Четрнаестог јануара биће две деценије како је др Снежана Милановић емигрирала из Србије. Данас је асистент психијатрије на Медицинском факултету Универзитета Харвард (Бостон) при Општој болници (МГХ) у том велеграду у Масачусетсу, затим медицински посматрач у Фaјзеру у Програму за развој лекова у неуронаукама, саветник на Институту за мрежу клиничких студија при МГХ-у и саветник за клиничке студије у Клинтари. Истовремено је примаријус на програму МГХ-а за ментално здравље жена, а има и сопствену приватну праксу у Бостону.
.Како је људима који су крајем прошлог века напустили наш запаљени завичај, шта су све после тога прошли и докле су стигли? Ово је запис о земљакињи која се самој себи заклела да ће увек вредно радити и од тога не одступа, и о жени која, уз све научне и пословне обавезе, свакодневно у Масачусетсу чита „Политику” путем интернета.
Пре двадесет зима аутобусом је кренула од Београда ка Будимпешти, потом авионом преко Амстердама до Њујорка. Уследиле су године на Универзитету Стони брук (Лонг Ајленд), Институту за експерименталну медицину „Макс Планк” (Гетинген, Немачка) и Централном институту за ментално здравље (Манхајм, Немачка).
– У тим установама бавила сам се базичним студијама, као постдокторанд. То је било драгоцено искуство за образовање мог научног погледа и размишљања да ли се, и како, проналасци из животињских могу пренети у људске моделе у психијатрији. Поред тога, биле су то и прве године у иностранству, испуњене неизвесношћу, узбуђењима зарад нових искустава, али и живљењем на минималној плати, каква се сматрала природном за постдокторанде из иностранства – каже др сц. Снежана Милановић за „Политику”.
Затим је спремала нострификацију дипломе како би се у САД пријавила за специјализацију из психијатрије. После добијања зеленог картона почела је стажирање на Универзитету „Алберт Ајнштајн” у Бронксу, Њујорк, затим и специјализацију из психијатрије на Јејлу у Њу Хејвену (Конектикат).
– Фасцинантно богатство клиничких искустава у Бостону, понајвише радом на МГХ-у и у приватној пракси, помогло ми је да постанем заокружен психијатар. Велико је задовољство присуствовати редовном ручку уторком код шефа одељења, др Розенбаума, на који може да дође сваки лекар са одељења, а дискусије иду спонтано. Од науке, преко клинике до образовања и реформи здравственог система.
Др Милановић сада води неколико сопствених пројеката који имају за циљ боље разумевање механизма депресије, укључујући и један новчани фонд за истраживање мозга и понашања.
Др Милановић је додатно посвећена глобалној психијатрији, са жељом да се боље разумеју разлике у оболевању од психијатријских болести у свету, али и помогне клиничка инфраструктура и наука у земљама које за то немају могућности.
– Сарађујем с др Дејвидом Хендерсоном, директором глобалне психијатрије на МГХ-у, око једног пројекта који се односи управо на Србију. Нас двоје смо ментори специјализанту на трећој години, др Младену Нишавићу, који има мотивацију и план да са српским колегама помогне једном региону у Србији. Пројекат је покренут преко принцезе Катарине Карађорђевић и двоје америчких лекара, а део су иницијативе Краљевског српско-америчког медицинског одбора, чији сам члан од прошле године.
Образовање и надгледање специјализаната, студената медицине и техничара, велико су задовољство за докторку Милановић:
– Одлазак у САД био је испуњење сна из детињства и жеље да напредујем у послу. Но, живот ме је научио да су можда још већи добитак сви ти људи који су невероватно обогатили мој живот. Тако сам сазрела и постала оно што сам данас. Дакле, нешто о чему сам маштала, али свакако нисам могла предвидети на самом почетку.
Кроз све те године код рођене Чачанке развијала се и страст према уметности, зачета одрастањем у Београду, часовима балета и клавира (у класи Мирјане Ђорђевић) и љубав према књижевности и позоришту, надахнута од мајке.
Гвозден Оташевић
Политика 13. 1. 2014.
