Више од двадесет земаља у свету, укључујући САД, Русију и Француску, званично је признало да је Турска почетком 20. века извршила геноцид над Јерменима. Рекло би се да је била немогућа мисија да Јерменија, земља са око три милиона становника, однесе тако важну дипломатску победу над 25 пута већом Турском, која је деценијама све чинила да то спречи. Међутим, десило се. Ствари постају много јасније ако се погледа мапа света – видеће се да су парламентарне резолуције о признавању геноцида над Јерменима донете управо у оним земљама где живи бројна дијаспора овог народа.
.Са Србима, изгледа, ситуација стоји управо обрнуто. Рецимо, независно Косово признале су све оне државе у којима је наша дијаспора најбројнија, а и друге дипломатске несугласице приметне се управо на релацији са овим престоницама. То је уочио и премијер Ивица Дачић, када је, на пословној конференцији с нашим људима у расејању, пре неколико дана приметио да „Срби данас у свету не представљају никакав фактор, ни Србија као земља, нити Србија као дијаспора”.
Уместо да се развијају заједно, на обострану корист, бројна, релативно успешна и дарежљива, српска дијаспора доспела је у позицију неразумевања с матицом. Србија би желела да су „они тамо” сви редом богати и свој новац улажу у отаџбину. Дијаспора тражи да „ми овде” будемо уређена, јака и моћна држава, да се с њима ради транспарентно и по правилима. Све то, међутим, тешко се остварује јер је поверење изгубљено, а расколи и поделе су и даље дубоки. Партизани, четници, Срби, Југословени, отимачине кроз зајмове за препород, преваре, мито и корупција – све то стало је као зид између матице и дијаспоре.
Зато Дачић признаје да су Срби у свету нејединствени и поручује да грешке могу да се исправе само ако будемо реални и свесни онога што јесмо јер чланови дијаспоре могу да се боре за српске националне интересе само учешћем у власти у земљама у којима живе. „До сада нисам срео ниједног Србина у политичким структурама где сам био, али зато Бошњаке, Албанце и Турке јесам, а нас има много више”, објаснио је председник Владе.
Коментаришући ову ситуацију, Славка Драшковић, директорка владине Канцеларије за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, истиче за „Политику” да српска дијаспора јесте значајан фактор у иностранству, поготово у науци, култури, бизнису, медицини. Како каже, у Немачкој имамо изузетно велики број лекара, много више него неки други народи. Срби су више него други отишли у бизнис, успешни су у пословању, науци, али се нису толико бавили политиком.
Славка Драшковић објашњење тражи у чињеници да смо били на неки начин жигосани, за разлику од Бошњака или Хрвата, који су свуда радо примани, лако су улазили у парламенте и политику уопште. Они су били уједињени око формирање своје државе, тај циљ их је повезивао, а Срби су били највише уједињени онда када су се супротстављали бомбардовању.
– Најорганизованије институције српске дијаспоре јесу оне које су и најстарије. Тако су најорганизованији Срби у Америци, а у региону је добар пример Румунија. У САД имамо представнике и у Конгресу и у Сенату, као што су Џорџ Војновић или Мелиса Бин, а Србе у политичким структурама можемо срести у многим земљама, на свим нивоима. Својим утицајем, Срби из Америке довели су и до оснивања српског кокуса у Конгресу, јер су они заинтересовани за своје гласаче. Тако су за сваке изборе у Америци српски представници организовано радили – каже директорка Драшковић.
С друге стране, и она се слаже да је недопустиво што немамо лоби у Америци. Како објашњава, у овом тренутку с Конгресом и Сенатом интензивно раде појединци, али је немогуће је да Срби у дијаспори буду јаки без сарадње с матицом.
– Они треба да знају шта држава хоће, исто као што су то знали Бошњаци и Хрвати. Тек ова влада започела је конкретне кораке и објашњава шта жели у сарадњи с дијаспором. Треба да сарађујемо у заједничким областима, пре свега у привреди и култури јер је данас најважнији ресурс за сваку државу знање, а не само капитал. Дијаспора може да промени Србију. Али, она очекује једнак третман, отворен, искрен однос, да се заједничким радом Србија претвори у добро место за живот. У ранијем периоду имали смо неиспуњена очекивања и непостојање поверења са обе стране. Сада је дошло време да се то промени. И ми то већ радимо – поручује Славка Драшковић.
Познавалац прилика у дијаспори, некадашњи амбасадор у Канбери Миливоје Глишић, објашњава да српска дијаспора нема утицаја јер је међусобно посвађана.
– Тај раскол, пре свега црквени, још тиња и веома је видљив у свакодневном животом. Тако долази и до раскола по политичкој линији, на разлици четници–партизани или Срби–Југословени. Многи међу њима се не трпе међусобно, спремни су да помогну само ако је реч о некој тешкој невољи – каже амбасадор Глишић и указује да и дијаспоре других народа имају различите фракције.
– Међутим, када је у питању национални интерес, интерес матице, хрватство, хеленство, онда су сви јединствени око националних циљева. Сви Грци знају грчки језик, а код нас исељеници већ у другој генерацији не знају српски. Грци пензионери враћају се у домовину. Добијају олакшице као повратници, нема двоструког опорезивања, док је код нас, рецимо, трансфер пензија готово немогућ. Наши стари исељеници би дошли, али се плаше, а морају да плаћају разне дажбине и царине.
Глишић подсећа да се код нас царина наплаћује чак и за поклоне за болнице које купују наши људи у иностранству.
– Имамо формалан однос према дијаспори. Од Џемала Биједића нико озбиљан није био у посети Аустралији. Срби из дијаспоре би улагали у Србију, многи међу њима су искрене патриоте, али држава овде није правна. Прво им траже паре да дају некоме на руке. А они то не желе јер посао могу да праве и у иностранству, а у Србију би улагали због патриотизма. Друго, локални тајкуни их увек надјачају јер играју мимо правила – истиче Миливоје Глишић.
Божидар Митровић, председник Савета за статусна питања дијаспоре Скупштине дијаспоре и Срба у региону, живи у Москви већ 26 година, где има своју адвокатску канцеларију. Председник је регионалне друштвене организације „Обједињење Срба”, акредитоване у московском Дому националности, и истиче да је српска дијаспора увек имала добар пријем у свим државним органима Русије.
Међутим, Срби у Русији нису признати као национална мањина и немају представника у парламенту. Али, успевају да приближе руску научну и културну јавност заједничким коренима, па су тако добили сопствени храм, подворје Српске православне цркве и имају свог владику Антонија, при руском патријарху, напомиње Митровић.
– У Москви постоји неколико српских удружења и клубова, који се баве фолклором, организовањем концерата. То је углавном радна емиграција, људи претежно заузети својим послом. Зато се не може рећи да смо као целина превише утицајни, немамо чак сопствене новине. Русија је цивилизација где је очувано 180 народа, тако да су Азербејџанци, Грузинци, Јермени знатно боље организовани и имају много развијенији бизнис. Имају своје продавнице, ресторане, културне центре у Москви. Самим тим, и већи утицај на политичка и друштвена збивања – објашњава Митровић.
Бојан Билбија
Политика, 29. 12. 2013.
