрећи). После доласка комуниста на власт у Русији, Олгивана Лојд Рајт одлази у Турску, Француску и на крају у Сједињене Државе. Тамо је 1924. године упознала Френка Лојда Рајта. Како је њихова заједничка ћерка Јована касније причала америчким медијима, била је то љубав на први поглед. Амерички архитекта, овај сусрет је објаснио речима „као да смо били два снажна магнета, која се привлаче“.

С обзиром на то да су обоје званично још били у несрећним браковима, нису одмах могли да се венчају. Ипак, то их није спречило да започну заједнички живот у Висконсину, што је, испоставиће се, био пресудан моменат у Френковој каријери.

Велика љубав и складна веза са Српкињом, најбољем светском архитекти донели су нове и иновативне идеје, које су у светској архитектури оставили неизбрисив траг.

У почетку није било лако, јер су обоје већи део енергије потрошили на покушаје да се „ишчупају“ из старих и заснују своју брачну заједницу. То им је пошло за руком тек 1928. године.

Такође, уследила је и економска депресија с краја двадесетих година прошлог века, што је знатно зауставило градњу широм Сједињених Држава. Брачни пар Лојд Рајт није дозволио да беспарица утиче на квалитет њихових живота. Отворили су школу за архитекте, која је на дуже стазе, имала велики значај у едукацији великих америчких градитеља.

После кризе, Френк је у можда и најсрећнијем периоду свог живота са Олгиваном, пројектовао неке од најчувенијих зграда. У то време је до изражаја долазила и креативност стасите Српкиње, која је писала књиге, колумне у новинама, компоновала песме и плесне драме...

Изненада Френкова смрт 9. априла 1959. године веома је погодила Олгивану. Ипак, Олгивана је губитак поднела као прави војник, што је касније потврдио и њен вишегодишњи пријатељ и психијатар Джо Рурк. Као власник и председник архитектонске фирме и школе, Олгивана је допринела изградњи још много зграда.

Олгивана Лојд Рајт је преминула 1985. године (у 88. години ) у једној болници у Аризони.

Извор: Новости


SA

 

People Directory

Ivan Aksentijevich

Ivan Aksentijevich earned his Medical Doctor Degree from the University of Belgrade, Serbia in 1986. He moved to the United States with his wife Ivona in 1989. Between 1989 and 1996, he completed two post-doctoral fellowships at the National Institutes of Health in Bethesda, MD. He went on and did a residency in Internal Medicine at St Agnes Hospital in Baltimore, MD, and followed this with fellowships in both Hematology and Medical Oncology at Johns Hopkins University Hospital, Baltimore, MD. He is a senior partner and member of the Executive Committee with the Virginia Cancer Specialists, in Alexandria, VA.  He holds the Chair of the Cancer Committee at Alexandria Hospital and is a primary investigator on several clinical trials. His main clinical interrests are in the field of hematologic malignancies.

.

Read more ...

Publishing

Commentary on the Epistles of St. John the Theologian

by Archimandrite Justin Popovich

This Commentary on the Epistles of St. John the Theologian - published now, three years after the blessed repose of Venerable Fr. Justin (on the Feast of the Annunciation, 1979) - was written by the tireless Messenger of Christ forty years ago, in circumstances similar to those in which Christ's Holy Evangelist John wrote his sacred Epistles.

The text of this 93-page soft-bound book has been translated from the Serbian by Radomir M. Plavsic. Published by Sebastian Press, Western American Diocese of the Serbian Orthodox Church, Contemporary Christian Thought Series, number 5, First Edition, ISBN: 978-0-9719505-6-6