Дан када је Косово горело
ЈЕДАНАЕСТ ГОДИНА ОД ПОГРОМА – 17. март 2004.
Призрену – граду три језика, граду три културе, граду оријенталног господства, нанет је смртни ударац.
„Билбил пиле, не пој рано, не буди ми господара”, певала је на гвозденом војничком кревету старица Наталија Крстић. Читав живот она је певала старе косовске песме, пева и сада у сабирном центру последњих призренских Срба. Побегла је из Богословије у којој је горео Душан Недељковић, и крила се по граду док је неки војни транспортер није довезао у камп немачког Кфора.
Каквог ли се она господара плашила док се боса крила испод призренских мостова да дочека зору и да на овом опскурном месту поново запева? Ко је био и остао стварни господар Призрена?
Граду три језика, граду три културе, граду оријенталног господства нанет је смртни ударац. Хришћанство ни у једном нашем граду није имало такву симбиозу с урбаношћу, ниједан наш град није имао толико дугу историју односа с православљем.
Ни један једини сегмент живота косовских Срба, Рома, Горанаца и Ашкалија није остао нетакнут, ширина тог ударца фатално је погодила све: од простих земљорадника до најважнијих фресака српског и европског средњег века, преко политичког статуса, елиминације урбаности, онемогућавања повратка расељених, уништавања књига, библиотека, градских средина, нематеријалне баштине, гробаља, убијања животиња и прихватања туђе етничке слободе. Никада у својој историји Српска православна црква, у тако кратком времену није претрпела тежи ударац.
Стотине и стотине икона страдало је у погрому: сав труд, љубав, прилоге и молитве, што су, век и по, грађани Призрена поклањали, утопљавали, посвећивали катедралној Цркви Светог Ђорђа, нестали су заједно са збирком икона, живописом и иконостасом донесеним из Сент Андреје. Све што је било у одговорности немачког Кфора потпуно је уништено и девастирано, а немачки лист„Шпигл”је своје војнике назвао зечевима с Косова.
.