ИНТЕРВЈУ - ВЛАДИКА ЗАПАДНОАМЕРИЧКИ МАКСИМ

Епархија западноамеричка, вероватно је једна од ретких, ако не и једина епархија Српске православне цркве, која има заштитника права верника – епархијског омбудсмана. Недавно је на то, званичним саопштењем, и подсетила пре свега своје вернике. Повод је био хапшење једног свештеника ове епархије под оптужбом за недозвољене сексуалне радње с малолетном особом. Епархија је саопштила да „свако ко је евентуално био, или познаје некога ко је био, жртва злостављања неког од чланова епархијског клира, запослених или волонтера у Цркви, требало би прво да контактира полицију, а потом да случај пријави, поверљиво, и епархијском омбудсману на број +1415...”. У разговору за „Политику“, владика западноамерички Максим, објашњава да је епархијски омбудсман стручњак, правни и канонски.

Prošlog meseca završen je Sveti i Veliki Sabor Pravoslavne crkve na Kritu. Za jedan sto seli su predstavnici deset pravoslavnih crkava, izostalo je učešće četiri. Svedoci smo da su ovaj Sabor pratile raznovrsne priče u medijima, o međusobnom antagonizmu Moskve i Carigrada, uticaju stranih službi, neodgovornom ponašanju, međusobnom uslovljavanju, ali i pokazanom jedinstvu pravoslavnog sveta. I u postsaborskom periodu nastavile su se kritike na račun Sabora, njegovog rada, neučešću pojedinih crkava. Dok jedni govore da ovo nije „Sveti i veliki Sabor", drugi svedoče o važnosti, istinitosti ovog "sabranja" i ispunjenju njegovog primarnog cilja - prekopotrebno pravoslavno jedinstvo.

At this year’s May session of the Holy Assembly of Bishops of the Serbian Orthodox Church held in Belgrade, it was clearly and unambiguously expressed that the will of the Bishops assembled is to support the convening of the upcoming Holy and Great Council, as well as confirming the participation of the Serbian Orthodox Churches, and by so doing affirm the Council, which will, God-Willing, be held in the Orthodox Academy of Crete on Pentecost from 17 to 26 June 2016.

“The message” of our Holy Assembly of Bishops to other Churches, which was read during the final session of our Assembly, and in no way included any conditions to our requests to the Holy and Great Council. We simply offered our views on some of the current issues raised, and by no means implied anything else. Specifically, our message stated that it is about “principled position on all the key issues on which will be discussed and decided upon by the Great Council.” It is important to point out, however, that the decision for the participation of our church was not made merely “in principle,” nor was it left for any further consideration or requirements to be made by anyone, including our Synod with the Patriarch at its head. We need not mention here that for decades now, the entire Orthodox Church in conciliarity and through various preconciliar commissions, has been preparing for this Council, and that the Primates recently confirmed and signed the decision for convening of the Holy and Great Council in the year 2016 (in Constantinople, or now in Crete). Additionally, members of the delegations from the local Churches signed not only the decision for the convening of the Council, but also the documents that will be considered by the Council, as well as the rules of procedure for the Council, and by so doing agreed to the agenda that was drafted for the Council. For these reasons, the efforts made in recent days to imply that the Serbian Church after all of its Hierarchical Assembly decisions would now ignore the will of its Assembly and the position of its delegation in the preparation for the Great Council which they themselves confirmed with their signature, is simply dishonest.

Therefore, we will be going to this Holy and Great Council, with the desire that it establish and guarantee the unity between the local Church within the one Church “in the ecumene,” and by so doing, pour forth the hope for our salvation from death. The Serbian Church does not sympathize with those of little faith which one might see in some who would in advance decide that the Great and Holy Council will not be the way they thought it should be. The bishops of our Church are conceding to the blessing of the Great and Holy Council, which is, as history testifies, in and of itself a “miracle” and an “event,” by which the Eucharist heals all wounds, those seen and those unseen.

