Премијера је најављена за 16. мај. Аутор текста је енглеска ауторка Шери Грауберт, која живи и ради у Њујорку. Сценограф је Џон Гонсалес, а костим потписује Александра Стојић Зуровац.
– Бавићу се у великој мери такозваним трачевима и шушкањима као и теоријама завере. Пре свега ме је интересовао Теслин емигрантски моменат у Америци. Зашто баш Њујорк, који данас потроши струје за дан колико и цела Србија за исти тај дан? Шта га је подстакло да баш у Њујорку проживи део живота и колико га је Њујорк инспирисао за све иновације које су настале, каже наша саговорница и додаје:
– Тесла је углађени господин који носи добро скројено одело, али се и не бави много својим изгледом. Покушавам да побијем ту чињеницу. Желим да га направим мало модернијим, јер ако мозак као његов региструје шест пута више него код обичног човека, онда сам сигурна да тај мозак има и осећај за естетику. Мислим да је баш зато његов изглед софистицираног џентлмена, са рукавицама и цилиндром, као и врло лепим штапом остао његов заштитни знак.
На питање којом позоришном естетиком ће покушати да оживи Теслу, Сања Бештић каже да ће познатог научника тумачити млади британски глумац Џејмс Тејлор који збуњујуће подсећа на Теслу.
– Поседује мистичност и харизму коју видим у Теслиним очима. Тејлор је недавно посетио Београд и бавио се јако много истраживањем на тему научниковог живота. Теслу доживљавам као скромног господина којем новац никада и никако није био важан, самим тим је цео концепт заснован на односу њега као иновативног генија и човечуљка Едисона који је само способни менаџер, а никако специјалан на начин на који је Тесла то био. Бити велики обично се огледа у скромности. По свему што сам прочитала о Тесли и после разних мишљења која су дата о Тесли, покушавам само да откријем шта је још карактеристично за овог сувог генија, а јавности није толико познато. Свакако, много се бавимо и моментом љубави у Теслином животу. То је јако важно: како је прва љубав утицала на цео његов живот, или можда како је забрањена љубав инспирисала господина Теслу, каже Сања Бештић.
Представа се бави последњом годином његовог живота и комуникацијом са голубовима. Голубови га враћају у прошлост. Они постају најбитнији људи из његовог живота и у том сновиђењу се одвијају сцене: све што није рекао, а желео је. Све што није видео, а десило се у његовом животу.
„Тај сегмент ми је био јако важан јер је невероватно да су сви велики људи умрли сами. Он је био од оних скромних и ненаметљивих људи који нису направили велики новац на основу своје интелигенције. Веровао је у идеју, дозвољавао другима, попут Рендгена да потпишу његове радове јер је пре свега радио за човечанство. Тај човек, велики Никола Тесла, дисао је за науку и није жело да губи време на овоземаљске ствари. На прозору мог Тесле нису само голубови, већ и магла. Његов крај је у сновиђењу где голубови постају људи, људи који су му обележили живот", објашњава редитељка и додаје:
– Саосећам са њим на више нивоа. Један од њих је потреба да у новом свету прошири видике и закорачи још неколико корака без бојазни да ли је провалија испред. Нисам, сигурно, ни приближно генијална као он, али засигурно знам шта значи причати са голубовима. Често се у Њујорку, једном од најмногољуднијих градова на свету, осећам усамљено. То је парадокс тог града и те енергије. Могу да претпоставим како је било њему. У налету велике емиграције, у моменту када се Њујорк градио и градио, када су многи покушавали, он је успео много тога. Постхумно, он је највећи међу највећима. Зато Тесла светли у мом позоришном мраку.
Б. Г. Требјешанин
ПОЛИТИКА 12. 3. 2013.