Реч на промоцији часописа Луча (XXI-XXII, 2004-2005), посвећеној теолошким и философским аспектима мисли Светог Максима Исповедника, на Православном богословском факултету у Београду, 17. маја 2006.

Уводна напомена

Моја је намера била да се вечерас овлаш дотакнем оних места у теологији Максима Исповедника (580-662) која би могла да буду од помоћи за модерног човека. Овај посебан број часописа Луча посвеће теологији и философија Максима Исповедника јесте прави дар нашој теолошкој и философској јавности. Значај подухвата је изузетан како по садржају – велики број важних Максимових дела у преводу – тако и по учешћу великог број аутора. Стога треба одати признање и упутити све честитке приређивачима овог зборника-споменика.

Свети Максим заузима уникатни положај у историји византијске философије, теологије и духовности. Последњих деценија двадесетог века убрзано су се развијале студије патристике у целини а нарочито студије o разним видовима њетове теологије. Интересовање за великог Исповедника прелази конфесионалне границе. Он је постао средишна референтна тачка у православно-католичком дијалогу. Водећи теолог византијске Цркве, Св. Максим се у хришћанском предању и Истока и Запада слави као теолог Оваплоћења и Васкрсења због његових најдубљих сагледавања и увида. Такође, као „католични“ и „екуменски“ учитељ, успео је да постигне надилажење александријско-антиохијске дилеме која је Цркви претила озбиљним поделама, а у наше трагично модерно доба помаже нам у превазилажењу нашег асиметричног модела који привилегује или Исток или Запад, при чему се заборавља да, по речима о. Георгија Флоровског, како Запад, тако и Исток, нису „замисливи засебно“.

Владика Атанасије као саговорник,
преводилац и тумач Светих Отаца за наше времe

Стога бих и ја почео једним личним утиском из младости. Када се негде с пролећа 1984. године, појавио уџбеник патрологије Патрологија: Источни Оци 4. и 5. века – од Никеје до Халкидона, као свеска друга (y издaњу Православног богословског факултета), тадашњег професора јеромонаха др Атанасија Јевтића, у српској теолошкој средини се десио један важан теолошки заокрет. Та књига је била први озбиљни, притом потпуно оригинални, патролошки преглед кључног периода историје светоотачке мисли и парадигма једног теолошког универзитетског уџбеника, у коме је теолог своју мисао артикулисао подједнако кристално јасним језиком као и историчар. Тај живи језик је оставио снажан утисак на једног младог ученика богословије. Тадашњи суплент, о. Предраг Пузовић је скоро дословце а врло надахнуто предавао црквене писце управо из те Патрологије (почевши од Јевсевија Кесаријског и палестинских писаца) а ми, млади богослови, смо са одушевљењем листали странице те књиге која је била показатељ љубави, слободе и реализма – три ствари које красе Атанасијев однос према Оцима Цркве.

Својим даљим радом, аутор ове књиге ће студије патристике уздићи на ниво озбиљне академске дисциплине, при том показујући да је светоотачко богословље плод како еклисијалног и аскетско-мистичког искуства, тако и философског рвања са проблемима људског духа.

Реч на представљању Сабраних дела о. Георгија Флоровског
Сајам књига, Београд 2018. године

Мој први сусрет са Флоровскијевим делима био је читање његове студије „Твар и тварност“. Привучен дубином његове мисли и увида, посветио сам се превођењу тог дела на српски. Сећам се како сам оне професоре нашег Православног богословског факултета који су знали руски запиткивао о значењу појединих речи. Потом ме је Владика будимски Данило (Крстић), иначе Флоровскијев ученик, уводио у појединости везане за личност и богословље незаборавног Георгија. Називао га је „васељенски протојереј“. Од њега сам први пут и чуо да је Флоровски кориговао застрањења софијаниста и како је то чинио кроз своје студије „Твар и тварност“ и сл. Иако се често Флоровски ставља насупрот Булгакову, треба истаћи да ћемо на основу ових сабраних дела наићи на много суптилнију слику. У Путевима руског богословља он каже да се од Булгакова може ићи у сва правца: ка Шелингу и Неоплатонизму или ка Оцима и Великој Цркви. Флоровски је рекао да је Булгаков у суштини изабрао други пут и да је то била његова „историјска супериорност“. Такође, вредно је поменути да је Флоровскијево прво спомињање „неопатристичке синтезе“ из 1948 „Legacy and Task of Orthodox Theology“, повезано са његовом похвалом како Булгакова тако и Соловјева.

Хомилија Епископа Максима западноамеричког изговорена на Празник Св. Григорија Богослова у Саборној цркви у Требињу, 7. фебруара 2016. године у присуству Охридског архиепископа Јована а у част Захумско-херцеговачког Епископа Григорија.

”Ја сам пастир добри и познајем своје, и моје мене познају; као што Отац познаје мене, и ја Оца, и душу своју полажем за овце” (Јн 10, 14-15).

Ове Господње речи из данашњег Јеванђеља су оно најприкладније што свештени Амвон Саборне Цркве у Требињу има да истакне за побожно размишљање и духовну корист на данашњи знаменити празник свештене успомене Светог Цариградског и Кападокијског Оца Григорија Богослова, дивног имењака Вашег Епископа и пастироначалника Григорија.

