Гласање у епохи Васељенских Сабора
Акта Сабора као извор теологије саборности

Епископ Максим Васиљевић
Универзитет у Београду - Православни богословски факултет

Кључне речи: сабори, акта, предање, гласање, потписи, представништво, већина, консензус, епископи, саборност

...πρὸς τὸ τελείαν γενομένην Σύνοδον, οὐκ ἐν ποιότητι ἀριθμοῦ,
ἀλλ᾽ ἐν ποιότητι γνώμης, ἀναμφίλεκτον ἐξενεγκεῖν ψῆφον
(Паладије, Дијалог, PG 47, 14)

Апстракт: Увид о начину гласања у епохи Васељенских Сабора открива богословску истину о епископу који захваљујући своме месту у Евхаристији уједињује локално и универзално. Сабори су место које видљиво показује на који начин је епископска служба (и његова локална евхаристијска заједница) повезанa са остатком евхаристијских заједница у свету. Разматрање праксе гласања на саборима показује да број учесника никада није био пресудан за његов значај и рецепцију; не стоји гледиште да су сви епископи (било када) позивани на Васељенске саборе. Принцип један епископ – један глас  није важио као апсолутан. Потписи су имали више симболичну (што није мало), неголи суштинску улогу. Гласање на саборима је било углавном детерминисано гласом и ставом поглавара или председника делегација помесних Цркава. У еклисиологији која се руководи законима евхаристијске саборности, кључно је било препознавање једног епископа (најчешће митрополита или предстојатеља најшире географске области). Непотписивање саборских одлука (или противљење истим) од појединачних епископа није утицало на коначни исход Сабора и његову рецепцију. Коначно гласање најчешће није било неопходно. Овако схваћено саборско предање указује на пресудни значај црквенопредањске улоге и одлуке већине. За један саборно-католичански синод није пресудна бројчана заступљеност него аутентичност.

Апстракт: Српска држава је у црквеном смислу до почетка XII века традиционално потпадала под Охридску архиепископију. Стога је њен поглавар Димитрије Хомати(ја)н био незадовољан патријарашком акцијом из 1219/20, те је упутио протест Светом Сави поводом овог гажења права његове катедре. Протекло је неколико година до његовог протеста Васељенском патријарху Герману II када се горко жалио због ненајављеног упада од стране Никејског патријарха у ствари његове Цркве. Ово је било повезано са чином недавне хиротоније бугарског архиепископа у Никеји, који је такође потпадао под јурисдикцију цркве Охрида. По дотадашњој пракси, како истиче Фидас, „једино аутентични носиоци царске власти имали потврђена права у односу на канонски идентитет архиепископије Охрида и на избор њених архиепископа”. Стога је Хоматијан и инсистирао на „антиканоничности сваке једностране интервенције Васељенског патријарха на канонску јурисдикцију аутокефалне архиепископије Охрида и све Бугарске“. У раду се износи став да иако један детаљ чина додељивања аутокефалије (а не и сам чин) може да буде дискутабилан, предност над тим питањем имала је пастирска и мисијска димензија коју је имао у виду Васељенски патријарх: у српским областима су показиване наклоности ка заједничарењу са Римом те је предострожни Патријарх Новога Рима желео да предупреди предају читавих области римској катедри са којом није био у општењу. Никејски патријарх Герман IIје, скупа са васпостављањем власти над тим областима, желео да уклони могућност да Србија потпадне у орбиту латинске цркве па је и због тога признао аутокефални статус српској архиепископији. Тиме је спречено да се Православна Црква распарча по политичким линијама, остајући лак плен латинске Цркве. Аутор усваја гледиште Б. Ферјанчића и осталих историчара да су, у светлу канонских норми, чинови хиротоније и аутокефалије у Никеји сасвим легално изведени.

“I am now rejoicing in my sufferings for your sake” (Reflections on Colossians 1:24-29)

A Homily at the 6th Annual General Assembly Meeting of the Canonical Orthodox Bishops of the United States of America in Chicago on September 16, 2015

Bishop Maxim (Vasiljevic) of Los Angeles and Western America

In today’s Epistle reading, we see how genuine St Paul’s interest in the Colossians was. He shares with them his joy, his afflictions, and his hopes. His words are so deep in their meaning that it is worthwhile to pay attention to them, so we can see what meaning they have for our own life. Actually, the images and theology he uses here are applicable to the ACOBA’s interest in the Americans.

