Као ветеран америчких оружаних снага Никола (Роберт) Тејлор добио је вечну кућу на војничком гробљу у Сарасоти (Флорида). Упокојио се 23. децембра прошле године и дан касније сахрањен је по православном обреду.
– Тата је био диван и племенит човек који се никада није жалио и из своје скромности желео је да буде сахрањен на најједноставнији начин. Опело су обавила двојица српских свештеника, отац Драган из цркве Св. Ђорђа у Клирвотеру и отац Љубиша из богомоље Св. Петке у Орланду. Тата је унапред спремио покров, који је донео са Свете горе и свуда га носио са собом, желећи да, ма где се упокојио, буде сахрањен под њим – каже за „Политику” Милена Тејлор, Николина снаха.
.Тако је са овог света испраћен амерички официр који је због лепе Српкиње променио веру. Крајем прошлог века узео је за руку и преселио се у Србију уочи бомбардовања, а затим носио помоћ нашим збеговима на Космету. Тако је заслужио поштовање свих пријатеља из нове, напаћене отаџбине а Миленин супруг, Тејлоров средњи син Марк (53), све то објаснио нам је током сусрета 2009. године у Чачку кратком реченицом: „Тата је у души Србин”.
Тејлор је као ветеринар са службом у Америчкој војсци 1956. године постављен за контролора квалитета меса које је фабрика „Јухор” из тадашњег Светозарева испоручивала трупама САД на Старом континенту. У Београду је упознао студенткињу Катарину Вранић и сместа га је освојила. Рођена је у Горњем Милановцу, док је везу са Чачком наследила по оцу, официру Краљевске војске и логорашу из Оснабрика и с Голог отока. Венчали су се новембра исте године у америчкој амбасади у Београду, сведок им је био аташе из посланства.
– Нисмо могли да нађемо кума и старог свата. Нина због очеве судбине и чињенице да се удаје за Американца, а ја сам тада у Југославији на раду имао само једног земљака, који је био у неком бродоградилишту у Ријеци – приповедао нам је Никола 2003. године, возећи својом „ладом нивом” помоћ за Србе у Косовској Витини.
Брачни пар је, по венчању, следеће четири деценије провео у САД, где је Катарина гајила синове и радила као предавач у гимназији, а муж пословао у својој струци. Живели су у Луизијани а најдуже у Тексасу, у граду Мекален на Рио гранде. Ту је Роберт 1992. године решио да из протестантизма пређе у православље па је крштен најпре у Мекалену, у Америчкој православној цркви која потиче од Руске заграничне, а затим се обредно венчао с Катарином у истом храму. Свештеник му је на крштењу наденуо српско име Никола, по слави женине фамилије.
У то доба данима је само гледао како супруга пати због рђавих вести из своје постојбине, преломио у себи и рекао: „Ти си овде живела 40 година и хоћу да ти вратим бар четири. Идемо у Србију”. Продао је сав иметак у Мекалену и новац поделио деци, те 18. марта 1997. са Катарином дошао у Београд. Живели су и у Режевићима у Црној Гори, затим у Новом Саду, после тога у Чачку, поново у Црној Гори, још једном у Чачку.
Једног децембра Никола је морао да се растане од своје непролазне љубави, сахранивши Катарину (1934–2009) на чачанском гробљу. Следећег пролећа братија манастира Студенице примила је Тејлора да живи с њима у нашој царској лаври, као први и једини Американац. Касније се ипак вратио на световну адресу и у породицу с Марком, Миленом и њиховом децом у Скели код Обреновца, у кућу снахиних покојних родитеља.
Иза Николе и Катарине остала су тројица синова. Најстарији Хери (54) становник је Батон Ружа (Индијана) и има двоје деце, средњи Марк и Београђанка Милена имају петоро, а Мичел (48) четворо малишана.
– Крајем августа прошле године тата се преселио у Хомосасу на Флориди где живи Мичел, запослен као помоћник хирурга у болници, који га је 2. септембра оперисао. За амерички Дан захвалности у Хомосасу је дошао и Марков старији брат с породицом, па смо се сви заједно после 17 година окупили у Мичеловој кући. Бог је удостојио тату да види своја три сина и једанаесторо унучади заједно. Тога дана дошла су и двојица поменутих српских свештеника који су причестили тату и одржали помен Катарини, на коме смо сви били присутни и заједно у молитви – наводи Милена Тејлор, која ради као преводилац и остала је са супругом и децом да живи у Ситрус Хилсу на Флориди.
Хоће ли сени двоје људи које је спајала велика љубав навек остати раздвојене, на два краја света?
– Надамо се да ћемо једног дана, ако бог да, пренети татине земне остатке и сахранити их поред маме, у Чачку – каже Милена Тејлор.
Гвозден Оташевић
Политика, 18. 2. 2014.
