Слово Епископа Максима на исходу Атанасија Архијереја у Саборном храму у Требињу

6. март 2021. године

Рече Господ присутним Јеврејима:
Ја сам Хлеб Живота. Оци ваши једоше мãну у пустињи, и помреше.
Ово је Хлеб који силази с неба: да који од њега једе не умре.
Еванђеље по Јовану 6:48-54

Ако се запитамо које јеванђелско слово најбоље пристаје у овом литургијском помену пред ковчегом незаборавног Владике Атанасија, онда су то управо ове Господње речи из данашњег Јеванђеља.

Високопреосвећени Владико, Преосвећени Архијереји,

Часни Хоре Презвитера и Ђакона, благочестива црквена пуноћо,

Ако постоји моменат у времену када ове Господње речи добијају пуни смисао, то је онда овај садашњи тренутак Божанске Евхаристије. Садејством Духа Светога, свештеноначалством Митрополита Дабробосанског, саслужењем јерарахâ, презвитерâ и ђаконâ, учешћем народа месне Цркве и оних који су дошли издалека, „једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1 Кор 10:16-17).

The Eulogy from Bishop Maxim at the funeral of Hierarch Atanasije in the Trebinje Cathedral

March 6^th, 2021

“I am the bread of life. Your fathers ate the manna in the wilderness and are dead. This is the bread which comes down from heaven, that one may eat of it and not die.”
Gospel of St. John 6:48-54

If we ask ourselves which gospel words best fit this liturgical commemoration in front of the coffin of the unforgettable Bishop Atanasije, then these are precisely the words of the Lord from today’s Gospel.

Your Eminence, Most reverend hierarchs, honorable choir of presbyters and deacons, and pious fullness of the Church,

If there is a moment in time when these words of the Lord take on full meaning, then it is this present moment of the Divine Eucharist. Through the synergy of the Holy Spirit, the celebration of the Metropolitan of Dabro-Bosnia, the concelebration of hierarchs, presbyters and deacons, the participation of the people of the local Church and those who have come from afar, we have become “one flesh, for we all partake of the one bread” (1 Cor 10: 16-17).

Божићњи интервју са епископом лосанђелеским и западноамеричким Максимом

Дневни лист Данас, 7. јануар 2021.

Како је Србија, чија је средњовековна држава духовно и културно припадала “византијском комонвелту”, тек после другог поџамљења Свете Софије прошле године добила “једину књигу” о овој светињи, чији сте Ви преводилац, а Епархија западноамеричка издавач?

Вечни покој о. Душану Буњевићу, Сан Франциско, 2. јануара 2021.г.

Испраћамо данас на пут једног човека који је говорио: ”Сваки смртник има своје успоне и падове—али је Господ велики”. У овим искреним речима, за оне који су га знали, препознатљив је добри отац Душан Буњевић, српски свештеник са обале Пацифика, који је повезао и у срцу свагда носио Босну и Сарајево, Јужну Србију и Ниш, централну Србију и Београд, Далмацију и Дубровник, Српску Херцеговину и Мостар, православну Грчку и Атину, потом Француску и Париз као и Индијану и Геру. Највише је ипак свештеничког живота провео у Сан Франциску, где је и завршио свој земаљски пут. У свему томе, највећа брига му је био његов православни српски род.

Одговор на питање о његовом духовном сензибилитету и његова дела човекољубља лежи у чињеници да је и сам био страдалник: одлежао је вишегодишњу робију у комунистичком режиму, а онда као политички избеглица стекао је јеванђељски осећај за страдалнике.

Пут Православља је испуњен тешкоћама и крстовима, али је то стаза на којој се Бог прославља и Коме се за све благодари – ради Васкрсења. И притом сами себе, једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајемо.

Знали смо да тај дан мора да дође. Дан одласка Димитријевог у покој Божији. И тај тренутак је сада, јер – невидљиве Двери отвориле су се пред њим и одводе га Христу.

Велики човек? Искрени хришћанин? Узорни академик? Уважени музиколог? Да, све то. Али, на јединствен – димитријевски начин.

Разговор за ”Стазу Православља”, васкршњи број 2020

Христос васкрсе, Преосвећени Владико! Са радошћу славимо Празник над празницима премда под до сада невиђеним околностима, барем за наш нараштај. Корона вирус, тај за голо око невидљиви непријатељ, спречио је окупљање верног народа у храмовима Ваше Епархије и широм васељене. Како сте Ви прославили Пасху Господњу у Саборном храму Ваше Епархије?

Ваистину васкрсе!

Велики број умних људи је изрекао већ довољно дубоких оцена о ширем дејству овог вируса, дејству које иде с оне стране биологије и дотиче се психологије и екологије, тако да ту не бих ништа ново казивао. Знам само да је нама „и коса на глави сва избројана“ (Мт 10,30), те да чак и кроз неповољне околности Господ управља историју ка Своме крају. А поуке из ове пандемије ћемо још боље извући када она прође.

A conversation for “The Path of Orthodoxy“, Paschal edition, 2020

Christ is Risen, Your Grace! We are joyously celebrating the Feast of feasts even though we find ourselves under unprecedented circumstances, at least for our generation. The coronavirus, that enemy invisible to the naked eye, has prevented the gathering of the faithful in the churches of your Diocese and throughout the world. How did you celebrate the Lord's Pascha in your diocesan cathedral?                                                                                                   

Indeed He is risen!

Many clever people have already made sufficiently deep evaluatons about the broader effects of this virus. These effects go beyond biology and touch on psychology and ecology, so I would not say anything new here. I know only that "even the very hairs on our head are all numbered" (Mt 10:30), and that even through adverse circumstances, the Lord directs history towards its end. But, the lessons of this pandemic will be much better learned once it ends.