На овогодишњем мајском заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у Београду јасно и недвосмислено је изражена воља свих архијерејев да се подржи одржавање предстојећег Светог и великог сабора као и то да Српска православна црква потврђује своје учешће и тиме афирмише Сабор, који ће, ако Бог дâ, бити одржан у Православној академији на Криту о Педесетници, од 17. до 26. јуна 2016. године.

„Порука” нашег сабора осталим црквама, која је читана на завршној седници нашег сабора, ниуколико није подразумевала условљавање Светог и великог сабора нашим захтевима. Mи смо у њој само изнели ставове о неким актуелним питањима и нипошто нисмо имплицирали било шта друго. Наиме, у саборском саопштењу је речено да се ради о „начелном ставу по свим кључним питањима о којима ће се расправљати и одлучивати на Великом сабору”. Ваља истаћи, међутим, да одлука о учешћу наше цркве није донета „у начелу”, нити препуштена на додатно разматрање и условљавање ниједној даљој инстанци, па ни Синоду с патријархом на челу. Да не помињемо да је целокупна Православна црква деценијама саборно и комисијски радила на припреми овог сабора, те да су предстојатељи коначно у неколико наврата протеклих година потврдили и потписали одлуку о сазивању Светог и великог сабора 2016. године (у Цариграду, односно на Криту).

Oсим тога, чланови делегација помесних цркава потписали су не само одлуку о сазивању Сабора, већ и сва документа која се имају разматрати, као и правилник о раду Сабора, а тиме и пристали на агенду коју је Сабор зацртао. Због тога су непоштени покушаји који се последњих дана намећу да Српска црква после свих својих саборских одлука игнорише не само вољу свог сабора, већ и став њених делегата у припремама великог Сабора коју су и они сами потврдили и својим потписом.

Према томе, полазимо на овај свети и велики сабор са жељом да он васпостави и зајемчи заједништво међу локалним црквама унутар једне цркве „по васељени” и да тиме улије наду у спасење од смрти. Српска црква не испољава маловерје које се дâ приметити код појединих, који би да унапред одлуче да Свети и велики сабор неће бити онакав каквим су га они замислили. Архијереји наше цркве се препуштају благослову Светог и великог сабора који је – историја то сведочи – сâм по себи „чудо” и „догађај”, и он својом евхаристијом зацељује све ране, како оне видљиве тако и не невидљиве.

Bishop Maxim (Vasiljevic) - interview for the Serbian newspaper „Politika“ 2016

Answer: The historical fate of all Orthodox Churches without exception over the prior centuries has at times repressed a conciliar practice of broader proportions. Thus, the upcoming „Holy and Great Council“ has immeasurable significance for the renewing of the conciliarity and canonical self-consciousness in our Church. Conciliarity (or synodality) is not an epithet of the Church. In its very being and existence it is „synodos“, or assembly. In addition, one should not overlook the charismatic character of an Ecumenical council, which is more of an extraordinary ad hoc event, rather than an institutionalized reality. In this „world“, in which divisive powers rule, the Church through the Council calls for a unified attempt of a dynamic preservation of the ontological unity and communal witnessing of love.

Since some of the themes of the agenda of the Holy and Great Council sound anachronistic (the fast, calendar, marital restrictions, autonomy, diaspora, mission, etc.), it is no wonder that some argue the real shortcomings in those texts particularly is that they are overly „contractual “. Important topics resist a „contractual“ existence. Nevertheless, we believe that the Council will address contemporary problems and challenges, send a message to the youth, look back at biomedical technology, family crises, the ignoring of religious identity in the process of integration, terrorism, defense of persecuted Christians, sympathy with the supporters of other religious traditions, etc. It would be frightening if we do not consider the tumultuous life we find ourselves in.

At times we forget how important, and sufficient it is, to assemble and serve the Liturgy. The Church does not save us through words or actions but by its true being.