The apostle of the Gentiles ubiquitously emphasizes the Gospel when preaching Jesus Christ—the Crucified and Resurrected—and says that the mystery of the Gospel is revealed unto him, and that the mystery is the mystery of Christ. This is especially seen in the Letters to the Ephesians and Colossians, but Paul speaks of this in other Letters as well.

Саопштење на трибини Православног саветодавног центра, на Коларчевом универзитету, 26. маја 2006. године.

Епископ Максим Васиљевић

Ве­ли­ку част ми пред­ста­вља при­ли­ка да се обра­тим оваквом једном скупу у организацији Православног саветодавног центра Митрополије Београдско-карловачке.

При­су­ство Пра­во­слав­не Цр­кве у модерним биоетичким расправама знак је да модерна исто­риј­ска ствар­ност ути­че на жи­вот хри­шћан­а као и да хришћански став постаје цењен а понегде и незаобилазан. Предности које модеран човек ужива од медицинске науке која се убрзано развија до­ве­ли су до не­ви­ђе­ног поверења у моћ науке. Успеси су за­ди­вљујући, а то је по­ло­жај ко­ји ра­ђа од­го­вор­но­сти.

Шта би пра­во­сла­вни хришћанин, да­нас, мо­гао да до­при­не­се модерној медицини? За не­ке ми­си­ја Пра­во­сла­вља у то­ме да упозорава на опасности од биотехнологије. По другима, то би био ве­о­ма огра­ни­чен и оску­дан циљ. Ограничен због тога што богословски извори из Предања пружају надахнуће и грађу за шире послање и у сва­ком слу­ча­ју су­шта­стве­ни­је. Теолози могу да посве­до­че етос живота и благодарности, ко­ји у се­би но­си пра­во­слав­но пре­да­ње и то ли­цем у ли­це са ето­сом за­пад­ног хри­шћан­ства и кул­ту­ре. Истовремено, они су по­зва­ни да покажу како се поштовање личности, другости и светиње живота може остварити у пракси.

Episkop zapadnoamerički Maksim (Vasiljević) o životu na zapadnoj obali SAD u doba pandemije virusa korona

Zapanjujuće je kako je jedan nevidljivi virus uspeo da promeni zvuke velikih gradova. Prva stvar koja „para uši“ jeste moć tišine. Nije pust samo Tajms Skver nego i Holivud. Broj zaraženih u Kaliforniji je premašio cifru od deset hiljada, od kojih je više od dve i po hiljade u zalivu San Franciska. Guverner predviđa da će čak polovina populacije biti zaražena virusom u periodu od osam nedelja. Jedan virus je razotkrio krhku stabilnost usled nedostatka antitela u prezaštićenom organizmu svetske velesile – kaže episkop losanđeleski i zapadnoamerički Maksim (Vasiljević), koji u razgovoru za Danas govori o stanju na Zapadnoj obali, SAD i Eparhiji zapadnoameričkoj posle izbijanja pandemije virusa korona.

Епископ Максим (Васиљевић)

Предавање у Музеју науке и технике у Београду, 18. маја 2018, у оквиру пројекта ”Наука и Православље у свету”

Међу темама које данас снажно заокупљају друштво, како у нашој земљи тако и шире, стоји однос између науке и религије. Тој теми посвећено је моје обраћање.

Када говоримо о односу науке и религије данас, упутно је подсетити се начелних разматрања Јована Зизјуласа^[1]. Он истиче да је већ констатовано како је у наше дане наука за неке људе постала нека врста религије. Убеђени у силу науке, више него било када до сада, посматрају је као силу која би могла да излечи или избрише скоро свако зло из нашег живота. Ауторитет који уживају научници тешко да има пандан у некој другој категорији људи у савременом друштву. Зизјулас примећује да поједини сматрају да наука има отворена врата ка истини као и способност да пружа практичне резултате. За тзв. „западног човека“ комбинација ова два елемента има велики значај. По Зизјуласу, ово задобија посебан значај кад се узме у обзир да наша цивилизација исходи из старогрчког трагања за истином и римскe жеђи за учинковитошћу, резултатима и поретком^[2].

