Разговор за ”Стазу Православља”, васкршњи број 2020

Христос васкрсе, Преосвећени Владико! Са радошћу славимо Празник над празницима премда под до сада невиђеним околностима, барем за наш нараштај. Корона вирус, тај за голо око невидљиви непријатељ, спречио је окупљање верног народа у храмовима Ваше Епархије и широм васељене. Како сте Ви прославили Пасху Господњу у Саборном храму Ваше Епархије?

Ваистину васкрсе!

Велики број умних људи је изрекао већ довољно дубоких оцена о ширем дејству овог вируса, дејству које иде с оне стране биологије и дотиче се психологије и екологије, тако да ту не бих ништа ново казивао. Знам само да је нама „и коса на глави сва избројана“ (Мт 10,30), те да чак и кроз неповољне околности Господ управља историју ка Своме крају. А поуке из ове пандемије ћемо још боље извући када она прође.

A conversation for “The Path of Orthodoxy“, Paschal edition, 2020

Christ is Risen, Your Grace! We are joyously celebrating the Feast of feasts even though we find ourselves under unprecedented circumstances, at least for our generation. The coronavirus, that enemy invisible to the naked eye, has prevented the gathering of the faithful in the churches of your Diocese and throughout the world. How did you celebrate the Lord's Pascha in your diocesan cathedral?                                                                                                   

Indeed He is risen!

Many clever people have already made sufficiently deep evaluatons about the broader effects of this virus. These effects go beyond biology and touch on psychology and ecology, so I would not say anything new here. I know only that "even the very hairs on our head are all numbered" (Mt 10:30), and that even through adverse circumstances, the Lord directs history towards its end. But, the lessons of this pandemic will be much better learned once it ends.

Гласање у епохи Васељенских Сабора
Акта Сабора као извор теологије саборности

Епископ Максим Васиљевић
Универзитет у Београду - Православни богословски факултет

Кључне речи: сабори, акта, предање, гласање, потписи, представништво, већина, консензус, епископи, саборност

...πρὸς τὸ τελείαν γενομένην Σύνοδον, οὐκ ἐν ποιότητι ἀριθμοῦ,
ἀλλ᾽ ἐν ποιότητι γνώμης, ἀναμφίλεκτον ἐξενεγκεῖν ψῆφον
(Паладије, Дијалог, PG 47, 14)

Апстракт: Увид о начину гласања у епохи Васељенских Сабора открива богословску истину о епископу који захваљујући своме месту у Евхаристији уједињује локално и универзално. Сабори су место које видљиво показује на који начин је епископска служба (и његова локална евхаристијска заједница) повезанa са остатком евхаристијских заједница у свету. Разматрање праксе гласања на саборима показује да број учесника никада није био пресудан за његов значај и рецепцију; не стоји гледиште да су сви епископи (било када) позивани на Васељенске саборе. Принцип један епископ – један глас  није важио као апсолутан. Потписи су имали више симболичну (што није мало), неголи суштинску улогу. Гласање на саборима је било углавном детерминисано гласом и ставом поглавара или председника делегација помесних Цркава. У еклисиологији која се руководи законима евхаристијске саборности, кључно је било препознавање једног епископа (најчешће митрополита или предстојатеља најшире географске области). Непотписивање саборских одлука (или противљење истим) од појединачних епископа није утицало на коначни исход Сабора и његову рецепцију. Коначно гласање најчешће није било неопходно. Овако схваћено саборско предање указује на пресудни значај црквенопредањске улоге и одлуке већине. За један саборно-католичански синод није пресудна бројчана заступљеност него аутентичност.

Апстракт: Српска држава је у црквеном смислу до почетка XII века традиционално потпадала под Охридску архиепископију. Стога је њен поглавар Димитрије Хомати(ја)н био незадовољан патријарашком акцијом из 1219/20, те је упутио протест Светом Сави поводом овог гажења права његове катедре. Протекло је неколико година до његовог протеста Васељенском патријарху Герману II када се горко жалио због ненајављеног упада од стране Никејског патријарха у ствари његове Цркве. Ово је било повезано са чином недавне хиротоније бугарског архиепископа у Никеји, који је такође потпадао под јурисдикцију цркве Охрида. По дотадашњој пракси, како истиче Фидас, „једино аутентични носиоци царске власти имали потврђена права у односу на канонски идентитет архиепископије Охрида и на избор њених архиепископа”. Стога је Хоматијан и инсистирао на „антиканоничности сваке једностране интервенције Васељенског патријарха на канонску јурисдикцију аутокефалне архиепископије Охрида и све Бугарске“. У раду се износи став да иако један детаљ чина додељивања аутокефалије (а не и сам чин) може да буде дискутабилан, предност над тим питањем имала је пастирска и мисијска димензија коју је имао у виду Васељенски патријарх: у српским областима су показиване наклоности ка заједничарењу са Римом те је предострожни Патријарх Новога Рима желео да предупреди предају читавих области римској катедри са којом није био у општењу. Никејски патријарх Герман IIје, скупа са васпостављањем власти над тим областима, желео да уклони могућност да Србија потпадне у орбиту латинске цркве па је и због тога признао аутокефални статус српској архиепископији. Тиме је спречено да се Православна Црква распарча по политичким линијама, остајући лак плен латинске Цркве. Аутор усваја гледиште Б. Ферјанчића и осталих историчара да су, у светлу канонских норми, чинови хиротоније и аутокефалије у Никеји сасвим легално изведени.

