ЈЕДАНАЕСТ ГОДИНА ОД ПОГРОМА – 17. март 2004.

Призрену – граду три језика, граду три културе, граду оријенталног господства, нанет је смртни ударац.

„Билбил пиле, не пој рано, не буди ми господара”, певала је на гвозденом војничком кревету старица Наталија Крстић. Читав живот она је певала старе косовске песме, пева и сада у сабирном центру последњих призренских Срба. Побегла је из Богословије у којој је горео Душан Недељковић, и крила се по граду док је неки војни транспортер није довезао у камп немачког Кфора.

Каквог ли се она господара плашила док се боса крила испод призренских мостова да дочека зору и да на овом опскурном месту поново запева? Ко је био и остао стварни господар Призрена?

Граду три језика, граду три културе, граду оријенталног господства нанет је смртни ударац. Хришћанство ни у једном нашем граду није имало такву симбиозу с урбаношћу, ниједан наш град није имао толико дугу историју односа с православљем.

Ни један једини сегмент живота косовских Срба, Рома, Горанаца и Ашкалија није остао нетакнут, ширина тог ударца фатално је погодила све: од простих земљорадника до најважнијих фресака српског и европског средњег века, преко политичког статуса, елиминације урбаности, онемогућавања повратка расељених, уништавања књига, библиотека, градских средина, нематеријалне баштине, гробаља, убијања животиња и прихватања туђе етничке слободе. Никада у својој историји Српска православна црква, у тако кратком времену није претрпела тежи ударац.

Стотине и стотине икона страдало је у погрому: сав труд, љубав, прилоге и молитве, што су, век и по, грађани Призрена поклањали, утопљавали, посвећивали катедралној Цркви Светог Ђорђа, нестали су заједно са збирком икона, живописом и иконостасом донесеним из Сент Андреје. Све што је било у одговорности немачког Кфора потпуно је уништено и девастирано, а немачки лист„Шпигл”је своје војнике назвао зечевима с Косова.

На 80-годишњицу смрти славног научника, поред његове куће биће подигнут спомен-путоказ усмерен ка 26 светских градова у којима је живео и радио или повезао наш славни научник.

Следећег четвртка, 12. марта, навршиће се 80 година од смрти Михајла Пупина, славног професора, научника, проналазача и српског дипломате, чији живот и дело већ деценијама заокупљају пажњу Мирослава Станковића, телевизијског и филмског редитеља, Земунца који се скрасио у Панчеву, одакле је до Пупиновог родног села Идвора мање од педесет километара.

Као што је чест случај у нашој култури, у којој романи и драме бивају испричани у разговорима уместо да буду написани и штампани, у сусрету са Станковићем саговорник би помислио да је и он обликовао у причу свој целовечерњи документарно-играни филм о Пупину, а потом схвати да је много тога већ преточено у будући филм. Углавном је Станковићу преостало да сними екстеријере и ентеријере у којима је Пупин остављао своје трагове, али ти трагови нису у Идвору и околној банатској равници, већ су посејани у двадесетак светских метропола, на славним универзитетима и у научним центрима Европе и Америке.

Професор др Бранимир Симић Главашки, добитник Пупинове награде, вратио се из САД у Србију.

Да је Михајло Идворски жив био би одушевљен мостом који носи његово име и спаја нашу равницу са светом. Спасао је Банат да не постане српска туђина. Спасао је и мене да не постанем странац. Захваљујући њему, ја сам дете Пупиновог Баната. Говори овако за "Новости" Бранимир Симић Главашки, кливлендски научник, добитник Пупинове награде, док му поглед "пуца" низ реку и крајолик испред Борче.

Када је ових дана стигао у Београд пожелео је прво да види нови Пупинов мост на Дунаву. Прешао га је два пута и потом са земунске стране стао и загледао се, "преко" у свој Банат. Као да покушава да у даљини пронађе свој родни Нови Бечеј и Панчево, где је одрастао. Смешка се док прича како је "одатле" прелазио Дунав када је кретао у велики град и Европу.

