Осврт на једну савремену проблематику

Епископ Максим Васиљевић

У новије време унутар Српске Православне Цркве чули су се гласови који оспоравају адекватност израза „глава“ када се он примењује на епископат. Посебно се апострофира да се тај израз никако не може употребљавати за предстојатеље (поглаваре) Аутокефалних Цркава, а највећу „алергију“ изазива примена тог израза на „првог по части“ у Православљу – Васељенског патријарха.

Поједини српски јерарси износе суд да у Православној Цркви нема ни главе ни поглавара осим, наравно, Христа. Ипак, та терминологија (поглавар, глава) је присутна чак и у установљујућим документима наше помесне Цркве. По свој прилици, и у новом уставу у припреми ипак ће морати да употреби реч поглавар. У садашњем Уставу СПЦ констатује се да „на челу Српске православне цркве је Патријарх српски, као њен врховни поглавар“ (чл. 13). Штавише, у истом 13. члану  стоји „на челу сваке епархије стоји епархијски Архијереј, као њен непосредни поглавар“. А члан 75 Предлога новог Устава СПЦ има следећи исказ: „Епархијски Епископ као глава и предстојатељ своје Епископије“. Осим тога, познато је да је појам аутокефалије заснован на јасном разумевању да се на челу једне аутокефалне Цркве налази глава кога епископи те Цркве самостално бирају.

Максим Васиљевић
Универзитет у Београду
Православни богословски факултет
Београд

Релациони ауторитет Саборâ и важне импликације
по институцију Синода у савременој пракси

Кључне речи: сабори, акта, предање, гласање, потписи, седење, представништво, већина, консензус, епископи, саборност, синод

...Ego vero Evangelio non crederem, ni si me catholicai Ecclesiae
commoveret auctoritas (Августин, Contra epist. Manichaei, 1, 1)

Уводна разматрања

Преглед историјских и еклисиолошких чињеница у изворима и савременој библиографији пружа нам могућност за прецизније тумачење теме ауторитета у Цркви. Историјско отеловљење саборског система у телу Цркве подстиче запитаност не само о теоретској и практичној подлози саборске структуре, него и о значају структуралних и историјских аспеката ауторитета Сабора и Отаца, епископâ Цркве^[1]. Еклисиолошке последице јелинске светоотачке синтезе^[2] у одлукама Васељенских Сабора могу да буду један од праваца истраживања. Као што је познато, православна еклисиологија се заснива на јединству локалних Цркава одржаваних преко њихових епископа^[3], а о њиховој заједници сведочи њихово заједничко деловање путем феномена саборности. Свест о универзалној улози епископског тела као колектива заснива се на доникејској синодској пракси прве Цркве, која је испуњавала службу колегијума Дванаесторице (имајући као теоријског утемељивача у св. Кипријану Картагинском).

Питања која нас овде занимају су следећа: Како разумети оно зашто тог централног догађаја (чињенице) који до данашњег дана одређује живот Цркве, а притом сачињава заједнички посед и једног броја инославних хришћана? Који смисао је саборност добила у потоњим временима? Зашто се у процесу рецепције на хиљаде верника мучило са разумевањем и прихватањем њихових одлука које нису биле саморазумљиве нити је било када постојао декрет са натписом de decretis Synodi non est disputandum („о саборским одлукама се не расправља“)? Зашто су синоди (сабори) сматрани за „свете“, а Оци који су на њима учествовали „светим“ и „божанским“? Зашто су се од 4. до 5. века са развојем Пентархије сви упрегли да уграде један камичак у саздање овог система, поглавито после политичких развоја који су се јавили са хришћанским царевима после Теодосија I?^[4]

Одговор на ова питања ће објаснити положај и значај Саборâ у животу Цркве. Нас овде занима, пре свега, она кохезивна сила која повезује све наведене проблеме, а која се може подвести под један именитељ који гласи релациони карактер саборâ.