Епископ проф. др Максим (Васиљевић) - интервју за ”Политику” 2016.
Разговор водио: Живојин Ракочевић

Одговор: Историјски усуд свих Православних Цркава без изузетка у протеклим вековима учинио је да се за једно време потисне саборска пракса ширих размера. Стога предстојећи ”Свети и Велики Сабор” има непроцењиви значај за обнову саборног и канонског самосазнања у нашој Цркви. Саборност (или синодалност) није епитет Цркве. Она је у самом свом бићу и постојању ”синодос”, заједница. Уз то, не треба превидети харизматски карактер једног Васељенског сабора који је био више један ванредни ad hoc догађај, неголи институционална реалност. У овом „свету”, у коме владају разједињујуће силе, Црква кроз Сабор позива на заједнички покушај динамичког очувања онтолошког јединства и заједничко сведочење љубави.

С обзиром да неке од тема Дневног реда Светог и Великог Сабора звуче анахронo (пост, календар, брачне сметње, аутономија, дијаспора, мисија итд.), не чуди да постоје гласови који указују на реалне недостатке у тим текстовима управо зато што су оне претерано ”уговаране”. Праве теме се опиру уласку у ”уговорени” живот. Ипак, верујемо да ће се Сабор позабавити проблемима и изазовима данашњег дана, упутити поруку омладини, осврнути се на биомедицинску технологију, кризу породице, игнорисање верског идентитета у процесима интеграција, тероризам, стати у одбрану прогоњених хришћана, саосећајући и са патњама присталицâ других верских традиција, итд. Страшно ће бити ако не будемо размишљали о животу у коме се као људи налазимо сви помало пометени.

Понекад заборављамо колико је важно, па и довољно, сабрати се и служити Литургију. Црква не спасава речима или акцијама него својим истинским бићем.

Koja je glavna poruka Vaše nove monografije “Hrišćansko nasleđe Kosova i Metohije: istorijsko i duhovno središte srpskog naroda“ i o čemu zapravo svedoči?

Најпре, хвала што сте нашли за сходно да поставите питање везанο за Косово и Метохију као и ο овој монографији. Укратко: ми смо навикли да прошлост сматрамо одлучујућом за садашњост и будућност. Порука књиге је да будућност даје смисао и садржај прошлости. Јер, без потомака нема ни предака. Ако о хришћанском наслеђу Косова и Метохије не буде имао ко да говори или да на њега указује, то наслеђе неће постојати. Ова логика је можда чудна али она важи и на космолошком плану: узмите тзв. антропијски принцип у физици. Књига преузима ту улогу и из будућности поручује да је косовскометохијско наслеђе у суштини хришћанско, са српским печатом и стилом, и да, у ширем смислу, припада свима који умеју да га цене, па тиме и етничким Албанцима. Књига нас позива да постанемо достојни духовног племства Немањића и о том наслеђу њени аутори говоре као неко ко је „лудо заљубљен” (попут Ребеке Вест према Грачаници, Гетеа према Косовској епици, Надежде Петровић према метохијским пределима, или Јејтсa према Византији).

Познато је да су Епископ Мардарије и архимандрит Севастијан имали заслуге у организовању Српске православне Цркве у Америци и Канади и очувању националног идентитета. Да ли су то бил главни ”услови” за њихову канонизацију?

Уврштење у Календар Светих (како се код нас зове ”канонизација”) ове двојице Срба, Епископа Мардарија Либертивилскога (Ускоковића) и Архимандрита Севастијана (Дабовића), првог православног свештеника рођеног у Америци, представља препознавање њиховог прослављења од Господа и народног поштовања. То је истовремено и испуњење дуга према наслеђу ових равноапостолских просветитеља. У Јеванђељу је казано: ”Сећајте се својих старешина… гледајући на свршетак њиховог живота, угледајте се на веру њихову” (Јевр. 13, 7). Многи од наших верника и свештеника одавно су осетили и примали безметежно зрачење које изобилно и свештено исијава из Севастијана и Мардарија.

Питање ”услова”, ”заслуга” и сл. страно је православном хагиографском предању. Ту су у игри разних познати али и ”непредвидиви” моменти: најпре воља Божија, потом љубав заједнице Цркве, свештенства и народа, и осећај да се тиме чува бисер и залог вере... То је зрачење Божанског живота које нас милује и исцељује, вида нам ране, одржава наше постојање. Преко искушењâ и стрпљења Мардарија Ускоковића и Севастијана Дабовића пројављује се Божанска лепота.