The Serbian Cultural Centre in Paris on Friday evening, October 11, 2013, hosted an extraordinary event. A promotion of the book of poetry by Jovan Dučić and an exhibition of unpublished Dučić correspondence was organized by book publishers in cooperation with the Serbian Cultural Centre in Paris. This is a major cultural event of the year because we are marking the seventieth anniversary of Dučić's death by issuing the first bilingual edition translations of poems in French of this prince of Serbian poetry. About the book spoke: literary critic Slavko Maleševic, editor of this edition Ljubomir Mihajlovic, the publisher Bishop Maxim Vasiljevic, a poet Komnen Bećirović, while actor Sasha Petronijević Dučićevu read poetry in French and Serbian.
.
With this literary event there was organized an exhibition of previously unknown and unpublished manuscripts from Dučić correspondence. These materials have already been presented to the City Library in Novi Sad earlier this year (the unknown correspondence along with some original manuscripts of poems Dučića John, in the legacy of Professor Peter Bubreško). The exhibit includes, among other letters, Dučić's report to Milan Stojadinovic , about the interview with Mussolini in Rome 6 August 1935, a letter by bishop Nicholai Velimirović to Dučić 4 February 1932, Skerlić's letters to J . Dučić of 1905, and so on. The event was attended by the Bishop Luka of, abbot Sava of the monastery of Tvrdoš and large audience.
Јован Дучић у Паризу
У Српском културном центру у Паризу у петак вече, 11. октобра 2013. године, одржана је промоције књиге поезије Јована Дучића и изложба необјављене Дучићеве преписке коју су организовали издавачи књиге у сарадњи са Српским културним центром у Паризу. Ради се о великом културном догађају јер смо у години када се обележава седамдесетогодишњица Дучићеве смрти добили прво двојезично издање превода песама на француски језик кнеза српске поезије. О књизи су говорили: књижевни критичар Славко Малешевић, приређивач овог издања Љубомир Михаиловић, затим,у име издавача Епископ Максим Васиљевић, песник Комнен Бећировић, док је глумац Саша Петронијевић читао Дучићеву поезију и на француском и српском језику.
Уз књижевно вече приређена је и изложба досад непознатих и необјављених рукописа из Дучићеве преписке. Ови материјали су већ били представљени у Градској библиотеци у Новом Саду приликом изложбе под називом Јован Дучић кнез српске поезије. Непознату преписку заједно са појединим оргиналним рукописима песама Јована Дучића, који су се нашли у заоставштини проф. Петра Бубрешка, за изложбу су припремили студенти теологије. Изложени експонати обухватају, између осталог, Дучићев извештај Милану Стојадиновићу, председнику министарског савета о разговору са Мусолинијем у Риму 6. августа 1935, писмо еп. Николаја Велимировића Дучићу, 4. фебруара 1932, Скерлићева писма Ј. Дучићу, из 1905, итд. Догађају су присуствовали Епископ западноевропски Лука, игуман Манастира Тврдоша о. Сава и многобројнa публика.
У току вечери Епископ Максим је објаснио историју ове публикације Песама као и то како се непозната Дучићева преписка нашла пред нашим очима. Појављивање ове збирке Дучићевих песама које је у Америци превео проф. Петар Бубрешко, Требињац и француски ђак, омогућила су удруженим подухватом три издавача, Себастијан прес из Лос Анђелеса, Видослов из Требиња и Метохија из Париза. Светлост дана преводи су угледали превасходно захваљујући ентузијазму и посвећености Љубомира и Женевјев Михаиловић из Париза који су приљежно прегледали све верзије Бубрешкових превода и изабрали оне најбоље.
Петар Бубрешко никад није заборавио своје корене ни прелеп српски језик који је био управо језик Дучићевих песама. И то је заправо преводиочев омаж сећању на свог великог земљака и учитеља, који је умро у Америци 1943. године, а пренесен на Црквину код Требиња 2000. године. Ови преводи одговарају двема сврхама: упознати франкофоне читаоце са песниковим делом, и указати част француском и Дучићевом српском – језицима за које су овај велики поета и Петар Бубрешко били пасионирано везани. Проф. Бубрешко је, што широј јавности није познато, на француски језик превео целокупно песничко стваралаштво Јована Дучића, ”Јутра са Леутара”, ”Благо цара Радована”, а на француском је написао и тезу „Дучић и Французи“.