Реч на промоцији часописа Луча (XXI-XXII, 2004-2005), посвећеној теолошким и философским аспектима мисли Светог Максима Исповедника, на Православном богословском факултету у Београду, 17. маја 2006.

Уводна напомена

Моја је намера била да се вечерас овлаш дотакнем оних места у теологији Максима Исповедника (580-662) која би могла да буду од помоћи за модерног човека. Овај посебан број часописа Луча посвеће теологији и философија Максима Исповедника јесте прави дар нашој теолошкој и философској јавности. Значај подухвата је изузетан како по садржају – велики број важних Максимових дела у преводу – тако и по учешћу великог број аутора. Стога треба одати признање и упутити све честитке приређивачима овог зборника-споменика.

Свети Максим заузима уникатни положај у историји византијске философије, теологије и духовности. Последњих деценија двадесетог века убрзано су се развијале студије патристике у целини а нарочито студије o разним видовима њетове теологије. Интересовање за великог Исповедника прелази конфесионалне границе. Он је постао средишна референтна тачка у православно-католичком дијалогу. Водећи теолог византијске Цркве, Св. Максим се у хришћанском предању и Истока и Запада слави као теолог Оваплоћења и Васкрсења због његових најдубљих сагледавања и увида. Такође, као „католични“ и „екуменски“ учитељ, успео је да постигне надилажење александријско-антиохијске дилеме која је Цркви претила озбиљним поделама, а у наше трагично модерно доба помаже нам у превазилажењу нашег асиметричног модела који привилегује или Исток или Запад, при чему се заборавља да, по речима о. Георгија Флоровског, како Запад, тако и Исток, нису „замисливи засебно“.

Владика Атанасије као саговорник,
преводилац и тумач Светих Отаца за наше времe

Стога бих и ја почео једним личним утиском из младости. Када се негде с пролећа 1984. године, појавио уџбеник патрологије Патрологија: Источни Оци 4. и 5. века – од Никеје до Халкидона, као свеска друга (y издaњу Православног богословског факултета), тадашњег професора јеромонаха др Атанасија Јевтића, у српској теолошкој средини се десио један важан теолошки заокрет. Та књига је била први озбиљни, притом потпуно оригинални, патролошки преглед кључног периода историје светоотачке мисли и парадигма једног теолошког универзитетског уџбеника, у коме је теолог своју мисао артикулисао подједнако кристално јасним језиком као и историчар. Тај живи језик је оставио снажан утисак на једног младог ученика богословије. Тадашњи суплент, о. Предраг Пузовић је скоро дословце а врло надахнуто предавао црквене писце управо из те Патрологије (почевши од Јевсевија Кесаријског и палестинских писаца) а ми, млади богослови, смо са одушевљењем листали странице те књиге која је била показатељ љубави, слободе и реализма – три ствари које красе Атанасијев однос према Оцима Цркве.

Својим даљим радом, аутор ове књиге ће студије патристике уздићи на ниво озбиљне академске дисциплине, при том показујући да је светоотачко богословље плод како еклисијалног и аскетско-мистичког искуства, тако и философског рвања са проблемима људског духа.

Реч на представљању Сабраних дела о. Георгија Флоровског
Сајам књига, Београд 2018. године

Мој први сусрет са Флоровскијевим делима био је читање његове студије „Твар и тварност“. Привучен дубином његове мисли и увида, посветио сам се превођењу тог дела на српски. Сећам се како сам оне професоре нашег Православног богословског факултета који су знали руски запиткивао о значењу појединих речи. Потом ме је Владика будимски Данило (Крстић), иначе Флоровскијев ученик, уводио у појединости везане за личност и богословље незаборавног Георгија. Називао га је „васељенски протојереј“. Од њега сам први пут и чуо да је Флоровски кориговао застрањења софијаниста и како је то чинио кроз своје студије „Твар и тварност“ и сл. Иако се често Флоровски ставља насупрот Булгакову, треба истаћи да ћемо на основу ових сабраних дела наићи на много суптилнију слику. У Путевима руског богословља он каже да се од Булгакова може ићи у сва правца: ка Шелингу и Неоплатонизму или ка Оцима и Великој Цркви. Флоровски је рекао да је Булгаков у суштини изабрао други пут и да је то била његова „историјска супериорност“. Такође, вредно је поменути да је Флоровскијево прво спомињање „неопатристичке синтезе“ из 1948 „Legacy and Task of Orthodox Theology“, повезано са његовом похвалом како Булгакова тако и Соловјева.