Трибина "Школа за другог"
Предавање Владике Максима (Васиљевића)

У оквиру циклуса трибина „Школа за другог“, у организацији Земунске гимназије и манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну, 18. октобра 2011. г, одржано је предавање под називом „Човек – друго ја“. Говорио је Његово Преосвештенство Господин Максим (Васиљевић), Епископ лосанђелески и западноамерички. Овде преносимо делове излагања.

Владика је на почетку рекао, да иако тема о којој ће се разговарати, на први поглед необично звучи (Човек – друго ја), да уколико се мало пажљивије размотри може се увидети „да се ради о једној заиста суштинској теми, пресудној за наш живот као људи, као хришћана“. У том смислу, он је још рекао да на питања „Како постати истински ја? Како стећи истински идентитет? И како је други или неко други повезан са том нашом, у том процесу постојања, истинском личношћу?“, одговор можемо да тражимо у живом сусрету, јер тада „то да нам је други извор нашег постојања и нашег битисања, нашег остварења најбоље опитујемо“. Уз то, додао је да „то бива, не само у породици, нити само у друштву, нити само у Цркви, јер човек, ма где и у ма каквим условима да се налазио, не може, а да нема референцу у неком другом или да се позива и да црпи своје биће из другога“.

Интервју: епископ западноамерички Максим (Васиљевић)

Велики јубилеј Српске православне цркве, осам векова аутокефалности, на различите начине обележавају епархије српске цркве, а данас се завршава тродневна прослава организована тим поводом у Епархији западноамеричкој. Надлежни архијереј, владика Максим (Васиљевић) у разговору за „Политику”објашњава да се јубилеј прославља у парохији Светог Саве у Сан Габријелу, делу Лос Анђелеса.

– У тој парохији је управо завршено осликавање храма сценама из живота првог српског архиепископа Саве, укључујући и композицију на којој је, уникатно у целој Српској православној цркви, детаљно представљен догађај додељивања аутокефалије 1219. године. Патријарх је послао леп поздрав, уз извињење што није могао да допутује. Стигло нам је десетак српских архијереја из свих матичних српских земаља, као и из Европе, САД, Канаде, Јужне Америке, a учествују и поглавари или представници православних јурисдикција у Америци, па ћемо имати укупно двадесетак архијереја. Стигли су свештеници и верници из свих крајева наше епархије, од Аљаске до Мексика и од Колорада до Хаваја, а онда и из других области, из Европе, Канаде, Јужне Америке – каже у интервјуу за наш лист владика Максим.

Интервју са Епископом Западноамеричким Максимом поводом Осам векова аутокефалности Српске Православнe Цркве (1219-2019)

Цела ова година је јубиларна за нашу Цркву. Шта мислите о смислу јубилеја уопште и посебно везано за овај наш овогодишњи?

Разговор са епископом западноамеричким Максимом (Васиљевићем), јануар 2019

ИСТИНА И ПОСТ-ИСТИНА У СВЕТЛУ БОЖИЋА

Епископ Максим: Увек ће бити један број оних који у Божићу виде још једну прилику за евоцирањем прошлости, за обичајношћу која се „протолошком“ логиком враћа на старо. Човек тежи архетипима. Но, за ту комерцијализацију Божића одговорност бих потражио и међу нама верницима. Чињеницом да смо символизме овог празника и ми почели да тражимо у „прошлости“ (вертеп, ватра, пијукање и сл) дочаравањем атмосфере витлејемске пећине, допринели смо да се смисао празника усмери на прошлост а не на будућност. А сав догађај Рођења Христовог – којим, као што знамо, почиње Нови Завет – јесте у знаку будућих догађаја: Богомладенац је дошао да би спасао род људски, али се то спасење не заокружује бого-оваплоћењем, него оним следећим догађајима, као што су Васкрсење и Педесетница. Наравно, за ту перспективу су потребне друге очи и „логика“ не архетипа него – свестан сам да изговарам неологизам – „есхатотипа“! Св. Максим Исповедник из 7. века признаје неопходност другачијег погледа када говори да је Христос примио тело у оваплоћењу како би оно тело „које је раније уловљавало на смрт“ (на „телу“ се манифестовао Адамов пораз) сада то исто (али Христово) тело постало за нас живот (Јн 6, 54). И поентира Свети Максим да је Оваплоћењем „покренута сва природа ка васкрсењу живота, због којег (васкрсења) Логос понајвише и постаје Човек – ствар ваистину непозната и нечувена!“ (Тумачење Оче наша, 7). Са таквом перспективом Божић се повезује не са романтичном зимском ноћи него са потресном жељом за спасењем од смрти. А ваљда је то оно што нас највише занима! Пред нама је задатак да укажемо на разлику између религиозног мишљења и пуноће литургијског живота Цркве. Но, чудновати си људски погледи и процене ће бити разнолике све до Коначног суда. Како каже естетичар Предраг Финци, „левичари гледају на уметност као на ангажман, на дело које мења свет, а десничари га намерно посматрају као украс“. Црква жели да саопшти свима исту поруку, независно од тога да ли су на овом или оном идеолошком попришту схватању света.