Осврт на једну савремену проблематику

Епископ Максим Васиљевић

У новије време унутар Српске Православне Цркве чули су се гласови који оспоравају адекватност израза „глава“ када се он примењује на епископат. Посебно се апострофира да се тај израз никако не може употребљавати за предстојатеље (поглаваре) Аутокефалних Цркава, а највећу „алергију“ изазива примена тог израза на „првог по части“ у Православљу – Васељенског патријарха.

Поједини српски јерарси износе суд да у Православној Цркви нема ни главе ни поглавара осим, наравно, Христа. Ипак, та терминологија (поглавар, глава) је присутна чак и у установљујућим документима наше помесне Цркве. По свој прилици, и у новом уставу у припреми ипак ће морати да употреби реч поглавар. У садашњем Уставу СПЦ констатује се да „на челу Српске православне цркве је Патријарх српски, као њен врховни поглавар“ (чл. 13). Штавише, у истом 13. члану  стоји „на челу сваке епархије стоји епархијски Архијереј, као њен непосредни поглавар“. А члан 75 Предлога новог Устава СПЦ има следећи исказ: „Епархијски Епископ као глава и предстојатељ своје Епископије“. Осим тога, познато је да је појам аутокефалије заснован на јасном разумевању да се на челу једне аутокефалне Цркве налази глава кога епископи те Цркве самостално бирају.

Максим Васиљевић
Универзитет у Београду
Православни богословски факултет
Београд

Релациони ауторитет Саборâ и важне импликације
по институцију Синода у савременој пракси

Кључне речи: сабори, акта, предање, гласање, потписи, седење, представништво, већина, консензус, епископи, саборност, синод

...Ego vero Evangelio non crederem, ni si me catholicai Ecclesiae
commoveret auctoritas (Августин, Contra epist. Manichaei, 1, 1)

Уводна разматрања

Преглед историјских и еклисиолошких чињеница у изворима и савременој библиографији пружа нам могућност за прецизније тумачење теме ауторитета у Цркви. Историјско отеловљење саборског система у телу Цркве подстиче запитаност не само о теоретској и практичној подлози саборске структуре, него и о значају структуралних и историјских аспеката ауторитета Сабора и Отаца, епископâ Цркве^[1]. Еклисиолошке последице јелинске светоотачке синтезе^[2] у одлукама Васељенских Сабора могу да буду један од праваца истраживања. Као што је познато, православна еклисиологија се заснива на јединству локалних Цркава одржаваних преко њихових епископа^[3], а о њиховој заједници сведочи њихово заједничко деловање путем феномена саборности. Свест о универзалној улози епископског тела као колектива заснива се на доникејској синодској пракси прве Цркве, која је испуњавала службу колегијума Дванаесторице (имајући као теоријског утемељивача у св. Кипријану Картагинском).

Питања која нас овде занимају су следећа: Како разумети оно зашто тог централног догађаја (чињенице) који до данашњег дана одређује живот Цркве, а притом сачињава заједнички посед и једног броја инославних хришћана? Који смисао је саборност добила у потоњим временима? Зашто се у процесу рецепције на хиљаде верника мучило са разумевањем и прихватањем њихових одлука које нису биле саморазумљиве нити је било када постојао декрет са натписом de decretis Synodi non est disputandum („о саборским одлукама се не расправља“)? Зашто су синоди (сабори) сматрани за „свете“, а Оци који су на њима учествовали „светим“ и „божанским“? Зашто су се од 4. до 5. века са развојем Пентархије сви упрегли да уграде један камичак у саздање овог система, поглавито после политичких развоја који су се јавили са хришћанским царевима после Теодосија I?^[4]

Одговор на ова питања ће објаснити положај и значај Саборâ у животу Цркве. Нас овде занима, пре свега, она кохезивна сила која повезује све наведене проблеме, а која се може подвести под један именитељ који гласи релациони карактер саборâ.