Хомилија Епископа Максима западноамеричког изговорена на Празник Св. Григорија Богослова у Саборној цркви у Требињу, 7. фебруара 2016. године у присуству Охридског архиепископа Јована а у част Захумско-херцеговачког Епископа Григорија.

”Ја сам пастир добри и познајем своје, и моје мене познају; као што Отац познаје мене, и ја Оца, и душу своју полажем за овце” (Јн 10, 14-15).

Ове Господње речи из данашњег Јеванђеља су оно најприкладније што свештени Амвон Саборне Цркве у Требињу има да истакне за побожно размишљање и духовну корист на данашњи знаменити празник свештене успомене Светог Цариградског и Кападокијског Оца Григорија Богослова, дивног имењака Вашег Епископа и пастироначалника Григорија.

Трибина "Школа за другог"
Предавање Владике Максима (Васиљевића)

У оквиру циклуса трибина „Школа за другог“, у организацији Земунске гимназије и манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну, 18. октобра 2011. г, одржано је предавање под називом „Човек – друго ја“. Говорио је Његово Преосвештенство Господин Максим (Васиљевић), Епископ лосанђелески и западноамерички. Овде преносимо делове излагања.

Владика је на почетку рекао, да иако тема о којој ће се разговарати, на први поглед необично звучи (Човек – друго ја), да уколико се мало пажљивије размотри може се увидети „да се ради о једној заиста суштинској теми, пресудној за наш живот као људи, као хришћана“. У том смислу, он је још рекао да на питања „Како постати истински ја? Како стећи истински идентитет? И како је други или неко други повезан са том нашом, у том процесу постојања, истинском личношћу?“, одговор можемо да тражимо у живом сусрету, јер тада „то да нам је други извор нашег постојања и нашег битисања, нашег остварења најбоље опитујемо“. Уз то, додао је да „то бива, не само у породици, нити само у друштву, нити само у Цркви, јер човек, ма где и у ма каквим условима да се налазио, не може, а да нема референцу у неком другом или да се позива и да црпи своје биће из другога“.

Интервју: епископ западноамерички Максим (Васиљевић)

Велики јубилеј Српске православне цркве, осам векова аутокефалности, на различите начине обележавају епархије српске цркве, а данас се завршава тродневна прослава организована тим поводом у Епархији западноамеричкој. Надлежни архијереј, владика Максим (Васиљевић) у разговору за „Политику”објашњава да се јубилеј прославља у парохији Светог Саве у Сан Габријелу, делу Лос Анђелеса.

– У тој парохији је управо завршено осликавање храма сценама из живота првог српског архиепископа Саве, укључујући и композицију на којој је, уникатно у целој Српској православној цркви, детаљно представљен догађај додељивања аутокефалије 1219. године. Патријарх је послао леп поздрав, уз извињење што није могао да допутује. Стигло нам је десетак српских архијереја из свих матичних српских земаља, као и из Европе, САД, Канаде, Јужне Америке, a учествују и поглавари или представници православних јурисдикција у Америци, па ћемо имати укупно двадесетак архијереја. Стигли су свештеници и верници из свих крајева наше епархије, од Аљаске до Мексика и од Колорада до Хаваја, а онда и из других области, из Европе, Канаде, Јужне Америке – каже у интервјуу за наш лист владика Максим.