У америчком граду Филаделфија, држава Пенсилванија, представљена је фото-монографија „Тесла” Милована Матића, познатог, приљежног истраживача живота генијалног научника и изумитеља, чије дело и наслеђе, већ треће столеће, плене пажњу стручне и најшире јавности.

Представљање књиге и разговор с аутором уприличени су у два наврата протеклог викенда у Институту за уметност, смештеном уз Национални историјски парк САД, у коме се налази Хол независности, познато здање под заштитом Унеска, у коме је 4. јула 1776. године потписана америчка Декларација о независности.

Ova prestižna manifestacija održava se pod patronatom Svetske federacije umetnickih fotografa (FIAP) i Foto Saveza Amerike (PSA). U konkurenciji je bilo 11.000 fotografija iz 30 zemalja sveta, a u uži izbor je užlo sedam fotografija Damira Buzurovića.

Njegova fotografija “The story about family happiness” osvojila je treću nagradu salona.

[This article originally appeared in the American Srbobran, April 5, 2017]

LOUISVILLE, KY – On an unseasonably hot February day, Tom Jurich welcomed us to his third floor office on the campus of the University of Louisville. We were 2-1/2 hours early, but his door swung open wide despite our inability to jump time zones correctly.

Born and raised in Southern California, Tom Jurich of SNF Lodge #95-Lovcen-Los Angeles, was apologetic for the heat as if it was his fault. “We don’t turn the air conditioning on this early,” he said, an explanation we already heard from his receptionist who called her desktop fan her “new BFF.” We were immediately at ease, and the friendliness of the entire office far outweighed the heat.

It was Mercia Martich of Northridge, California, who sent us in the direction of the Tom Jurich story initially. She said he was a SNF member and someone to hoot about, adding, “He is not only successful, but a fine gentleman and a family man, too.”

To Preserve Serbian Cultural Heritage & to Enrich and Promote Greater Pittsburgh’s Cultural Diversity

Friday, March 17th to Saturday March 18th, 2017
University of Pittsburgh
Cathedral of Learning
Room 232
4200 Fifth Avenue
Pittsburgh, PA 15260

FREE ADMISSION – OPEN TO THE PUBLIC

Кратки играни филм „Маестро“ Немање Младеновића, студента четврте године телевизијске режије Академије уметности у Београду, освојио је Награду признања на Међународном филмском фестивалу у Холивуду.

Маестро, који говори о заборављеним уметницима и вредностима, величанственој прошлости и незавидној садашњости, испитни је филм Немање Младеновића на катедри за Телевизијску режију у класи проф. Драгана Елчића. Главну улогу тумачи драмски уметник Милан Цаци Михаиловић.

New Yorker Milica Paranosic, originally from Belgrade, Serbia, is one of the most hardworking and appreciated composers in America. She graduated at the Music Academy in Belgrade as a composer, and after that she got her master’s degree at the prestigious Juilliard School in New York, where she now teaches the technology of music. Devoted to art, music and composing, Paranosic had a very successful concert at Carnegie Hall, the most prestigious concert stage in the United States, a few years ago. She is the founder of many art projects. One of them is a festival dedicated to the electronic music called “Beyond the Machine” at Juilliard. Also, a few years ago she started an even greater multimedia project — a musical center in Harlem called Paracademia in Harlem.

После успешне сарадње са студиом „Активижен” у игри „Кол ов дјути” Ненаду Гојковићу (28) понуђено да дизајнира оружје и возила за нови филм Џејмса Камерона.

Када му је пре две седмице стигао имејл из Холивуда, Ненад Гојковић је прво помислио да је можда реч о некој спам поруци. Испоставило се, међутим, да се филмска компанија Џејмса Камерона „Лајтсторм ентертејнмент” обраћа лично њему.

„Где живите? Да ли можете да радите у Лос Анђелесу?” питао га је Бен Проктер, уметнички директор познат по раду на филмовима „Аватар”, „Матрикс”, „Прометеј” и „Пирати са Кариба”. Тренутно је ангажован на наставцима „Аватара” и позвао је српског дизајнера да креира оружје и возила за други део научнофантастичне приче која се одиграва на планети Пандори.

Да за добар комад гардеробе не постоји рок у коме би требало да се носи, ових дана илуструју јакне Џорџа Стајлера (Ђорђе Тамбурић), по чијим су их скицама исплеле вредне плетиље Сирогојна. Настале пре две године за ауторску ревију на Лондонској недељи моде, најпре два а потом још два модела, дизајнер је реализовао јакне уз помоћ модне куће „Сирогојно стајл”, а ове сезоне постале су прави хит. Носе их даме у Њујорку, Лондону, Ванкуверу, Лос Анђелесу... На инстаграм-профилима оне постављају слике у јакнама са етно-мотивима из Србије.

Млада композиторка Матеа Прљевић, која је дипломирала на Берклију и компоновала музику за познате америчке серије („Fargo”, „The Night Of”, „Power”), боравила је ових дана у Београду.

У организацији Сервиса за развој културе и уметности „Мултикултиватор” одржала је више радионица у својој некадашњој средњој музичкој школи „Коста Манојловић”, Факултету музичке уметности, Факултету драмских уметности и Високој школи електротехнике и рачунарства.

Код ге­не­ра­ци­ја гле­да­ла­ца од­ра­слих на нај­по­лу­лар­ни­јим хи­то­ви­ма хо­ли­вуд­ске фа­бри­ке сно­ва раз­вио се је­дан нео­би­чан фе­но­мен.

Не­ма ту, ве­ру­јем, пре­те­ра­не раз­ли­ке из­ме­ђу не­ка­да­шњих Ју­го­сло­ве­на или оста­лих Евро­пља­на ко­ји су има­ли сре­ћу да се не на­ђу за­то­че­ни иза гво­зде­не за­ве­се.

Реч је о то­ме да су мно­го­број­не сли­ке из жи­во­та са оне стра­не Атлан­ти­ка по­сред­ством ка­тод­не це­ви на­ла­зи­ле пут до на­ших днев­них со­ба и по­ста­ја­ле сва­ко­дне­ви­ца, мал­те­не при­зор из ком­ши­лу­ка.

По­ла­зи­ло је то за ру­ком и Ди­зни­ју, чи­ји су цр­та­ни фил­мо­ви, ка­ко под­се­ћа­ју нај­бо­љи ње­го­ви ов­да­шњи хро­ни­ча­ри, успе­ва­ли да у со­ци­ја­ли­стич­ку Ју­го­сла­ви­ју уз до­го­дов­шти­не ње­го­вих жи­во­тињ­ских ју­на­ка уба­це и сли­ке аме­рич­ког сна – ку­ћа са трав­ња­ци­ма, ауто­мо­би­ла и бо­га­тих тр­пе­за.

Не­ке пак сли­ке су нам се то­ли­ко уре­за­ле, по­ста­ле су део на­шег „ко­лек­тив­ног не­све­сног” да смо по­че­ли да их сма­тра­мо сво­ји­ма, а да их ни­ка­да ни­смо истин­ски до­жи­ве­ли.

По­се­та Хар­вар­ду је за ме­не но­си­ла од­ре­ђе­ну до­зу фа­ми­ли­јар­но­сти, не­че­га што сам мно­го пу­та прет­ход­но (вир­ту­ел­но) до­жи­вео.