- Рођен сам 30. марта 1938. године у Краљевини Југославији. Почео сам своје образовање у фашизму 1944. Стекао сам титулу дипломираног инжењера Електротехничког факултета Београдског универзитета у социјализму 1965. Докторирао сам из области физике на Универзитету Кент у Кентерберију, у енглеском капитализму 1971. Следеће четири деценије сам радио и чезнуо да се "сретнем" са Пупином - искрен је професор Симић Главашки.

У обновљеној Цркви Светог Николе у Приштини, која је била потпуно уништена у погрому 17. марта 2004, на градску и храмовну славу, окупило се јуче десет старијих Срба који живе у овом граду и око педесет гостију из целе земље.

Оцу Дарку са породицом, који живи у Приштини, из Лос Анђелеса је стигао епископ западноамерички Максим, који је заједно са владиком рашко-призренским Теодосијем служио литургију.

Музичко-филмски пројекат композиторке Александре Вребалов и америчког редитеља Била Морисона „Бијонд зиро” у извођењу „Кронос квартета”, након премијере у Њујорку у априлу имаће и српску премијеру.

Дело ће данас у 20 сати бити изведено у „Сава центру”, а сутра и у Српском народном позоришту у Новом Саду. Композиторка Вребалов, чија се дела дочекују са подједнаком пажњом публике и критике у Србији и свету, допутовала је из Њујорка где живи и ствара већ две деценије.

Од српске премијере „Бијонд зиро”, пројекта који је поруџбина Беркли универзитета у Калифорнији и неколико америчких образовних институција поводом обележавања 100-годишњице Великог рата, композиторка очекује да види како ће се остварити контакт између ансамбла који свира по целом свету и публике која не само што има живо сећање на тај рат него и на све ратове који су се дешавали у међувремену.

„За ’Кронос квартет’ је велики догађај што свирају пред публиком која има живо сећање на те ратове”, изјавила је у разговору за Танјуг Вребалова.

Концерти у четири града, без српске музике у главном програму у Чикагу и Њујорку, а на бис Христић и „Марш на Дрину”.

У Београдској филхармонији више нико нема миран сан, вежба се пуном паром. Осим отварања нове сезоне под мотом „Оптимизам као дијагноза”, наш оркестар ускоро путује на прву турнеју од 6. до 9. октобра у Сједињене Америчке Државе.

Под управом шефа-диригента Мухаја Танга, наши музичари ће наступити на престижним сценама: у Симфонијском центру у Чикагу 6. октобра, дан касније у „Северанс холу” у Кливленду, затим 8. октобра у Музичком центру „Стратмор” у близини Вашингтона, а финални наступ предвиђен је за 9. октобар, у њујоршком „Карнеги холу”.

Čuveni skulptor iz Minesote, SAD-a, Zoran Mojsilov, inače poreklom iz sela Vlasi, počeo je sa izgradnjom brane na reci Jermi koja će biti možda i na svetu jedinstvena po tome što će predstavljati pravo umetničko delo.

Kako je Pirotskim vestima izjavio Mojsilov, na ovom mestu brana postoji poslednjih 150, možda i 200 godine, ali svakog proleća Jerma nadođe i bujica odnese branu.

Kao i neki ljudi i pojedine knjige imaju sudbinu kakvu nisu zaslužile. Među njima je svakako i roman "Bekstvo od biografije" Vladislava Bajca, čije je prvo izdanje iz 2001. ostalo potpuno neprimećeno iako je imao sve uslove da bude hit. Roman, koji je s razlogom ovih dana obnovio "Arhipelag" nastao je na osnovu čudesnog životnog puta Đorđa Šagića, prvog Srbina koji je zvanično useljen u Ameriku pre tačno 200 godina, 28. juna 1814. Tokom svojih osam decenija promenio je osam imena i isto toliko života, niz zanimanja, gradova i država.

Према речима уредника издања Гојка Божовића, Ђорђе Шагић јунак је са осам имена и са осам биографија, и баш те промене имена код овог јунака представљају његову суштинску потрагу за апсолутном слободом.

Од 1795. до 1873. године јунак Бајчевог романа „Бекство од биографије” користио је осам имена и презимена – Ђорђе Шагић, Georgius Schagics, Ђорђе Рибар, Џорџ Фишер, Grecus/Greco-Amerikanus, Хорхе Фишер, Гео. Фишер, Георгиј Шагић.