Неопходно је напоменути да је рад на овој двојезичној збирци Дучићеве поезије покренут љубављу и незаборавом покојне Лепосаве Бубрешко. Госпођа Лепосава, удовица професора Петра Бубрешка, преминула је 5. августа 2013. у 88. години живота, месец дана пре штампања збирке. Имала је међутим личну радост кроз прилику да, пет дана пре своје смрти, види радну верзију књиге. Књига је због свега тога и посвећена Лепосави Бубрешко (1923-2013) која је толико желела да ово дело види светло дана.
Очекује се промоција књиге у другим важнијим културним институцијама (САНУ, Матица српска, Министарство културе и Канцеларија за сарадњу са дијаспором), као и на катедри за француски језик.
Српско библиофилско друштво заинтересовано је да објави ову Дучићеву преписку, а Иван Негришорац, Председник Матице српске, који је магистрирао на Јовану Дучићу, веома обрадован открићем необјављене Дучићеве преписке, изразио жељу да се рукописи објаве у Летопису Матице српске.
Петар Бубрешко (преводилац)
Професор француског језика, Петар Бубрешко рођен је у Требињу 1910. године. Студирао је упоредну књижевност у Паризу као стипендиста француске владе од 1936. до 1939. године, спремајући докторску тезу ”Јован Дучић и Французи” коју није успео да одбрани због избијања Другог светског рата. Услед ратних и животних страдања, борби и превирања, у којима је узео активног учешћа као командант Требињског среза, био је затворен у логору Стара Градишка одакле је успео да побегне уочи самог погубљења. Боравећи након рата у разним избегличким логорима по Европи, професор Бубрешко добија папире за САД 1950. године
Јован Ђоновић и Петар Бубрешко већ 1951. године објављују три посмртна дела Јована Дучића: ”Стаза поред пута” -”Моји сапутници” – ”Јутра са Леутара.” До 1957. године проф. Бубрешко је најпре врло активан у Чикагу (извршни секретар одбора Српске народне одбране у Чикагу, члан Уредништва листа ”Слобода” и члан Епархијског савета), а затим се сели у Калифорнију где се венчава Лујзом (Лепосавом) Радановић. 1960. године постављен је за професора француског језика и књижевности у Менесоти. Одатле, као стипендиста Лутеранске цркве у Америци, одлази у Квебек, где на канадском Лавел универзитету студира савремени француски роман и поново ради на докторској тези ”Јован Дучић и Французи”. На Универзитет у Тексасу прелази 1963. године где предаје француску књижевност до 1977. године, када је пензионисан. Умро је 2006. у 96. години и сахрањен је на српском гробљу у Калифорнији.
После промоције књиге поезије Јована Дучића и изложбе необјављене Дучићеве преписке у Српском културном центру у Паризу у петак вече, 11. октобра 2013. године, данас у недељу, 13. октобра 2013. године, у Парохији Светога Саве у Паризу је приређено друго по реду представљање ове књиге. У години када се обележава седамдесетогодишњица Дучићеве смрти добили смо прво двојезично издање превода песама на француски језик овог ”кнеза српске поезије”. О књизи су говорили: приређивач овог издања Љубомир Михаиловић и, у име издавача, Епископ Максим Васиљевић. Дучићеву поезију је на француском читала Зорица Терзић.
Уз књижевно вече приређена је и изложба досад непознатих и необјављених рукописа из Дучићеве преписке. Непознату преписку заједно са појединим оргиналним рукописима песама Јована Дучића, који су се нашли у заоставштини проф. Петра Бубрешка, за изложбу су припремили студенти теологије. Изложени експонати обухватају, између осталог, Дучићев извештај Милану Стојадиновићу, председнику министарског савета о разговору са Мусолинијем у Риму 6. августа 1935, писмо еп. Николаја Велимировића Дучићу, 4. фебруара 1932, Скерлићева писма Ј. Дучићу, из 1905, итд. Догађају су присуствовали Епископ западноевропски Лука, игуман Манастира Тврдоша о. Сава, амбасадор Србије у Француској г. Рајко Ристић, књижевник Коста Христић, историчар Бошко Бојовић и око 200 посетилаца у сали.