“I am now rejoicing in my sufferings for your sake” (Reflections on Colossians 1:24-29)

A Homily at the 6th Annual General Assembly Meeting of the Canonical Orthodox Bishops of the United States of America in Chicago on September 16, 2015

Bishop Maxim (Vasiljevic) of Los Angeles and Western America

In today’s Epistle reading, we see how genuine St Paul’s interest in the Colossians was. He shares with them his joy, his afflictions, and his hopes. His words are so deep in their meaning that it is worthwhile to pay attention to them, so we can see what meaning they have for our own life. Actually, the images and theology he uses here are applicable to the ACOBA’s interest in the Americans.

The apostle of the Gentiles ubiquitously emphasizes the Gospel when preaching Jesus Christ—the Crucified and Resurrected—and says that the mystery of the Gospel is revealed unto him, and that the mystery is the mystery of Christ. This is especially seen in the Letters to the Ephesians and Colossians, but Paul speaks of this in other Letters as well.

Саопштење на трибини Православног саветодавног центра, на Коларчевом универзитету, 26. маја 2006. године.

Епископ Максим Васиљевић

Ве­ли­ку част ми пред­ста­вља при­ли­ка да се обра­тим оваквом једном скупу у организацији Православног саветодавног центра Митрополије Београдско-карловачке.

При­су­ство Пра­во­слав­не Цр­кве у модерним биоетичким расправама знак је да модерна исто­риј­ска ствар­ност ути­че на жи­вот хри­шћан­а као и да хришћански став постаје цењен а понегде и незаобилазан. Предности које модеран човек ужива од медицинске науке која се убрзано развија до­ве­ли су до не­ви­ђе­ног поверења у моћ науке. Успеси су за­ди­вљујући, а то је по­ло­жај ко­ји ра­ђа од­го­вор­но­сти.

Шта би пра­во­сла­вни хришћанин, да­нас, мо­гао да до­при­не­се модерној медицини? За не­ке ми­си­ја Пра­во­сла­вља у то­ме да упозорава на опасности од биотехнологије. По другима, то би био ве­о­ма огра­ни­чен и оску­дан циљ. Ограничен због тога што богословски извори из Предања пружају надахнуће и грађу за шире послање и у сва­ком слу­ча­ју су­шта­стве­ни­је. Теолози могу да посве­до­че етос живота и благодарности, ко­ји у се­би но­си пра­во­слав­но пре­да­ње и то ли­цем у ли­це са ето­сом за­пад­ног хри­шћан­ства и кул­ту­ре. Истовремено, они су по­зва­ни да покажу како се поштовање личности, другости и светиње живота може остварити у пракси.

Episkop zapadnoamerički Maksim (Vasiljević) o životu na zapadnoj obali SAD u doba pandemije virusa korona

Zapanjujuće je kako je jedan nevidljivi virus uspeo da promeni zvuke velikih gradova. Prva stvar koja „para uši“ jeste moć tišine. Nije pust samo Tajms Skver nego i Holivud. Broj zaraženih u Kaliforniji je premašio cifru od deset hiljada, od kojih je više od dve i po hiljade u zalivu San Franciska. Guverner predviđa da će čak polovina populacije biti zaražena virusom u periodu od osam nedelja. Jedan virus je razotkrio krhku stabilnost usled nedostatka antitela u prezaštićenom organizmu svetske velesile – kaže episkop losanđeleski i zapadnoamerički Maksim (Vasiljević), koji u razgovoru za Danas govori o stanju na Zapadnoj obali, SAD i Eparhiji zapadnoameričkoj posle izbijanja pandemije virusa korona.

Епископ Максим (Васиљевић)

Предавање у Музеју науке и технике у Београду, 18. маја 2018, у оквиру пројекта ”Наука и Православље у свету”

Међу темама које данас снажно заокупљају друштво, како у нашој земљи тако и шире, стоји однос између науке и религије. Тој теми посвећено је моје обраћање.

Када говоримо о односу науке и религије данас, упутно је подсетити се начелних разматрања Јована Зизјуласа^[1]. Он истиче да је већ констатовано како је у наше дане наука за неке људе постала нека врста религије. Убеђени у силу науке, више него било када до сада, посматрају је као силу која би могла да излечи или избрише скоро свако зло из нашег живота. Ауторитет који уживају научници тешко да има пандан у некој другој категорији људи у савременом друштву. Зизјулас примећује да поједини сматрају да наука има отворена врата ка истини као и способност да пружа практичне резултате. За тзв. „западног човека“ комбинација ова два елемента има велики значај. По Зизјуласу, ово задобија посебан значај кад се узме у обзир да наша цивилизација исходи из старогрчког трагања за истином и римскe жеђи за учинковитошћу, резултатима и поретком^[2].