A Presentation by Bishop Maxim
Votre Excellence, Mgr Luka,
Chers amis !
Je voudrais commencer par exprimer ma profonde gratitude aux organisateurs de cette soirée exceptionnelle.
L’histoire de ce livre tient du miracle. Il n’aurait jamais existé sans l’intervention divine et la coopération humaine; la coopération notamment du couple Bubresko et du couple Mihailovich – Ljubomir et Geneviève, que je tiens tout particulièrement à saluer ce soir. Leur action a été décisive dans la création de ce livre.
Mais, ce livre existe aussi grâce a la collaboration de trois maisons de publications : Sebastian Press de Los Angeles, Vidoslov de Trebinje et Metokhia de Paris. Je suis vraiment reconnaissant à Mgr Luka, p. Nikola et p. Slavisa et aussi au p. Sava de Monastère Tvrdos en Herzegovine. Nous sommes très fiers de cette entreprise.
Il y a quelques mois, notre modestie a apporté un volumineux dossier qui m'avait été confié, en Amérique, par la veuve d’un professeur de littérature française d’origine serbe, qui avait enseigné dans une université américaine. Premièrement, ce dossier a été examiné et organisé par une étudiante à Novi Sad, Dragana Mashich, contribuant ainsi à l'exposition des manuscrits de Jovan Ducic dans le Centre culturel de Serbie. Il fallait ensuite confier le dossier à quelqu’un capable de préparer le livre pour la publication. On n'avait aucun doute que Mr Ljubomir Mihailovich était cette personne.
Petar Bubresko, dont je voudrais saluer la mémoire, a toujours éprouvé une admiration particulière pour le grand poète serbe Jovan Ducic, un poète de renom, réputé dans tous les pays serbes. Celui-ci était natif, comme le professeur Bubresko, de la belle et fière cité de Trebinje, en Herzégovine, où le culte de l’héroïsme et de la poésie a toujours constitué l’essence de l’âme populaire. Grand admirateur de la culture et de la langue française, comme Jovan Ducic lui-même, le professeur Bubresko (né en 1910) avait étudié à la Sorbonne à la fin des années 30. Après la Guerre, il a trouvé un poste d’enseignant aux Etats-Unis, où il a fini sa carrière dans une université au Texas.
Petar Bubresko n’a jamais oublié ses racines ni la belle langue serbe qui était précisément celle des poèmes de Jovan Ducic. Et c’est en hommage à la mémoire de son compatriote, mort aux Etats-Unis en 1943, que le professeur Bubresko a décidé de traduire ses poèmes en français. Ses traductions des poèmes de Ducic correspondent à un double objectif : faire connaître l’œuvre du poète aux lecteurs francophones et rendre hommage à la fois à la langue serbe de Ducic et à la langue française à laquelle le grand poète et Petar Bubresko étaient passionnément attachés.
Pour conclure, je voudrais avoir une pensée pour la veuve du professeur Bubresko, Leposava-Louise. Elle nous a quittés le 5 août dernier, à l’âge de 88 ans. Mais elle a eu la chance, grâce à notre visite peu avant sa mort, de voir une « version de travail » quasi-définitive de ce livre. On ne peut pas décrire sa joie. Elle savait qu’au bout de longues années de travail et d’épreuves, l’œuvre de son époux allait voir le jour, ici à Paris, où Jovan Ducic, Petar Bubresko et tant d’autres jeunes Serbes ont passé des moments inoubliables.
Ce livre est dédié à Leposava Bubreško (1923-2013) épouse du professeur Petar D. Bubreško qui a tant souhaité que cette ouvre voie le jour.
Merci encore une fois pour cette soirée.
